Početak kraja – prikaz knjige „Uspon Persepolisa“

Prošlo je devet godina od kada su Taj Frank i Danijel Abraham objavili prvu knjigu serijala „Prostranstva“, „Buđenje nemani“. Za tih devet godina, sa šest knjiga sproveli su svoje čitaoce kroz niz avantura pretežno ispričanih iz ugla ukradenog bojnog broda Rosinante. Bili smo svedoci zavera, manipulacija, genocida, međuplanetarnih ratova, otkrića koja su omogućila čovečanstvu da napusti Sunčev sistem i zaputi se ka zvezdama, ka novim prostranstvima koja kriju bezbroj opasnosti.

Međutim, mlada ljudska civilizacija koja je tek zakoračila u beskraj svemira je sama sebi najveći neprijatelj.

Frank i Abraham pišući ovaj serijal nisu dozvolili svojoj mašti da divlja bez kontrole. Priču o kolonizovanju svemira, vanzemaljskim tehnologijama i futurističkim ratovima su izuzetno vešto utemeljili na stvarnoj tehnologiji, informisano predviđajući kako bi ona mogla da se razvija i izgleda za nekih pet stotina godina od danas. Isti pristup su imali stvarajući izuzetno kompleksan sociološko-politički sistem, sa frakcijama koje se bore za moć i prevlast na način koji se ne razlikuje mnogo od onoga na šta nas je stvarnost navikla. Kroz svih šest knjiga kao glavna tema serijala mogla bi da budu pitanja: šta je potrebno da bi se ljudska vrsta oslobodila svojih nasilnih impulsa koji su je iz zemaljskog blata izdigli i poneli u svemir? I da li uopšte možemo da opstanemo bez njih u izuzetno negostoljubivom univerzumu?

Posada broda Rosinante je decenijama vodila donkihotovsku borbu protiv sila koje nisu prezale ni od čega da bi ostvarile svoje ciljeva, pa makar to značilo i smrt planete koja nas je iznedrila. I činilo se da je borba dobijena. Činilo se da ipak možemo da savladamo svoje impulse.

Prošlo je trideset godina od poraza Slobodne mornarice. Za tih trideset godina, dva ljuta neprijatelja Mars i Zemlja su stupili u koaliciju, Asocijacija spoljnih planeta (ASP) i Transportni sindikat su postali vladari ljudskog svemira kontrolišući stanicu Medina i prolaze kroz hiljadu i trista kapija, koje su vodile na planete koje je čovečanstvo počelo da kolonizuje. Sunčev sistem je postao jedan od mnogih. Svemir je ponudio dovoljno bogatstva za sve, i nastupio je mir.

Ostareli Holden je smatrao da je vreme za njegov mir. Spasao je civilizaciju toliko puta da je zaslužio da ostatak svog života provede sa Naomi na nekoj planeti sa atmosferom i niskom gravitacijom.

A onda su došli Lakonci.

Pažljivi čitaoci će se setiti Vinstona Duartea, marsovskog generala, koji je dok su asteroidi padali na Zemlju izvršio puč i trećinu marsovske mornarice proveo kroz kapiju na svet koji je nazvao Lakonija, ukravši pritom i poslednji primerak protomolekula. Zahvaljujući protomolekulu, novoosnovano lakonsko carstvo je došlo do neslućenih tehnoloških otkrića, Duarte je sebi nadenuo titulu visokog konzula, i odlučio da je vreme da pod svoju vlast stavi i ostatak čovečanstva.

Visoki konzul Vinston Duarte je verovatno najzanimljiviji negativac u ovom serijalu. Imali smo vođe korporacija željne novca i moći, političke birokrate i megalomanske revolucionare, i svi su se borili za sopstvenu dobrobit, ili u najboljem slučaju dobrobit frakcije kojoj su pripadali. Duarte se bori za dobrobit čitavog čovečanstva. On ne vidi razlike između stanovnika pojasa, Zemljana, Marsovaca, za njega su svi oni samo ljudi koje želi da ih on povede u slavnu budućnost. U svom blickrigu na stanicu Medina i šire, on se trudi da uspostavi svoju vlast uz što manje žrtava. Smatra da svako ljudsko biće na svoj način može da doprinese napretku, i pojavljuje se kao spasilac i budući vođa ljudske rase, pogleda okrenutog ka budućnosti, ne ka prošlosti.

Međutim, ti altruistički motivi kriju u sebi apsolutizam koji nije promakao Holdenu.

Na stanici Medina, Holden, Naomi, Ejmos, Klarisa, Aleks, Bobi započinju gerilsku borbu protiv daleko nadmoćnijeg protivnika. Posada Rosija više nije mlada, i to se vidi. Svako od njih na svom telu i duši nosi ožiljke koje je nemoguće odstraniti. Abraham i Frank su se potrudili da svakom od likova daju dovoljno prostora da bi čitaoci mogli da shvate njihove odluke i motive.

Čitaoci koji su navikli na uobičajenu vrtoglavu akciju od prve do poslednje stranice koja je jedan od zaštitnih znakova serijala bi mogli da budu malo razočarani, jer knjiga počinje sporije nego obično. Sporiji tempo na početku knjige je bio neophodan jer je od događaja u „Pepelu Vavilona“ ipak prošlo trideset godina, i čitaoci su morali da se upoznaju sa time šta se za to vreme događalo. Ali, jednom kada akcije počne, ne staje.

„Uspon Persepolisa“ je sedma knjiga serijala, početak treće trilogije, početak kraja. Po kvalitetu ni malo ne zaostaje od svojih prethodnika, i nudi niz obećanja koja će, ukoliko se ispune, odvesti serijal u katarzičnu eksplozivnu završnicu.

Do kraja su ostale još samo dve knjige. Sigurno će biti suza. Možda će biti i veselja. U svakom slučaju, dvojac koji se nalazi iza pseudonima Džejms S. A. Kori, sigurno neće razočarati.

Autor: Aleksandar Mandić