Pol Džonson o tome zašto bi se trebalo čuvati intelektualaca

Na osnovu mnogobrojnih knjiga u kojima je zabeležio vekove istorije, pa preko svojih majstorskih sposobnosti da isprovocira kvaziintelektualnu levicu, Pol Džonson je dostojan svih pohvala i slave.

„Proučavanje istorije je najmoćnije oružje u borbi protiv savremene arogancije. Unižavajuće je kada otkrijemo koliki je broj naših površnih pretpostavki, a koje nam se čine novima i verodostojnima, već ranije provereno, ne jednom već mnogo puta i u bezbroj različitih obličja, samo da bi se pokazalo, što predstavlja veliku ljudsku grešku, da je to u potpunosti pogrešna pretpostavka“, odlomak iz knjige „The Recovery of Freedom“ (1980).

Odlomak koji ste iznad pročitali svojstven je autoru koji ga je napisao, britanskom istoričaru Polu Džonsonu, koji koncizno destiluje veliku mudrost u prelepu prozu. Za nekoliko nedelja, broj njegovih godina izjednačiće se sa brojem knjiga koje je napisao.

U svakom slučaju, čini se da će tako biti.

Plodonosan istoričar i intelektualac

Ukoliko posetite Džonsonov sajt, provešćete nedelje iščitavajući njegove kolumne i intervjue. Neka od njegovih delâ su remek-dela epskih razmera, uključujući i „Modern Times: A History of the World from the 1920s to the 1980s“, „Ireland: A Concise History from the Twelfth Century to the Present Day“, „Art: A New History; The Civilization of Ancient Egypt“, „The Renaissance“, „A History of Christianity“, „Istorija američkog naroda“, „A History of the Jews“, „A History of the English People“, biografije Mocarta, Napoleona, Vašingtona, Čerčila, Sokrata, Jovana Pavla II, Isusa i sam Bog bi znao čije je biografije još napisao (jer, Džonson je napisao knjigu i o Njemu, takođe). Izaberite nasumično i velika je verovatnoća da je Džonson već pisao o tome.

Džonsonovo viđenje stvari često se smatra „konzervativnim“, međutim, smatram da je njegov rad dobar, potkrepljen činjenicama i da ni na koji način nije umrljan ideologijama. On ne ulepšava podatke kako bi dokazao pretpostavku, a kamoli zabludu. Konvencionalna mudrost (za koju treba reći da naginje levici) trebalo bi da sugeriše da ste „usaglašeni sa mišljenjem većine“ i „objektivni“ ukoliko tvrdite uz pomoć klimavih dokaza da je Frenklin Ruzvelt spasao Ameriku Velike krize, a da ste „konzervativni ideolog“ ukoliko svoja mišljenja podupirete činjenicama. Džonson barata činjenicama, te ga stoga njegovi „progresivni“ protivnici etiketiraju nadajući se da će na taj način oterati njegove čitaoce pre nego što će saznati nešto novo.

Provokativna levica

Kada je bio mlađi, Džonsonov politički angažman bio je, prema njegovom sopstvenom priznanju, naklonjen levici, odnosno, „progresivan“. Ali ovo je čovek koji ne samo da piše o istoriji, već iz nje i uči. Što je Džonson više saznavao, progresivna perspektiva bila je sve manje verodostojna. Do sredine sedamdesetih godina, bio je oprezan kritičar levice i njenih saveznika u uniji koji su Veliku Brtaniji bacilli na kolena. Džonson je kasnije postao prijatelj, savetnik i pisac govora premijerke Magaret Tačer.

Moja omiljena knjiga koju je Džonson napisao nesumnjivo je njegov klasik „Intelektualci“ iz 1989. godine. To je pronicljiv uvid u ličnosti i ponašanje više od desetine mislilaca koji su naginjali levici – pompeznih, naširoko obožavanih ličnosti koji za sve nas imaju savete kako treba živeti život. Poznatiji među njima su Ruso, Marks i Sartr, a manje poznati uključuju Bertolta Brehta, Viktora Golanca i Lilijan Helman.

