Pitanja i odgovori – Bobi Pirs

Kada si shvatio da želiš da budeš pisac?

Počeo sam da pišem i crtam karikature kada sam imao otprilike deset godina. U to vreme mi je bilo vrlo bitno da postanem dobar u crtanju što je više moguće. Ali sam polako počeo da shvatam da je pisanje najbitnije. Ima jedna stara izreka o crtežima koja kaže: ono što je loše nacrtano možeš spasiti dobrim tekstom, ali loš tekst ne možeš da spaseš dobrim crtežom.



Tako da sam bio prilično mlad kada sam otkrio koliko je kvalitetno pisanje važno. Tada sam otkrio i da uživam u pisanju. Potom, kada sam krenuo da studiram film u Londonu, počeo sam da pišem scenarije, a mnogo godina kasnije i knjige. Bio je to jedan spor proces i dugo putovanje, ali mi je drago da sam krenuo na njega.
 
Kako si se osećao kada je objavljena tvoja prva knjiga? Da li je to bilo ostvarenje sna?

Uvek sam voleo da čitam knjige. Kada sam bio mlađi, pobegao bih iz škole da bih išao u biblioteku. Ali mi nikada nije padalo na pamet da bih i ja mogao da napišem knjigu. Nekako nisam imao hrabrosti za to. Objavljivanje moje prve knjige mi je promenilo život na mnogo načina.
 
Da li postoji neki kriptonit kod tvog pisanja?

Internet i moj računar su mi u isto vreme i inspiracija i kriptonit. Sve vreme ih koristim kada radim na istraživanju za svoje knjige. Ali se vrlo lako izgubi pojam o vremenu i zaboravim da pišem, pa zato pokušavam da ih koristim samo kada je to neophodno. Zato sada obično koristim papir i olovku, i kada budem zadovoljan prekucam sve na jednoj staroj pisaćoj mašini a zatim sve skeniram u svoj računar. Tako je knjiga već velikim delom napisana pre nego što uopšte stigne do računara.
 
Ko su ti bili omiljeni autori, ilustratori ili omiljena knjiga kada si bio dete ili danas?

Prve knjige koje su mi se zaista dopale, a da sam ih samostalno čitao bile su iz serijala „Hardy Boys‟. Stvarno sam voleo te knjige. A onda sam otkrio Daglasa Adamsa. On mi je još uvek jedan od omiljenih pisaca, i s vremena na vreme ponovo čitam neke od njegovih knjiga. I treći omiljeni bi mi bili Rene Gošini i Albert Uderzo koji su stvorili fantastične crteže Asteriksa i Obeliksa.
 
Koje su prednosti i mane toga što ste pisac?

Kao odrastao čovek veći deo svog života sam proveo praveći filmove, i napisao sam puno scenarija. Ali kada sam počeo da pišem knjige to me je odvelo u jednu sasvim drugu kreativnu dimenziju. Kada pišem neki tekst za scenario, uvek čujem neki tanušni glasić u svojoj glavi kako mi govori: „To će puno koštati“, itd. Kod ovakvih stvari budžet kontroliše moje stvaralaštvo. Ali zato kada pišem knjige, ni nebo mi nije granica. I to mi se dopada. Ništa me više ne košta opis svemirske bitke epskih razmera od opisa nekog razgovora u autobusu. To su samo reči na ekranu. Tako da je ono najbolje kod pisanja knjiga, sloboda koju mi to pisanje daje. Sve što smislim, mogu i da napišem. Najgora stvar je verovatno usamljenost. Ponekad se osećam kao pustinjak koga bi bar jednom nedeljno trebalo izneti napolje da udahne svežeg vazduha i vidi sunca.
 
Šta bi ili koga bi odabrao da bude tvoja maskota, avatar ili totem?

Moj avatar bi bio mešavina lignje i kornjače. Samo pomislite koliko bih reči mogao da napišem kada bih imao osam ruku! A kornjača živi čitavu večnost. To znači da bih imao dugu književnu karijeru. Jedina mana bi bilo to što bi kornjača možda previše sporo radila. Tako da bi lignja morala sve da radi. Kad malo bolje razmislim, kornjača ispada. Moj konačan odgovor je: lignja.
 
