Pola Bern o romanu „Ogledalce, ogledalce“

Tokom prvog talasa pandemije prošle godine održan je onlajn književni festival „Lockdown LitFest“ tokom koga su moderatori razgovarali sa mnogim autorima koji su se uključivali direktno iz svojih domova. Jedna od njih bila je i Pola Bern koja je govorila o svojim delima, kao i poslednjem romanu „Ogledalce, ogledalce“, priči o čuvenoj Marlen Ditrih.

Nisam siguran da li ste vi negde izjavili ili sam povezao čitajući, ali postoji veza između vašeg prethodnog romana „Kick“ i novog „Ogledalce, ogledalce“ – „Kick“ je bila priča o Kejtlin Kavendiš, sestri Džona F. Kenedija koji je jednom prilikom, na jugu Francuske, sreo Marlen Ditrih i bio veoma ljubazan prema njenoj kćerki. Jeste li tako uplovili u priču o čuvenoj glumici?

Upravo tako. Tokom istraživanja za roman „Kick“ došla sam do činjenice da su Kenedijevi često letovali na jugu Francuske, a tokom dve godine je i Marlen Ditrih bila na letovanju u istom mestu. Ono što me je oduševilo u ovoj priči je deo koji se odnosi na Marleninu kćerku koja je bila veoma krupna, nimalo lepa i izuzetno stidljiva. Zove se Marija. Na plaži je upoznala decu Kenedijevih, opisala ih je kao bogove. Bili su lepi i veseli, odmah su se sprijateljili. Posebno me je iznenadilo koliko se Džek (Džon Kenedi) trudio da učini da se Marija oseća posebno. Marlen je imala običaj da je oblači u dečje haljine sa velikim mašnama tako da je Marija delovala na zabavama kao da ima 8, a ne 13 godina. Džek bi često pred svima na zabavi prilazio i plesao sa njom tako da svi gledaju u njih i time joj davao na značaju.

Odatle se javila ideja za roman. Želela sam da kroz priču o Marlen opišem odnos majki i ćerki, ali i da kroz sve provučem nit o Kenediju koji se toliko trudio oko Marije i koga je ona posmatrala kao jedinog muškarca koji joj je poklanjao pažnju. Ujedno, bio je jedan od retkih muškaraca u njenom životu koji nije imao aferu sa njenom majkom. Tako sam došla do ideje za roman „Ogledalce, ogledalce“.

Kritika je oduševljena ovim romanom. Glavna junakinja je Madu – prelepa žena koju otkrivaju u berlinskom kabareu i koja postaje velika filmska zvezda. Na mene je posebno ostavila utisak nit koja je se javlja u romanu, a to je tema cene lepote. Jeste li o tome želeli da pišete?

Apsolutno. Obožavam tridesete godine i odrasla sam na filmovima iz zlatnog doba Holivuda – Marlen, Beti Dejvis, Džoan Kraford – živela sam u Los Anđelesu, tako da ga dobro poznajem. To mi je pružilo sigurnost da ću moći da pišem o ovom gradu, istraživala sam, obišla studio Paramaunt i saznala mnogo divnih detalja koje sam mogla da iskoristim. Ditrihova me uvek fascinirala i nisam želala da je prikažem kao neko čudovište, da roman postane „Mommy Dearest“ (surova biografija ćerke Džoan Kraford sa užasnim detaljima o odrastanju i roditeljstvu). Marlen je oličenje priče o ceni lepote, mnogo je patila zbog toga što je bila lepa, ne samo duševno već i fizički: u to doba, kada nisu postojali estetski zahvati, frizer joj je pravio sitne nabore ispod kose i zašivao ih kako bi joj zatezao lice, pa je često krvarila pod perikom. Takođe je imala problem sa arterijama i često su joj oticale noge. Svi znamo kako je izgeldala glamurozno u dugačkim haljinama, ali ispod njih je nosila zavoje i trpela užasne bolove.

Shvatila sam da jurnjava za lepotom i savršenošću ima veoma veliku cenu. Koliko fizičku, toliko i psihičku i emotivnu. Ditrihova je postala alkoholičarka, kao i mnoge zvezde. Ujedno sam želela da istražim cenu koju je plaćala njena kćerka. Oduvek su me zanimali odnosi majki i ćerki, veoma su složeni, a ovaj odnos mi je bio posebno zanimljiv jer njena ćerka nije bila lepa.

Marlen je svuda nosila ogromno ogledalo. Bila je ekspert za osvetljenje i uvek je bila u dobrim odnosima sa kamermanima i ljudima iza kamere kako bi podesili najbolje moguće svetlo prilikom snimanja. Tako mi se u glavi javila priča o „Snežani i sedam patuljaka“ i ogledalu koje govori istinu. Sve vreme mi je u glavi bila njena slika, kako pita ogledalo ko je najlepši na svetu, a ogledalo mora da kaže istinu – da je to ona. Takođe, otkrila sam da je u originalnoj verziji ove bajke, koju su braća Grim zapisala, zla maćeha u stvari bila majka devojčice koja je bila ljubomorna na lepotu svoje ćerke. U kasnijim verzijama je to ublaženo i zamenjeno maćehom jer kako bi majka mogla da bude ljubomorna na svoje dete? A u ovoj priči sam imala upravo to – Marlen je starila i njena lepota je propadala dok je Marija postajala sve mršavija i lepša.

Tako je došlo do podele romana na dva glasa – jedan deo romana ispričan je iz perspektive kćerke, dok drugi deo priča ogledalo koje uvek mora da govori istinu. Bila je to neobična odluka i jedan od kritičara je rekao: „Ovo ne bi trebalo da funkcioniše, ali autorka je uspela.“ To me je obradovalo!

Preuzeto sa: youtube.com
Prevod: Dragan Matković