Politika i retorika: Sumnjiva veština s rečima

Suština velikog govora je sposobnost da se jednostavna poruka, uobličena tako da odgovara slušaocima, prenese ne samo rečima nego i stapanjem ličnosti govornika i same poruke. Od autentičnosti te mešavine govornika i poruke zavisi uspeh, podseća nas Sajmon Sibag Montefjore u knjizi „Govori koji su promenili svet“.

Kada je Slobodan Milošević na Gazimestanu 1989. godine izgovorio čuveno: „Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene“, možda je moglo da se nasluti šta donosi kovitlac istorije koji se nadvio nad Srbijom i Jugoslavijom. A možda i nije moglo. Jer Milošević je govorio i o Srbiji koja je neupitno deo Evrope, da je najvažnija bitka pred nama ona koja se odnosi na „ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta“, gomilu fraza, ali samo je ta jedna polurečenica ostala kao svedočanstvo o procesima koji su već tada započeli – a preživljena istorija je „odlučila“ šta će iz tog govora ostati ono najupečatljivije. Nije o tome odlučivao govornik.

Govori su moćno oružje, neophodni koliko i topovi ili zlato, to su „alatke koje predsednik koristi da bi vladao“, rekao je svojevremeno Ted Sorensen, pisac govora američkog predsednika Džona Kenedija.

Sajmon Sibag Montefjore, autor knjige „Govori koji su promenili svet“ – objavljena kod nas u izdanju Lagune, u prevodu Nenada Dropulića – u kojoj prikazuje 70 najvažnijih govora u svetskoj istoriji, onih govora koji su menjali civilizaciju, ili koji su ukazivali na promene koje dolaze od drevnih do ovih naših vremena – veruje da je analiza velikih i značajnih govora iz prošlosti, mnogih od njih, izuzetno važna i danas, bilo da su održani pre više vekova ili u savremenom dobu.

„U doba populizma, Bregzita i trampizma, u doba kada bukte nezadovoljstvo i bes prema tradicionalnim parlamentima i profesionalnim političarima, Kromvelov žestoki napad na njegove sopstvene poslanike zvuči nam poznato – i on je mislio da isušuje močvaru. Niko ne može da čuje govore Sodžorner Trut, Martina Lutera Kinga i Tusena Luvertira a da ne razmisli o tome da je rasizam u Americi i Evropi preživeo i da cveta. Tragično je što je u dvadeset prvom veku važno uključiti govore Haima Hercoga protiv antisemitizma i anticionizma. U Staljinovom govoru čujemo izvornu staljinističku verziju antisemitizma koji sada vaskrsava u britanskoj levici...“, navodi on.

On u ovom delu navodi i da se o govorniku, njegovim idejama, a u slučaju političara i njegovom odnosu prema politici, narodu i državi upravo mnogo može saznati na osnovu početka govora, odnosno od načina na koji se obraća slušaocima.

Elizabeta Prva je, recimo, počinjala govore sa: „Moj odani narode“. Nelson Mandela je oslovljavao slušaoce sa: „Drugovi i prijatelji“, dok je američki predsednik Linkoln počinjao sa: „Zemljaci“.

„Staljin je potpuno promenio svoj odnos sa sovjetskim narodom kada mu se 3. jula 1941, posle nacističke invazije, obratio ne komunističkim drugarice i drugovi nego: Braćo i sestre, govorim vam, dragi prijatelji. Eleazar, vođa jevrejskih pobunjenika, nazvao je svoje ljude velikodušnim prijateljima kad ih je pozvao da zajedno s njim izvrše masovno samoubistvo. Nazvati slušaoce prijateljima često je odličan početak, mada je Kromvel, govoreći engleskim poslanicima, primenio drugačiji pristup: Vi, čopore bednih plaćenika... Vi, prljave bludnice“, piše Montefjore.

U današnje vreme može se učiniti da nema mnogo autentičnih govornika, da su medijska pravila 21. veka svetske lidere u velikoj meri uobličila u šablone, da haos izazove kada se neko poput Donalda Trampa pojavi sa otklonom i ne počinje obraćanje direktno slušaocima, već govori o njima u trećem licu: „Au! Kakva masa.“

Tako se u zbirci 70 najvažnijih govora našlo mesto i za Donalda Trampa i za Nerona, za Aleksandra Velikog, Isusa, pa sve do Muhameda Alija i Grete Tunberg. Neki govori su se upisali u istoriju kao simbol herojstva i inspiracije, neki kao eksponat strahote koja jednako čini istoriju čovečanstva. Da, među najvažnijim govorima u svetskoj istoriji ima i Hitlera, i te kako ima Hitlera...

