Pogrešna strana stvarnosti - recenzija romana Tri slike pobede

Roman Tri slike pobede počinje na Kosovu ratne 1999. godine, nastavlja se u Nišu obolelom od posttraumatske kombinacije agresivnosti i depresije, a završava na ulicama Beograda, u euforičnoj atmosferi 5. oktobra.

Poslednja knjiga u trilogiji Dnevnik dezertera, koju čine i Karanovićevi romani Više od nule (2004) i Četiri zida i grad (2006), u fokus stavlja trećeg člana niške družine, gradskog kicoša Ðorđa Uzelca. Dok se srpsko društvo urušava u sebe, pokazujući u isto vreme svoje najbolje i najgore lice, glavni junak ne odustaje od herojske ali i naivne ideje da je moguće držati se po strani, isplanirati svoj život nezavisno od mesta na kom se on provodi.

U prvom i daleko najboljem delu romana, koji nosi naziv Blato, Ðorđe je, zahvaljujući svojoj neodlučnosti u nameri da emigrira, dezertira ili se na neki drugi način suprotstavi vlastima, mobilisan i poslat na Kosovo. U jednom od retkih prikaza kosovskog rata (pored romana Var leskovačkog pisca Saše Stojanovića) pogled se zadržava na obodima najžešćih sukoba, u kojima se pritisak i tenzija podižu do neizdrživosti. Provodeći beskrajne dane na straži u razorenom albanskom selu, pripovedač doživljava svojevrsnu gradaciju zgađenosti: najpre sebičnošću i glupošću svojih saboraca koje ne interesuje rat, ali ne žele ni da misle o tome šta su godinama zaokruživali na glasanju, a potom i kolektivnom pljačkom koja nastupi odmah po proglašenju primirja. Kada potroši sve rezerve „adrenalina, životnih sokova i bezrazložnog optimizma“, junak doživljava nervni slom od koga će se sa mukom oporavljati u drugom delu, naslovljenom U prestonici Ništavila.

Za razliku od mitologizovanog Nišvila Zorana Ćirića, Zvonko Karanović slika svoj rodni grad mračnim ali realističnim tonovima, opisujući ga kao „prestonicu Ništavila“, predimenzionirano selo ogrezlo u korupciji i primitivizmu, iz koga su najbolji odavno otišli, a na njihovo mesto došli „neduhovitiji, nemaštovitiji i nevaspitaniji“. Čvrsto odlučivši da promeni život i nastavi ga na nekom „hladnijem i manje zapaljivom mestu“, pripovedač napušta devojku sa kojom je imao površnu i nezadovoljavajuću vezu, razračunava se sa ocem koji ga je napustio dok je bio dete, uz pomoć psihijatra pobeđuje PTSP i nalik na kauboja iz američkih filmova, potpuno „čist“ kreće put Beograda, a odatle dalje za Amsterdam. Finalni deo, Na putu, prikazuje junaka kako nesvesno ponavlja greške svojih prethodnika, uplićući se u začarani krug promašenih sudbina i izneverenih očekivanja, koji će ipak čekati neku sledeću generaciju da ga konačno raskine.

Centralni likovi i pripovedači u prethodna dva dela trilogije, Ðoletovi najbolji prijatelji Korto i Tatula, ovde su u drugom planu, iako konačno rasplitanje njihovih sudbina baca dodatno svetlo i na glavnog junaka. Muzika, stripovi, alkohol, droge i ostali elementi rokenrol supkulture koja je činila pozadinu u romanima Više od nule i Četiri zida i grad, i dalje su prisutni, ali svesno ispražnjeni od simbolične snage otpora koju su nosili tokom devedesetih godina. Ostala su samo romantizovana sećanja na osamdesete: kampove na jadranskoj obali i rok koncerte po evropskim gradovima, koja za junake i dalje predstavljaju unutrašnji glas iz jedine prave strane stvarnosti, pre nego što je svet „ispao iz zgloba“ i počeo da liči na kulise iz loših ratnih filmova.

Sam naslov romana je, kao što bi se i moglo pretpostaviti, ironičan, pošto nijedan trijumf koji se pominje (vojni - na Kosovu, pihološki - nad samim sobom, i demokratski - 5. oktobra) zapravo nije istinski. Antiklimaks koji junak doživljava dok svuda po ulicama traje bučno slavlje pre svega je simbol njegovog neuspeha da promeni sopstveni život, iako zatvaranje čitave trilogije ciničnom slikom petooktobarske revolucije kao „masovnog hepeninga sa paljenjem i razbijanjem“ baca jedan hladniji, možda i suviše strog pogled na prošlost punu oduševljenja i velikih nada koje se nisu ostvarile.

Autor: Tijana Spasić
Izvor: Danas