Piter Bret: U ljudima čuči neka bazična greška

Kada je Šekspir rekao da je pakao prazan i da su svi demoni ovde, nije ni sanjao da će se vekovima kasnije naći pisac koji će to doslovce shvatiti. Piter V. Bret, autor čuvenog serijala „Demonski ciklus“, kroz epsku fantastiku slika svet u kojem surovi demoni ljudožderi ponekad deluju humanije od ljudi, što potvrđuje drevnu misao da je najgori đavo u nama samima. Bret je odabrao žanr epske fantastike jer je to najbolji filter istine o dehumanizovanom svetu današnjice, pri čemu se ne upire prstom ni u koga određenog, niti se iko posramljuje.



Zašto baš epska fantastika?

Oduvek sam voleo da je čitam, i prva knjiga koju sam samovoljno pročitao bila je tog žanra. Bio je to Tolkinov „Hobit“. To je bila i prva knjiga koju sam pročitao a da me niko nije prisilio na to, i odmah sam se zaljubio u fantastiku i iščitao na stotine sličnih dela. Znao sam odmah da je to ono što želim da čitam, i odlučio sam da se ugledam na jednog od mojih omiljenih autora – Terija Bruksa, koji je prvu knjigu napisao još dok je bio srednjoškolac. Tako sam i ja napisao prvu knjigu dok sam bio u srednjoj školi, i bila je to užasno loša knjiga, koju nikad nikome neću dati da pročita! Ali ipak, onda sam bio vrlo ponosan na to što sam uspeo da napišem jedno književno delo, ma kakvo ono bilo, jer to je neverovatan osećaj ispunjenja koji mogu da iskuse samo drugi pisci. Jer potrebno je utrošiti godine rada i truda da bi se jedno delo ostvarilo, a kada ga konačno završite… to je najbolji osećaj na svetu. Čim sam ga jednom iskusio, znao sam da želim da ga doživljavam iznova. A pošto sam znao da ću uvek voleti fantastiku, onda sam znao i da ću biti pisac.

Sada možete sasvim lagodno da živite od pisanja, a da li je tako bilo i u početku?

Ja sam veoma srećan jer sam uspeo u onome što radim. Prošle su godine dok nisam prodao svoju prvu knjigu, i dugo sam paralelno s pisanjem radio u izdavaštvu; kad god bih uhvatio slobodan trenutak, pisao sam, što je bilo najčešće noću, kad svi sem mene spavaju. I tako su za mnom stajale mnoge godine rada kada nisam primio ni pare za ono što sam pisao, sve dok nisam uspeo da prodam svoje prvo delo. Tada su se stvari promenile i, čim sam prodao svoju prvu knjigu, što je bilo u Americi, video sam da sam zaradio nešto kao bonus platu, od koje bih možda mogao da priuštim odmor ili nešto slično. Ništa grandiozno, znači. Ali posle toga moje knjige su počele da se prodaju i u Britaniji, a ta suma je postala malo ozbiljnija. Naravno, i dalje to nije moglo da se meri s platom koju sam primao na regularnom poslu, ali prihod je već postao značajan. I onda su moje knjige doživele uspeh u Nemačkoj i Francuskoj, i to u svega šest meseci. Tada sam pogledao brojke ošamućeno i shvatio da, iako još uvek to nije zarada koliku imam na dnevnom poslu, ipak dobijam sasvim dovoljno novca da pokrijem kiriju i hranu. Da mogu da živim od pisanja! Odmah sam odlučio da uzmem dve godine pauze i da se posvetim samo tome. Jer vidite, ako ne bih uspeo u pisanju, uvek sam mogao ponovo da nađem neki posao koji ne volim i od kojeg ću živeti. Te dve godine pauze su se pretvorile u deset godina, i evo me, još uvek pišem. Jedan sam od neverovatnih srećnika!

Epska fantastika postaje sve popularnija u svetu. Da li je to ozbiljna ili laka književnost?

Ljudi koji gledaju s prezirom na fantastiku kao žanr obični su snobovi. Književnost je uvek književnost i postoji dovoljno lepote, složenosti i emocija u knjigama fantastike koliko i u naučnoj, stimpank, visokoj ili klasičnoj američkoj književnosti. Ljudi koji gledaju na epsku fantastiku s nipodaštavanjem, nemaju pojma šta je to zapravo, ne razumeju je. I kada imaju neku zlobnu primedbu, ja to pustim samo da se odbije od mene jer znam da nemaju pojma o čemu pričaju.

Da li je lako napisati fantastični roman?

Nije, nikako! Mada nije lako napisati bilo kakav roman. Ja još pišem vrlo sporo, ali na sreću, drugi pisci fantastike su sporiji od mene pa izgleda da sam nešto ažurniji od njih. Meni je potrebno uglavnom oko dve godine da bih završio jednu knjigu. To su dve godine istraživanja i udaranja glavom o tastaturu, dve godine prolaska kroz emotivnu krizu, gde ponekad pomislim da je moje pisanje genijalno, a ponekad mislim da je užasno i da sam najgori pisac od svih, u najgorem svetu od svih, i pitam se zašto se uopšte mučim na taj način. To je proces, i ponekad zaista nemam pojma šta radim, a ponekad mi rešenja prosto dolete, najveće izazove rešim dok pukneš dlanom o dlan. Dakle, nikad nije lako pisati. To zahteva mnogo rada, to je posao, ali ipak, posle svih muka i trenutaka sumnje, to je posao koji obožavam.

Autor: Kristina Kecman
Izvor: ekspres.net