Pisac je rođeno siroče

Osam priča Igora Marojevića  ispričane sa gledišta slabijeg pola, ma šta to značilo jesu svojevrsna uspela maniristička rekapitulacija njegove poetike. Izvesna melanholija ovoga pripovedaljčkog stanovišta jeste „melem za žensku dušu“, ali i za sve one kojima su bliski problemi autsajderstva. Osam priča jesu osam skladnih tema, ali i osam emotivnih disonancija. O svakoj od njih bi se mogao napisati roman. Međutim, Marojević uspešno kondenzuje pripovedanje dobro odabranim detaljima ne dozvoljavajući razvodnjavanje dramske napetosti.
„Nešto mi je govorilo da život žene počinje tek kad ona digne ruke od muškarca“, kaže junakinja priče „Poslednji filipsov model“. Istovremeno, ona veli: „Uz takvu majku, možda bih zamrzela sve žene da nisam upoznala Minu“.
Pritajena netrpeljivost prema drugome jeste u osnovi svih priča. Netrpeljivost podrazumeva bližljivo negovanje dosonancija u pripovedanju. Možemo hvaliti dobar odabir tema, nenametljivost metafora, lavirint zapleta, dovitljivost u prikazivanja motiva, neobičnost pristupa, tešku razumljivost „ženske duše“, koju nosimo svi rečima probuđeni, odvraćanje od malograđanskih navika... U svemu tome ima mnogo nesvakidašnjih zanimljivosti. Život junakinja se kreće od izleta u velegradsko isustvo do povratka u idiličnu sredinu („Na kraju razgovora, mama me je zamolila da se što pre spakujem i dođem kod nje. Trebalo je da rasadimo povrće već krajem aprila2, „Muška priča“).
Lepota ovih priča jeste u slučajnim nesporazumima i namernim sukobima junaka. Izvesna polemičnost između likova majki i ćerki, ćerki i očeva, ćerki i porodice, supružnika, parova odigrava se u nepredvidljivom kontinuitetu. Tako se rađa pritajeni demonizam sukoba presudan za razaranje međusobnih, najpre porodičnih, odnosa. Izvesna ironijska romantična brižljivost povremeno probija u pripovedanju i nestaje pod teretom melanholije kojom se stiže do izvorne autentičnosti ženskih likova kao osoba po sebi i za sebe. Nalaženje motiva predstavlja posebno iskušavanje nesumnjivog artizma Igora Marojevića. Nenaglašena erotičnost pomešana sa tragikom (pobačaj i seksualnost posle toga, „Filozofija za svakog“) nagoveštena je bez patetizacije na kakvu smo navikli u savremenoj prozi. Tome doprinosi i „tihi“ interliterarni sloj pripovedanja (primer priče „Sivi komplet“ i suptilno unutrašnje pozicioniranje Andriđeve poetike uz prozu Sidnija Šeldona, Vuka Draškovića, Danka Popovića...) oličen u priči o studentkinji jugoslovenskih književnosti).
Treba ubiti roditelje, pesnik je rođeno siroče kaže se u motu Roberta Bolanja. Modernost ovoga pripovedanja ogleda se u potrebi da se sve uzme u obzir, a samo nešto, kao iskustvo istinskog siročeta, ostavi za priču. Mogući nepredvidljivi nesporazumi jesu inicijatori novih zapleta i ne vode nikakvom stvarnom  smirenju. Skrivena Marojevićeva metaforika ide prema stvaranju sveta koji nam je dobro poznat, ali se na njega još nismo sasvim navikli. U prozi se svet odslikava, ali i samouslikava težeći prirodnosti priče. Povremeno poigravanje rečima i spontana ironija jesu još jedan očaravaju sloj ovoga poripovedanja („Dok je ribala patos sprata, jedna mršava čistačica je toliko kašljala da sam pomislila da je i kašalj njen posao, „ Poslednji filipsov model“).
Ironijom se neostvarene ili propale ljubavi zavijaju u skrivene univerzalne oksimorone kojima se saopštavaju nepatetične istine junakinja. Ponekad priče deluju pripovedački konvencionalno, ali nas izvesna paraliričnost i skrivena erotičnost brzo vrate na tlo opreznosti. Tako se lakomislenost pojedinih junakinja predstavlja kao ogrešenje o razmevanje stvarnosti. Povremena raspričanost likova oličena je u tehnici skaza. Nenamerna „brbljivost“ nije samo karakterna osobina već i oznaka produbljene površnosti koja se samouočava, ali ne može protiv svoje prirode.
Pripovedački instrumentarij Igora Marojevića vrlo je raznolik. Osmougaono gledanje (oličeno junakinjama iz osam priča) predstavlja izvesnost rašomonskog pripovedanjaa gde ništa nije sasvim izvesno. Junakinja priče „Unutra“ kaže: “Imam trideset osam godina a već šest i po godina nisam izašla iz zgrade. / Događaj koji je ključno uticao na to zbio se još 7. maja 1999“.
