Ako neko želi da mu roman bude objavljen, ne sme se plašiti pisma odbijanja koje potencijalno može dobiti od izdavača. Da su ovi pisci odustali posle prvog, drugog, desetog odbijanja, svet bi bio uskraćen za remek-dela poput
Malih žena,
Mobi Dika i
Staklenog zvona.
Teška je uloga osobe koja odlučuje o tome da li će nešto biti objavljeno ili bačeno u zaborav. Još je teže biti poznat u svetu izdavaštva kao neko ko je odbio Borhesa, Keruaka ili Alis Voker. Izdavačka kuća „Litl Braun“ je odbila rukopis za
Boju purpura, nakon čega je knjiga objavljena kod drugog izdavača, prodata u više od deset miliona primeraka i osvojila Pulicerovu nagradu za književnost. Kad već pričamo o pulicerovcima, ista sudbina je zadesila i knjigu
Zavera budala. Urednik u čuvenoj izdavačkoj kući „Sajmon i Šuster“ Robert Gotlib, koji stoji iza savremenih klasika poput
Kvake 22, svojevremeno je odbio
Zaveru budala. Po njegovim rečima, knjiga je bila previše „pametna“ da bi bila samo farsa i tražio je od Tula da unese izmene, što je ovaj odbio.
Treba imati vere u neke autore. Ali i ti autori ne smeju gubiti veru u sebe. Agatu Kristi su izdavači odbijali pet godina, ali kada je napisala
Tajanstveni događaj u Stajlsu, konačno su joj dali šansu. Postala je najobjavljivanija autorka svih vremena. Jedino Biblija i Šekspir premašuju ukupni tiraž njenih dela – prodato ih je milijardu na engleskom jeziku i još milijardu u prevodu na stotinu drugih jezika. Isplatilo se, zar ne?
Teško je i zamisliti da je neko nekada davno seo, pročitao
Mobi Dika i rekao: „Ovo je veoma staromodno, predugo i suvo. I moram da vas pitam, da li baš mora da bude kit? Zašto se Kapetan ne bi borio sa, na primer, opsesijom pohotnim ženama? Mislim da to treba izmeniti, to bi privuklo mlađu publiku.“ Sva sreća, Melvil nije odustao od svoje vizije, i to ga je uvrstilo u klasike svetske književnosti.
Izdavači su umeli da budu veoma okrutni. Za Ficdžeraldovog
Velikog Getsbija komentar je bio: „Bila bi to dobra knjiga samo kad bi se otarasio tog lika Getsbija.“ Luizi Mej Olkot je rečeno da joj je bolje „da nastavi da predaje i da odustane od pisanja“. Nekoliko desetina miliona primeraka i 140 godina kasnije,
Male žene su i dalje aktuelne i svima je drago što autorka nije poslušala ovaj „dobronamerni“ savet.
Skorija istorija pokazuje da se izdavači nisu baš mnogo opametili na primerima svojih kolega. Puzovog
Kuma su odbili misleći da nije vredan i da je „još jedna priča o mafiji“. Verovatno nisu ni sanjali da će nekoliko godina kasnije biti snimljen film u kojem glumi legendarni Marlon Brando.
Jednog od najpopularnijih američkih pisaca trilera odbio je čak 31 izdavač. Njegov prvi roman bio je prvi deo u serijalu o Aleksu Krosu. Sada može da se pohvali sa 130 romana i 300 miliona prodatih primeraka. Džejms Paterson i dalje čuva spisak izdavača koji su ga odbili. Vilijem Pol Jang je pak pokazao da mu nije potreban izdavač. Posle dvadesetog pisma odbijanja, odlučio je da objavi
Kolibu u sopstvenoj režiji, postao kulturološki fenomen i prodao 15 miliona primeraka širom sveta. A nekada je dovoljno da samo promenite izdavača. U Koeljovom slučaju, to je bio pravi potez.
Alhemičar je prodat u 800 primeraka kod prvog izdavača, što i nije baš impresivno. Promenom izdavača dostigao je brojku od 75 miliona prodatih primeraka.
Autor teksta: Dunja Lozuk