„Uporedimo Čerčila i Hitlera. Obojica su naporno i brižljivo radili na svojim govorima. Hitlerove fotografije koje je snimio njegov dvorski fotograf prikazuju ga kako pozira kao glumac pripremajući nastupe. Njegov saradnik Gebels seća se da je Hitler prerađivao svaki govor pet puta i diktirao izmene trima sekretaricama istovremeno. Čerčil je u početku lako vrskao i zamuckivao. Pisao je govore rukom, iznova i iznova, ispravljao i doterivao. Hitlerovi nastupi bili su atletski spektakli, ponekad su trajali satima, prvo pred zbijenim znojavim slušaocima u pivnicama, a kasnije na bleštavo osvetljenim stadionima. No na papiru njegove fraze zvuče osrednje. Čerčil je bio sušta suprotnost, govorio je jednolično pred Donjim domom ili na radiju, ali njegove fraze su dragocene i večite. Obojica su dobro nastupala na radiju; da li bi jednako dobri bili i na televiziji? Čerčil svakako ne bi. S druge strane pak melodrama filma Trijumf volje pokazuje da bi Hitler blistao da je CNN postojao da prenosi njegove dugotrajne skupove“, piše Montefjore.

Najsnažniji govori često su krvoločni prikazi gole sile, laži, mržnje i kleveta, kako navodi Montefjore, često dehumanizuju takozvane neprijatelje svirepim preterivanjima.

„Takvi govori pokreću svet koliko i oni puni plemenitog duha i herojske hrabrosti“, navodi autor. „Potrebno je razumeti i kako su neke reči u neka druga vremena ubedile toliko ljudi da počine neizreciva zlodela. Nikada nije bilo važnije videti i čuti dokaze, nikad nije bilo bitnije znati istinu i shvatiti da je ponekad samo rečima moguće postići da nasilje i mržnja postanu ne samo normalni i prihvatljivi nego i poželjni.“

Ono što je zajedničko svim velikim govorima, što ne znači da su ih izneli i veliki govornici, jesu autentičnost i sažetost. Suština velikog govora je sposobnost da se jednostavna poruka, uobličena tako da odgovara slušaocima, prenese ne samo rečima nego i stapanjem ličnosti govornika i same poruke. Od autentičnosti te mešavine govornika i poruke zavisi uspeh.

„Linkolnovo remek-delo, govor kod Getisburga, ima svega 278 reči, dok je Fidel Kastro jednom govorio sedam sati; želeo je da se prikaže kao slika i prilika mačizma, muževne, gotovo prijapske izdržljivosti združene s diktatorskom svemoći. Ratni govori Hitlera i italijanskog diktatora Musolinija takođe su trajali besmisleno dugo. Govori koji se mere satima, rekao je Tomas Džeferson, umiru za sat“, piše Montefjore.

Nekada ne treba ni preterivati, jer kako kaže, „veština s rečima može da bude sumnjiva“.

„Trocki je bio govornički čarobnjak tokom ruske revolucije, ali sirovi boljševici ipak nisu verovali njegovom daru i više su voleli govornika koji je od svog nedostatka čarolije stvorio vrlinu predstavljajući je kao otvorenost – Staljina. Gledstonovi nastupi pred masama slušalaca zapanjivali su svojom licemernom energijom, ali su takođe bili predstave blagoglagoljive sujete kojoj se njegov suparnik Dizraeli podsmevao nazivajući Gledstona prefinjenim besednikom opijenim preobiljem sopstvene govorljivosti.“

Jedan od recepata za uspešan govor dao je Čerčil: „Ako želite da naglasite nešto važno, ne trudite se da budete prefinjeni i dosetljivi; koristite malj. Naglasite to što želite jednom, pa udarite ponovo. Onda i treći put. Iz sve snage!“

Rumunski diktator Nikolaje Čaušesku izgubio je vlast 1989. godine kada je njegov govor dočekan zvižducima, bio je to preduvod u revoluciju.

„Govornik je uvek izuzetno izložen, ali to nadoknađuje prilika da neposredno komunicira sa slušaocima. Tokom Francuske revolucije govori su se često završavali hapšenjem i pogubljenjem govornika – ta spontanost koju su i Robespjer i Danton podsticali na kraju je obojici došla glave. To isto događalo se i na skupštinama demokratske Atine. Aleksandra Velikog pobunjeni vojnici mogli su lako da poseku dok im se onako grubo obraćao. Govornik se kocka i upravo taj rizik može mu doneti naklonost slušalaca: Napoleonov govor Staroj gardi poziva se na bliskost zapovednika i vojnika. Kad se vratio iz progonstva da preuzme vlast na sto dana, bilo je dovoljno da im se obrati i da svi prebegnu na njegovu stranu.“

Najbolji govornici u stanju su da „ožive ideje i ciljeve“, tako da slušaoci osete da su deo nečeg većeg od njih samih, deo sna koji će se možda ostvariti. Kenedijev inauguralni govor i beseda Martina Lutera Kinga „Sanjam“ to su, recimo, ostvarili.

Autor: Veljko Miladinović
Izvor: Nedeljnik