Piter Frankopan: Inkluzivnost i tolerancija u praksi daju bolje rezultate

Istoričar Piter Frankopan govori o tome zašto ova pandemija razotkriva ozbiljan manjak saradnje na svetskom nivou



Svako društvo koje zadesi tragedija smatra da ga je zadesila nesreća kao nikada do tada. Ali čovečanstvo je već zadesilo mnogo različitih pošasti. Crna smrt, kako ste zapisali u svom delu „Putevi svile“, došla je u Evropu istim putevima kojima su stigli bogatstvo i nove ideje. Kako to može da se primeni na pojavu koronavirusa? Kako bismo na bolji način mogli da se suočimo sa ovim problemom, u odnosu na ranije? A na koji način će nam to teže pasti?

Na mnoge načine, koronavirus je manje opasan – makar sa patogenog stanovišta. Kuga je smrtonosna, delom zbog toga što infekcija često dovodi do smrti. U Evropi i severnoj Africi, preminula je skoro trećina populacije, tako da bi smrtnost mogla da se izrazi u milionima, možda čak i desetinama miliona. To je preouzrokovalo mnoge posledice, od smanjenja raspoložive radne snage, do dugoročnih promena u potrošačkim navikama; i, podrazumeva se, dovelo je do toga da se promeni pogled na svet. Kao što je to bio slučaj sa španskom groznicom, ratom ili traumatičnim događajem poput podele Indije, suočavanje sa smrću i patnjom dovodi do naglih promena u društvu.

Ono što je čudno kod koronavirusa jeste to da iako predstavlja ozbiljan problem na globalnom nivou, značajniji problemi će se odraziti na ekonomiju i politiku u bliskoj budućnosti. Srećom, stopa smrtnosti nije toliko velika, jednim delom zahvaljujući karantinu i drugim zahvaljujući poboljšanju zdravstvne nege širom sveta. Ova pandemija nam je otkrila koliko su globalno upravljanje i saradnja slabi na međunarodnom nivou. To bi trebalo da nas alarmira na pojavu bolesti u budućnosti – ali i o ogromnim problemima koji će uslediti u narednim decenijama, od proizvodnje energije i klimatskih promena, do gladi i migracija.

Koje bi to mogle biti posledice pandemije na čitav svet, u kom se nacije naizgled već udaljavaju od ideje o globalizaciji?

Lako je preuveličavati odstupanja u svetu. Mnogi govore o rekonfigurisanim lancima snabdevanja, ogromnim promenama u manufakturi i proizvodnji i o lokalizaciji koja prednjači globalizaciji. Takve stavove ne smatram ozbiljnim: ne zasnivaju se na pojavama koje su se već odigrale u istoriji čovečanstva, niti na logici po kojoj svet, biznis i politika zaista funkcionišu. Stoga, takve stavove tretiram kao šumove koji ili ne razumeju ili pogrešno predstavljaju složenost 21. veka – ili su simpatičan odraz puštanja mašti na volju.

U knjizi „Putevi svile“ napisali ste da kuga nije samo razorila Evropu 14. veka, već ju je – što je neverovatno – učinila bogatijom. Kako je došlo do toga?

Kada stručnjaci pišu o Crnoj smrti, uglavnom se dotiču Evrope (i povremno Egipta). To je uglavnom zbog toga što postoji mnogo izvora iz ovih regiona, i delom zbog toga što je to jedino zaista ogromno iskustvo sa pandemijom i bolešću koje je Evropa iskusila u prethodnih 1000 godina – što predstavlja simboliku za stručnjake i publiku sličnih razmišljanja. Ono što kuga čini, kao i bilo koja pojava bolesti koja odnosi mnogo života, jeste da umanjuje raspoloživu radnu snagu: što je manje radnika, to rad postaje vrednovaniji. To podrazumeva da oni koji se nalaze na nižim društvenim položajima budu u poziciji da pregovaraju, i što se tiče plata i boljih uslova rada. A to, pak, podstiče društvenu mobilnost i obrasce potrošnje, takođe. Tako da posledice mogu biti dramatične.

Ipak, ne odvijaju se stvari uvek tako. Ne možemo uočiti sličnosti u Indiji nakon izbijanja španske groznice 1918-19. godine – tako da postoje značajne razlike koje zavise od, po svoj prilici, regije, dostupnosti radne snage sa drugih lokacija, prirodi samog posla, ali i uloge koju nove tehnologije preuzimaju od ljudske radne snage.

Zašto se društva udaljavaju od ideje o osiguranoj zdravstvenoj zaštiti, kada je iskustvo pokazalo da bolest ubija?