Sam Džonson je izvrstan intelektualac, ali iskren i školski predan istini radi nje same, za razliku od šarlatana, licemera i čudovišta koji o njoj pišu. On dokazuje da možete biti intelektualac, a da ne budete beznadežno zaljubljeni u sebe samog, ne morate se odreći samosvesti ili zamišljati sebe kao dar koji je sam Bog poslao glupom čovečanstvu kako biste mu podarili svoju mudrost. Za one koji na višem planu sebe obmanjuju, on ima ubedljiv uvid:

„Kakve zaključke treba izvesti? Čitaoci će sami prosuditi. Međutim, čini mi se da u današnje vreme spoznajem određeni javni skepticizam kada intelektualci šire svoje propovedi, rastuću težnju među običnim ljudima da se o pravima akademika, pisaca i filozofa raspravlja, koliko god ugledni oni bili, da li oni imaju prava da nas savetuju na koji način treba da se odnosimo prema svojim problemima. Čini se da se širi uverenje da intelektualci nisu ništa mudriji mentori ili vredniji kao primeri nego što su to bili nadrilekari ili sveštenici iz davnina. Delim taj skepticizam. Desetak ljudi koje biste nasumično zaustavili na ulici barem će vam ponuditi razumne poglede na moralna i politička pitanja makar iz svog iskustva i iz sopstvenog intelektualnog kapaciteta. Međutim, ja bih išao dalje. Jedna od glavnih lekcija našeg tragičnog veka, u kojem su milioni nevinih života žrtvovani kako bi se navodno čovečanstvo poboljšalo, jeste – pazite se intelektualaca. Ne samo da ih treba držati podalje od poluga moći, već bi trebalo da budu predmet naročite sumnje kada žele da ponude kolektivne savete.“

Spektakularno raskrinkavanje Karla Marksa

Nijedan intelektualac o kom je pisao Džonson ne može se uporediti sa okomitom paranojom i besramnim pretvaranjem koje su bile Marksove odlike. On je bio toksični rasista i antisemita malicioznog temperamenta („jevrejske crnje“ bio je jedan od njegovih omiljenih epiteta). Kada mu je bio „dobar dan“, upućivao je pretnje onima koji se nisu slagali sa njegovim mišljenjem, često im u napadu besa govoreći: „Uništiću te!“ Kada je u pitanju lična higijena… pa, može se reći da je za njega to bio nepostojeći pojam. On je bio bezdušno okrutan prema svojoj porodici i svima koji su mu se na neki način zamerili. Da, pričamo o istom čoveku koji se ponašao kao mislilac čije bi ideje spasile čovečanstvo.

U „Intelektualcima“ saznajemo da se kuvar koji je servirao komunizam predstavljao kao „naučnik“. U stvarnosti, tvrdi Džonson, „ništa u vezi sa njim nije bilo povezano sa naukom, zapravo, u svemu čime se bavio nastupao je sa nenaučne strane.“ Njegove najpoznatije izjave, kao što su „religija je opijum za mase“ i da „proleteri nemaju više šta izgubiti osim svojih lanaca“, skandalozno je preuzeo od drugih mislilaca. „On nikada za ceo svoj život nije ušao u mlin, fabriku, rudnik ili u bilo koje drugo industrijsko postrojenje“, neprestano je odbijao pozive da to učini i osuđivao je sve revolucionare koji bi to uradili. Nikada nije dopustio da činjenice ili zrnce realnosti zaustave tok otrova iz njegovog pera. Nije imao novca, jer je odbijao da radi i da zaradi, ali ga to nije sprečilo da proklinje one koji su ga posedovali i nisu želeli da ga podele s njim. Čak je i njegova majka rekla da bi više želela da je Karl akumulirao sav taj kapital, umesto što je o njemu samo pisao.

