Ako junaci iz romana Samante Jang mogu da preborde problematične ljubavne prošlosti, onda ima nade za nas ostale. U stvari, verovatno nećemo pogrešiti ako krenemo njihovim stopama. Uzmimo na primer, Džoslin Batler iz „Dablin strita“, prve savremene ljubavne priče Samante Jang: kako bi krenula ispočetka, Džoslin je prosto napustila Ameriku i preselila se u Edinburg, gde se upustila u strastvenu vezu sa Škotom. Ne zvuči loše, zar ne? Onda imate Aleksu iz romana „Heroj“ smeštenog u Bostonu: pronašla je nekog ko deli istu bol, i zajedno su radili da reše svoje probleme. (Činjenica da je njen „neko drugi“ bio veoma atraktivan je samo seksi teret koji Aleksa mora da nosi).
Jangova odgovara na vaša pitanja o tome šta čini neodoljivu ljubavnu vezu, zašto će njen sledeći roman možda biti smešten na Havajima (zbog „istraživačkog putovanja“, naravno!) i kako je jedan čitalac uticao na njenu karijeru pisca.
Melani: Tako sam uzbuđena što imam priliku da ti postavim pitanje! Vaši likovi se intenzivno privlače fizički i mentalno. Koje životno iskustvo koristite da vaši likovi deluju tako živo?
Trudim se da koristim, što je više moguće, svoje lično životno iskustvo i, sa dopuštenjem, iskustva onih bliskih meni. Svi smo patili zbog ljubavi, gubitka i intenziteta tih emocija. Sva ta osećanja stavljam na papir. A kada imam situaciju sa kojom nisam lično upoznata, na likove gledam kao na prijatelje. Razmišljam o tome ko su, kako su ih prošlost i sadašnjost oblikovali i kako bi reagovali. I onda to doživim najdublje moguće tako da ono što opisujem deluje stvarno koliko to može biti. Još uvek nisam napisala neki rukopis a da nisam plakala kao beba ili se meškoljila zbog dogodovština mojih junaka.
Sofi: Kako počinjete da pišete? Da li imate celu priču od početka u glavi, ili je sklapate dok pišete? U glavi zamišljam ogromnu skicu sa granama raštrkanim na sve strane!
Mnogo vam hvala na lepim rečima. Što se skice tiče... ne grešite! Kada pišem priču sa mnogo likova, zapleta i podzapleta, definitivno mi je potrebno da organizujem misli. Počinjem od junaka. Odštampam njihove profile (uključujući slike glumaca kao muze) sa imenima, datumom rođenja, mestom rođenja, istorijom i zanimljivim pojedinostima. Kada sve to spremim, stvaram šetalište koristeći mape i fotografije šetališta sa Istočne obale kao inspiraciju. Tako pokušavam da shvatim kako su njihove priče isprepletene. Skica je od velike pomoći, ali služi kao vodič. Neki zapleti i profili likova se menjaju dok pišem.
Da li ste oduvek želeli da budete pisac?
Da, od sedme godine. Roditelji su mi dali da pročitam „Lav, veštica i ormar“ K. S. Luisa i od tog trenutka sam znala. Želela sam da iskusim taj neverovatni osećaj magije iznova i iznova, tako sam počela da pišem sopstvene priče. Uvek su to bile kratke priče. Prvi roman sam napisala kada sam imala 23 godine.
Brendi: Kako vam se život promenio – ili je ostao isti – nakon ogromnog uspeha vaših knjiga?
Život mi se značajno promenio. Pre uspeha sa knjigama, bila sam jedna u nizu osoba sa diplomom koja nije mogla da nađe posao u struci. Radila sam posao koji nisam volela dok nisam dobila otkaz. Bilo je to veoma teško vreme za mene. Od svršenog studenta zatrpanog dugovima došla sam do komotnog života radeći ono što volim. Mogu da komuniciram sa ljudima koji uživaju u onom što pišem i mogu da putujem dok to radim.
Tako mi se promenio život. Ali je ostao i isti – još uvek sam okružena neverovatnim prijateljima i porodicom, koji ne propuštaju priliku da mi kažu koliko su ponosni na mene. Drže me prikovanom za zemlju, i nikad ne zaboravim da cenim činjenicu da radim nešto što volim.
Lusi: Koje tri stvari treba uvek da ima neodoljivi muškarac?
Hmm. Tri...
1. Smisao za humor – bilo da je samouveren ili ne. (Samouvereni su uvek smešni.)
2. Ne treba da bude preterano alfa, ali mora da u sebi sadrži makar deo alfe.
3. Posvećenost. Mora biti strastveno posvećen svojoj heroini. Nema ništa gore od osećaja da heroj ne voli svoju heroinu kao što ona voli njega.
Ramona: Obožavam vaše knjige. Osećam da su one primer onoga što ljubav treba da bude u stvarnom životu. Koji su vas autori inspirisali da postanete pisac?
Hvala ti puno! Počela sam tako što sam pisala paranormalne knjige za tinejdžere, tako da su autori koji su me inspirisali uglavnom iz tog ili distopijskog žanra: K. S. Luis, Rejčel Mid, Rejčel Kejn, Amanda Hoking, Suzan Kolins i Patrik Nes. Jedna od čitateljki mojih paranormalnih knjiga me je inspirisala da počnem da pišem savremene ljubavne romane. Rekla mi je da su joj se svideli romantični zapleti u mojim knjigama i da bi volela da vidi da se oprobam u savremenoj književnosti. A moje je da zadovoljim!
Pisali ste o Bostonu u „Heroju“, Edinburgu u „Dablin Strit“ serijalu... O kojim mestima jedva čekate još da pišete?
Ako smestim svoju knjigu na neko stvarno mesto, onda bih volela da ga dobro poznajem. Živela sam u Edinburgu, tako da je to bilo lako, ali sam zato morala da posetim Boston (nekoliko puta) kako bih istražila grad za „Heroja.“ Volim Evropu, tako da bi odlično bilo da napisati epsku priču o putovanju kopnenom Evropom. Takođe bih volela da napišem knjigu smeštenu u škotskim brdima. I na Havajima! Bilo bi lepo otići na Havaje zarad istraživanja za knjigu.
Marija: Kakav vam je „normalan“ dan? Vrlo me zanima!
Za mene je najveće iznenađenje bilo saznanje da sam pisac. Mora da sam objavila najmanje deset knjiga pre nego što sam to prihvatila. Ponekad još uvek ne verujem. Imala sam toliko sreće da znam da pišem ono što čitaoci žele da pročitaju.
Džojli: Sa kojim junakom iz knjige biste voleli da izlazite?
Sa Džerikom Baronsom iz serijala „Fever“ Karen Mari Moning. On je najstrašniji nezgodni momak u okolini, ali mi se sviđa.
Izvor: goodreads.com
Prevod: Miloš Vulikić