Zato što se političarima odaju zasluge za kratkoročne odluke, pre nego za odluke koje će biti investicija u budućnost. To je delimično i zbog pritiska da se postignu trenutni vidljivi rezultati koji nameću biračko telo i mediji; ali naslućujem da to takođe ima veze sa činjenicom da mnogi političari i državni službenici imaju slična iskustva, stil života i veštine, te stoga lako postaju žrtve kolektivnog razmišljanja i donošenja odluka. Poslednjih nekoliko meseci iskrsla su mnoga pitanja. Jedno od njih je o nadležnosti vlade i onih koji se nalaze na položajima na kojima se donose odluke. Ako nisu bili spremni, tj. bili su loše pripremljeni za pojavu kovid 19, za šta to još nisu spremni?

Ako se osvrnemo kroz istoriju, kako su katastrofe ovakvih razmera uticale na političku moć? I koliko se mogu razlikovati posledice u doba uber-nacionalizma?

Teško je praviti generalizaciju prema vremenskim i prostornim odrednicama. Mnogo toga zavisi od toga na koga katastrofa najviše utiče. Na primer, tokom pandemije španskog gripa, većina žrtava bili su odrasli u rasponu od 20-45 godina starosti, dok su muškarci disproporcionalno više podlegali bolesti u odnosu na žene – uglavnom zbog toga što žene imaju snažniji imuni sistem, otpornije su i imaju bolje instinkte za preživljavanje. To dovodi do različitih ishoda, na primer, u odnosu na izazov pred kojim se danas nalazimo, gde je većina žrtava starije životne dobi, i, pre svega, sa već postojećim zdravstvenim problemima. Ono što za sada predstavlja najveći izazov jesu posledice zastoja u ekonomiji i pokušaja da se ponovo pokrene. Teret će najviše osetiti siromašni – i dovešće do još veće nejednakosti.

Strahuje se da se povećava koncentracija moći u okviru država, nasuprot moći individua. Da li slažete sa tim stavom?

Da. Skoro svaka država na svetu je preuzela hitne mere ispoljavanja moći koje mogu fundamentalno preoblikovati odnose sa građanima. Pitanje koje se postavlja da li će takva moć biti ukinuta nakon što se pretnja prevaziđe, ili će se zadržati „za svaki slučaj“. Jasno je da način na koji se podaci skupljaju i koriste izazivaju zabrinutost kod svih nas, pošto to drastično utiče na to kako vlada može da prati i nadgleda šta radimo, sa kime, kada, pa čak i iz kog razloga. Povećanje moći države stupa na snagu u doba kada lideri mnogih država pokušavaju da kreiraju politički kapital targetiranjem ili viktimiziranjem manjina. Kao rezultat pandemije, to će s vremenom, nažalost, bivati sve gore. Bolesti, progoni i nasilje imaju dugu i mračnu istoriju. Stoga bismo morali biti oprezni zahtevajući bolji ishod.

Izrazili ste stav da će moć Zapada u odnosu na ostatak sveta popusti. Da li smatrate da će pandemija pospešiti taj proces ili će ga odložiti?

Dovešće do značajnog ubrzanja procesa. Ekonomija u zemljama Zapada pretrpeće teške posledice, i svaki dodatni dan proveden pod vanrednim stanjem uticaće na to da se taj proces sve teže i teže ponovo pokrene. Mnoge zemlje u Aziji biće suočene sa ozbiljnim izazovima, takođe, ali u različitom opsegu. Povrh toga, pritisak na SAD i dobrim delom na Evropsku uniju, rezultiraće konsolidacijom interesa koja vrlo lako može dovesti do veoma značajnih promena pozicija – a u Aziji dovesti do progresa.

Da li su se demokratske zemlje loše pokazale tokom ove pandemije?

Neke zemlje su imale više uspeha od drugih. Mogli smo da primetimo da su se demokratske zemlje kojima rukovode žene – na primer, Novi Zeland, i neke skandinavske zemlje – dobro izborile sa pandemijom, dok drugi nisu u tome uspeli. Analize, priprema i odgovor na problem u Velikoj Britaniji i SAD su se zaista pokazali sramno. Ipak, to nije do demokratije; pre do krize u rukovodstvu. A setimo se da su pre nekoliko meseci svi govorili o tome koliko je loše Kina postupila – i da je to ukazivalo na problem autoritarnih država. Niko nema monopol na donošenje loših odluka.

Da li su pandemije koje su se javljale u prošlosti uticale na razvoj ideja o ljudskoj nesavršenosti, slabosti i propasti – i dovele do udaljavanja od nauke i približavanja religiji i veri?

