Zaboravljanje i zataškavanje prošlosti, preinačavanje činjenica, olaka stigmatizacija – sve su to naše boljke koje se prenose generacijama, sve dok se neko ne potrudi da temeljno zagrebe po istoriogrfskim arhivama i razbacanim dokumentima. Ako bude sreće, onda se taj istraživački impuls spoji sa pripovedačkim darom i dobrodušnim pogledom na stvari, da bi iz takvog spoja nastala romansirana biografija vladara ili neke istorijske ličnosti. A još je veća sreća ako se u taj spoj umešaju duhovitost i blagonaklona podsmešljivost prema naravima protagonista. „Podvizi i stradanja grofa od Takova“ u svom naslovu nagoveštavaju takvo jedno pripovedačko zamešateljstvo, pomalo ironično, a dovoljno intrigantno da bi privuklo pažnju.
Grof od Takova je nesrećni knez, a potom i kralj Milan Obrenović. Dežmekast mladić, a potom i muškarac, sve vreme unjkavog glasa, obrazovan uživalac života i preduzimljiv vladar koji je naumio da rastereti Srbiju dugova i obezbedi joj ulaz u Evropu. Plemenita zamisao, aktuelna 150 godina kasnije, u vremenu kada više takvih figura nema da nas povedu napred, da svojim ličnim stavom i znanjem pomere stvari sa mrtve tačke i utule neumitne intrige oko vladarske stolice. Dejan Mihailović je slikovito i stilski razbarušeno predstavio srpski dvor, komične igrače na toj mikro sceni političkih previranja na kojoj i najmanji povetarac može da izazove buru događaja internacionalnih razmera. Kako mladi Milan stasava, kroz ljubavna dokazivanja i intelektualne dvoboje sa učiteljima različitih nacionalnih provenijencija i orijentacija, tako se živopisnost njegovog života sužava a blenda Mihailovićevog fokusa sve više usmerava na politička dešavanja i izgradnju železnice koja će Srbju povezati sa Austrijom. Čitaoca će verovatno zavesti početak romana gde uranja pravo u vladarske odaje, upoznaje zanosnu Mariju Katardži, Milanovu majku, i prefrigane namesnike koji pletu društveno-obrazovnu paukovu mrežu oko Milana koji bi se najradije igrao dečačkih igara i bezbrižno cerekao. Sve anegdote koje će potom uslediti zasnovane su na činjenicama, a Mihailović ih je odenuo u romaneskno ruho koje pršti od duhovitosti i baroknog vokabulara polovine 19. veka.
I dok nas tako vodi za ruku kroz dvorske spletke i finansijske dogovore za izgradnju „gvozdenog puta“ na čijim će ivicama balansirati Englezi, Francuzi, Rusi, poneki Turčin, i to samo iz daleka, špijuni, mešetari, dušebrižnici srpskog naroda i poneki arogantni evropski vladar, neprimetno ćemo se približiti kraju romana odakle će progovoriti i Milanov sin, Aleksandar Obrenović, neposredno pred svoju tragičnu pogibiju, da bi za tim usledio katalog živopisnih ličnosti, pojava, događaja pa čak i pisama koji upotpunjuju ovu pripovest o jednom dobu koje kao da se prenosi u koncentričnim krugovima i danas. Samo bez svih tih dragih, šarmantnih, komičnih i dopadljivih ljudi koji su ostali zaleđeni u prošlosti koju smo se požurili da zaboravimo, strpamo pod tepih, zamenimo nekom fantazijom o još starijim vremenima, ne razmišljajući o tome da bi se sve te osobe sigurno stidele nas ovakvih.
Srećom po nas ovakve danas, oni retki arheolozi istorijske istine i zaljubljenici u ispravnost, vrlinu i duševnost, tu su da nas ovakvim slagalicama podsete da možda nije kasno da razgrnemo teške zastore neugodnih zabluda. Možda nešto i naučimo.
Autor: Ivana Misirlić