Kako si došao na prvu ideju za knjigu („Vilijam Venton i Kradljivac luridijuma“) i šta si naučio kroz pisanje ove knjige?

Ideju za ovu knjigu sam dobio kada sam gledao prikaz nečega što se zove Astrolab. To je, u stvari, jedna vrlo stara vrsta kompasa. Samo što nije magnetski, i morate da okrećete i uvrćete sve one mehaničke delove kako biste upravljali njime. Okruglog je oblika, zlatne boje i zaista je predivan predmet. I vrlo star, oko dve do tri hiljade godina, možda i više. I tako sam počeo da razmišljam kako bi sjajno bilo kada bi neki dečak našao jedan ovakav predmet, i nastavio sam da pletem priču oko toga. Pa su tu bile razne šifre, pa kada bi dečak otkrio šifre, dobio bi uvid u tajne o svetu oko njega i o njemu samom. Tako sam došao na ideju i stvorio priču o Vilijamu Ventonu.
 
Kaži nam tri potpuno lude stvari o sebi.

1. Umem da pišem „u ogledalu“. To znači: ručno napišete nešto unazad, a kada to što ste tako napisali stavite ispred ogledala onda možete normalno da pročitate šta je napisano. To je nešto što nikada nisam učio, nego sam jednostavno shvatio da to umem da radim od trenutka kada sam probao tako da pišem. To je super trik koji možete da izvodite na zabavama.

2. Dva puta sam izbegao zmije otrovnice. Jednom kada sam imao samo tri meseca, a jednom kao odrastao. Taj prvi put se dogodio u Africi. Smrtonosna zmija se uvukla u moja kolica koja su stajala u bašti. Imali smo dva velika rodezijska ridžbeka. Jedan od njih je izvukao zmiju napolje iz kolica, ali je nažalost ona ujela psa i uginuo je. Drugi put se desio kada sam bio na safariju u Južnoj Africi. Jedini put kada smo mogli da izađemo iz kola je bio kada smo sišli do pojilišta po vodu. Silazili smo niz nekakav tunel od bambusovih štapova i tada sam video neku zelenu biljku kako viri između tih štapova, pa sam je povukao. Ono što sam izvukao je bila zelena mamba. Zmija je bila toliko iznenađena da se uplašila i pobegla. Vodič mi je nešto kasnije rekao da sam najsrećniji čovek na svetu.

3. Mogu da jedem veoma začinjenu hranu. Jednom kada mi je bilo dvanaest godina, glavni kuvar je izašao iz kuhinje jednog indijskog restorana u Londonu da me posmatra kako jedem najljuće jelo koje su imali. 

Da nisi pisac, koje bi drugo zanimanje bilo idealno za tebe?

Filmski reditelj. Ili kuvar. Volim da kuvam.
 
Da ima nešto što bi posebno želeo da kažeš svojim čitaocima?

Jako sam zadovoljan što su moje knjige prevedene na italijanski. I nadam se da će se svima dopasti. Radujem se što ću uskoro imati prilike da dođem u Italiju i držim prevod svoje knjige u rukama, kao i što ću lično upoznati čitaoce.
 
O autoru: Bobi Pirs  (rođen 1974)  je ostavio trag u istoriji norveškog filma kada je 2006. godine dobio Zlatnu palmu za ostvarenje „Sniffer‟, koje je sam napisao i režirao. Ta nagrada je bila prva od mnogih koje su usledile u karijeri ovog reditelja i pisca koji je diplomirao na London International Film School. U 2015. je debitovao i kao pisac dečjih knjiga. „Kradljivac luridijuma‟ je prva knjiga u serijalu o ekspertu za razbijanje šifara Vilijamu Ventonu. Ova knjige je izdata u 37 zemalja i postala je jedna od omiljenih dečjih knjiga na svetu.