Da. Iskustvo i strah prouzrokovani pandemijom su veoma značajni za sve svetske religije: strepnja od prerane smrti, zbog koje nećete doživeti starost, povlači pitanja o značenju života i šta se dešava nakon smrti. Ideje o smaku sveta igraju neverovatno veliku ulogu u hinduizmu, judaizmu, hrišćanstvu i islamu (i još mnogim drugim religijama). Pojava bolesti nadograđuje naše iskustvo sa smrću, a time i šta znači biti čovek. Podseća nas da koliko god nam je vremena preostalo – makar i doživeli duboku starost – naše vreme na ovom svetu je ograničeno i stoga ga moramo iskoristi na najbolji mogući način. Pružanje pomoći i milostinje drugima su ključna spona između spoznaje da smo ovde zbog nas samih, ali da to naše vreme moramo iskoristiti i da pomognemo drugima.

Koja ekonomska/politička priča vezana za ovu pandemiju vas je najviše iznenadila? Ili, ako biste morali da napišete „Dekameron 2020. godine“, koju biste priču napisali?

Pisao sam u decembru o tome da je najveća pretnja svetu 2020. godine pandemija i nepostojanje globalnog plana da se sa njom suoči, jer to je nešto što sam već neko vreme pratio. Tako da (nažalost), stvari su se odvile onako kako sam se pribojevao. Rekao bih da postoje tri stvari koje su me izneadile: prvo, voljnost ljudi da ostanu u svojim domovima, što nije rezultat povinovanja državnom aparatu, već pre straha da se ne zaraze; drugo, spremnost država da pomognu poslodavcima, što je veoma brzo stupilo na snagu – kako je i trebalo da se odigra; i, treće, da se pojavilo mnogo trendova o kojima nikada nisam razmišljao: na primer, o promeni u načinu na koji slušamo muziku; kako je brzina digitalnih konekcija uticala na mentalno zdravlje; i kako su drugačije pogođeni oni koji žive sami u odnosu na one koji žive u višečlanom domaćinstvu.

Moj lični „Dekameron“ bi bio kombinacija tuge zbog nemogućnosti da budem na terenu za kriket i žudnjom da zagrlim članove porodice i prijatelje, dok se molim da se tamni oblaci koji su se nadvili nad našim glavama raziđu.

Često pišete o tome kako carstva i režimi koji su tolerantni i otvoreni za promene, pregovore i nadmetanje, imaju tendenciju da napreduju i da se šire. Kako društvo može da povrati poverenje nakon pandemije?

Dovođenjem situacije do kompetentnog ishoda. Svi želimo, očekujemo i imamo potrebu da režimi umanje nejednakost, da osposobe javne službe i ustanove, da omoguće da najsposobniji budu u vrhu – koji će pružiti zaštitu onima kojima je to potrebno. Vođe i režimi koji to ne učine vrlo lako mogu izgubiti mandate i u istoriji će biti zapamćeni po lošem glasu; ali što je gore, stvoriće probleme umesto da ih rešavaju. Inkluzivnost i tolerancija su u teoriji divne ideje; a i u praksi dovode do boljih ishoda, u odnosu na manje političke grupacije koje će se istaći i zadržati svu moć za sebe. Zbog toga su demokratska društva efikasnija, saglasnija i uspešnija u odnosu na druge vladarske sisteme. Nažalost, pravac u kom su se mnoge demokratske države uputile tiče se pobede na izborima, umesto izgradnje dugoročne budućnosti za sve svoje građane.

Kako izgleda jedan vaš dan u karantinu? Gde ste zatvoreni? Kako smatrate da je Velika Britanija postupila tokom pandemije?

Nalazim se u Oksfordu, gde život deluje, izgleda, pa čak i miriše veoma drugačije. Nema saobraćajnih gužvi, nema ljudi na ulicama, i sve deluje kao grad duhova. Čovek je društveno biće, kako je to Aristotel primetio, i nedostaje mi da viđam svoje studente, kolege, porodicu i prijatelje. Takođe, nimalo nije lako sprovoditi akademska istraživanja kada su biblioteke zatvorene, jer mnogi izvori koji su mi potrebni još uvek nisu digitalizovani. Radim na novom projektu i prilično sebično sam prihvatio priliku da duži period posvetim čitanju i razmišljanju.

Na koje sve načine bi ova pandemija mogla da promeni način na koji živimo, putujemo ili posmatramo ljudske mogućnosti?

Pa, postavlja se realno pitanje održivosti avionskog saobraćaja što se tiče međunarodnih letova. Ali ja sam istovremeno i optimista i pragmatičar; stoga, verujem da ćemo biti sasvim u redu.


Autor: Amrita Duta
Izvor: indianexpress.com
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Neil Gavin