Junakinja se nalazi negde, danteovski rečeno, „na sredini svoga životnoga puta“, a paklenost iskustva ima svoje stvarnosno ubrzano urbano utemeljenje, uostalom kao i sve priče Igora Marojevića u knjizi Beograđanke. Prilikom bombardovanja hotela „Jugoslavija“ gine pudlica  Bibica koju junakinja štiti svojim telom. Slično Arseniju Njegovanu ni Marojevićeva studentkinja čija je mama iz „porodice zamunskih Švaba“ dugo ne izlazi iz zgrade osim zbog preke potrebe. Tako se odvija dramatična promena u ponašanju, oseća se panični strah od zvuka aviona. Odlazi se psihijatru, ali se ni tamo ne nalazi lek od straha. Početkom aprila 2006. junakinja konačno odlučuje da ne izlazi iz stana. Tako se rađa i pojačava veza sa internet-prijateljima. Zajednička okosnica virtuelnoga druženja nagoveštena je sloganom: “Kako je beskonačan ionternet i kako je mali jebeni svet.“
Na taj način uobičajene metafore u Marojevićevom pripovedanju dobijaju drugačiji, pa i iracionalni smisao. Junakinje svojom skrivenom ili otvorenom intelektualnošću (studentkinje, doktorantkinje...) racionalizuju svoja iracionalna iskustva i tako uspevaju da žive u paralelnim svetovima. Osam priča jesu osam paralelnih svetova koji se negde u skrivenoj irtonično-melanholičnoj distanci seku, delimično potiru, a delimično umnožavaju.
Skrivena artificijelnost pripovedanja, ponekad magično zavodljiva, čini da se posebne priče doživljavaju kao sputane mikro-romaneksne celine kojima nije tesno u svojoj koži. Otuda nenametljiva naturalističnost sadrži mogućnosti snažne vitalističke sugestivnosti.
Moto Alis Manro na početku priče „Prodavnica poklona“ („Oduvek sam osećala potrebu za autentičnijim životom. I ne očekujem da vi to razumete“ jeste skladan izlet u posebno tragalaštvo. Povremeno kraj neke priče podsti na preinačeni „srećni kraj“, ali se u stilsko-retoričkom smislu sve rešava dovitljivim izborom postupaka i nesvakidašnjom igrom rečima u kojoj prednjače elementi žargona i računarskog nazivlja (semplovati, avatar, difoltno jaje...). Tako se globalne metafora priče (slično je sa pričom „Dvadeset pet godina ljubavi“ i sloganom Laze K. Lazarevića, kao i interliterarnim pozivanjem na Ciganski romansero Federika Garsija Lorke) izdižu iznad patetične afektacije i postaju svrhovite višeslojne figure. Time se razara prostor stare patetičnosti i unosi patetizam novoga stila. Afekti se tako posmatraju dvostruko: na skali doslovnog i nedoslovnoga značenja. Marojevićeve priče se, otuda, povremeno mogu manje uvažavati zbog izvesnog pripovedačkog verizma, ali se moraju ceniti zbog skladno izvedene jednostavnosti kojom je izbegnut svaki pripovedački apriorizam i poetički shematizam.
Život Beograđanki se u Marojevićevom pripovedanju, dakle, prikazuje uvek iz drugačijih uglova. Vidljivo je nastojanje da se predstavljeni svet učini što autentičnijim i to nenametljivom verbalizacijom, ipak dovoljno artificijelnom i slojevitom da se vidi ruka veštog pripovedača. U tome je ova knjiga srodna najboljim knjigama pripovedanim iz tzv. ženskoga ugla. Izvesna džojsovska minuciozniost vidljiva je u ovom pripovedanju. Stalno bdenje nad prikazanim svetom donosi neophodnu autentičnost. Marojević ima posebne antene za pripovedačke nijanse. Njegova skrivena kritika masovne kulture ovom knjigom postaje drugačije samosvojna. Čitalac treba da bude previše opušten i zlonameran pa da to ne uvidi. Ljubitelji tzv. elitne kulture imaju priliku da se, takođe, oslone na stranice ovog pričomana.
Oni koji su protiv svega i protiv svakoga, napadni podozritelji recimo, na isti način mogu da uživaju u štivu. Visokoasocijatine metafore daju mogućnost da se raznolike stvari sagledavaju u rašomonskom jedinstvu široke metafore o slikama višeznačnih likova Beograđanki. Knjiga za radost trajnim sumnjalicama u to da se žensko pismo može pisati muškom rukom. Uostalom, Miloš Crnjanski je tako nadmođno ženskim pismom pisao o muškim stvarima (Priče o muškom - posebno „Apoteoza“,  poema „Tužno je biti muško“...).
Beograđanke jesu knjiga razigranog jezika srodna upravo ovom dobu na svakojim prelazima.

Autor: Dobrivoje Stanojević
Izvor: Književni magazin