Sve ovo je tek početak. Pročitajte Džonsonovo poglavlje o Marksu i počećete da uviđate vezu između zla u čoveku i zala koja je njegova glupost prouzrokovala. „Crna knjiga komunizma“ procenjuje broj smrtnih slučajeva na minimum sto miliona, a sve zbog toga što su odlučili da trabunjanja ovog gnusnog umobolnika sprovedu u praksu.

„Ono što se da zaključiti prilikom čitanja Marksovog ’Kapitala’ jeste njegovo osnovno nerazumevanje kapitalizma“, piše Džonson.

Nije uspeo baš zbog toga što se njegovo delo nije zasnivalo na naučnim metodama: on nije ispitivao svoje pretpostavke ili koristio objektivne činjenice koje su drugi istražili. Od početka do kraja, ne samo „Kapital“, već njegov celokupni rad, odražava nepoštovanje prema istini, koje ponekad prerasta u prezir. Ovo je jedan od glavnih razloga zašto marksizam, kao sistem, nije mogao da pruži priželjkivane rezultate, a nazivati ga „naučnim delom“ ravno je besmislu.

Mnogi ljudi koji ne znaju za bolje, ali i mnogo onih koji se kreću u „intelekutalnim krugovima“ i koji bi barem to trebalo da uvide, i dalje smatraju da je Karl Marks bio neka vrsta božanskog genija koji je bio motivisan svojim saosećanjem za radničku klasu. Neki se čak sramote noseći majice sa njegovim neurednim likom. Baš oni treba da se zahvale Polu Džonsonu što razmišlja umesto njih za šta oni nikada nisu imali vremena.

Zapravo, dve hiljade godine pre Džonsona bili smo upozoreni na ljude poput Marksa u Jevanđelju po Mateju koje nas je mudro savetovalo:

„Čuvajte se lažnijeh proroka, koji dolaze k vama u odijelu ovčijemu, a unutra su vuci grabljivi. Po rodovima njihovijem prepoznaćete ih. Eda li se bere s trnja grožđe, ili s čička smokve? Tako svako drvo dobro rodove dobre rađa, a zlo drvo rodove zle rađa.“ (preveo Vuk Stefanović Karadžić)

Karl Marks je bilo jedno šuplje i trulo drvo, i spolja i iznutra, od početka do kraja.

Među onim šta se sve danas smatra „visokim“ obrazovanjem, Marks i dalje ima strastvene pristalice. Na primer, Univerzitet „Karnegi Melon“ nedavno je bio domaćin „proslave“ čoveka koga su govornici na različite načine predstavili kao „velikog čoveka“ koji „ima neverovatno optimističan pogled na svet.“ Prave intelektualce, takve preterane i podsticajne budalaštine mogu samo da razgneve, ali Pol Džonson nudi najbolji protivotrov. U kolumni koju je napisao 2010. godine, on je predložio kako bi visoko obrazovanje trebalo da izgleda:

„Zapravo, studije na univerzitetima koje pohađaju sjajni mladići i devojke, navode me na zaključak da najbolje među tim školama ne bi trebalo da budu procenjivane na osnovu onoga šta uče i na koji način podučavaju svoje studente, već koliko pružaju mogućnosti i ohrabrenja studentima da sami nauče što više. Najbolji među njima, takođe, pomažu da ovi mladi umovi usvoje određene intelektualne vrline, uključujući i nepohodno poštovanje prema temeljima demokratije, vladavini prava; načine na koje svoja mišljenja mogu podupreti jasnim argumetima, empirijskim dokazima i napornim radom; različit značaj nepobitnog ubeđenja i prijateljskog kompromisa, kada situacija to od nas zahteva; prijemčivost za nove ideje u svakom trenutku; i stalnu potrebu za hrabrošću u potrazi za istinom.“

Hvala Vam, gospodine Džonson, za decenije neprocenjivog učenjaštva i jasnog rezonovanja.

Autor: Lorens V. Rid
Izvor: fee.org
Prevod: Nataša Đuričić Marković