Šta Vam se najviše sviđa u vezi sa književnim festivalima i čemu se najviše radujete na ovogodišnjem Storifestu?
Najviše mi se sviđaju susreti i interakcija sa čitalačkom publikom. Uvek me raduje da čujem različita mišljenja o mojim knjigama. Verujem da je neko delo tek 80% završeno kada se nađe u knjižarama; ostatak posla obavljaju čitaoci, čija je percepcija napisanog uvek zasnovana na vlastitom iskustvu.
Za mene su festivali idealno mesto za upoznavanje sa čitaocima i drugim piscima, a Storifest je u tom pogledu zaista poseban, jer vam pruža priliku da ostvarite kontakt s mladima. Sviđa mi se to što se posebna pažnja poklanja mladim ljubiteljima knjige, a pogotovo to što je studentima i učenicima omogućeno da aktivno učestvuju kao organizatori i gostujući pisci.
Ovaj festival promoviše književnost za decu i književne programe za mlade. Roman „Rečnik izgubljenih reči“, između ostalog, govori o važnosti reči i ulozi koju one od detinjstva igraju u našem životu. Kakvu pouku će deca izvući iz Vaše knjige?
„Rečnik izgubljenih reči“ je, u izvesnoj meri, priča o odrastanju. Radnja je smeštena u prošlost, u jednu drugu i drugačiju eru, ali roman se bavi temama koje će, verujem, biti zanimljive današnjoj mladoj publici. Među njima su, na primer, teme zastupljenosti i diskriminacije. Meni je naročito bilo zanimljivo pitanje zastupljenosti žena u raznim sferama života i nadam se da će mladi steći jasniju predstavu o poziciji koju su one u prošlosti zauzimale u društvu, ali i o tome koliko je iskorak koji smo napravili tokom poslednjih stotinu godina zapravo mali. Mislim da će ih priča podstaći i na razmišljanje o položaju mladih u savremenom društvu.
Moguće je povući paralelu između onoga o čemu pišem i načina na koji u ovom trenutku razgovaramo o klimatskim promenama. Veoma je zanimljivo što je način na koji (uglavnom) sredovečni belci danas govore o mladima koji protestuju zbog klimatskih promena gotovo istovetan onom na koji su sredovečni belci nekada govorili o ženama koje su se borile za pravo glasa. Nazivaju ih decom, nazivaju ih histeričnim, govore da ih roditelji nisu ispravno vaspitali; na isti način su ponižavali sifražetkinje i ostale žene u vreme u koje se odvija radnja moje knjige.
Jedva čekam da o tome razgovaram sa mladim čitaocima.
Da li su reči oduvek igrale važnu ulogu u Vašem životu?
Napišem jednu knjigu o rečima i sada svi misle da sam zaluđenik za reči! (Smeh.) Nisam, verujte mi. Ja sam zapravo disleksična i od malih nogu vodim bitku sa rečima. Obično izgovorim pogrešnu reč zato što mi zvuči kao prava.
Kada je reč o ispravnoj upotrebi reči, nikada nisam bila sitničar. Sviđa mi se što mladi koriste jezik – i menjaju ga – u skladu sa svojim potrebama. Raduje me što će način na koji danas govore ostaviti dugoročnog traga na jeziku.
Ako proučite Oksfordski rečnik engleskog jezika, videćete da su reči kroz vekove menjale značenje zbog načina na koji su upotrebljavane. Reči su samo oruđe. Jezik se uvek prilagođavao ljudima i zaista smatram da mu nisu potrebni čuvari.
Kako ćemo kao roditelji i pedagozi usaditi ljubav prema jeziku budućim generacijama?
Treba im dozvoliti da se služe jezikom na način koji im odgovara. Deci se to često zabranjuje, a ako to i učine, obično je tu neko ko će ih ispraviti. Što se mene tiče, nije najvažnije znati pravilno napisati neku reč – mnogo je važnije kako je razumete.
Kada sam bila dete, reči su bile jedino sredstvo kojim sam mogla da se izrazim, iako mi to često nije išlo od ruke. Nisam svirala nijedan instrument, nisam umela da crtam – želela sam da pišem. Da je neko sve vreme stajao nada mnom i ispravljao pogrešno napisane i upotrebljene reči, verovatno nikada ne bih smogla dovoljno hrabrosti da izaberem pisanje kao profesiju.
Moj savet je da od pisanja napravite pozitivno iskustvo, pa makar morali da se služite mitom! Suprug i ja smo redovno podmićivali decu da čitaju. Obećavali smo im, na primer, da ćemo igrati dva sata njihovu omiljenu kompjutersku igricu ako pročitaju određenu knjigu. Tako smo celu stvar pretvorili u pozitivno iskustvo – svako je na neki način profitirao. Ako je to način da ih zainteresujete, ili bar izložite sadržaju knjiga, onda smo svi na dobitku.
Postoji li knjiga koja je u detinjstvu posebno uticala na Vas?
Ne bih mogla da izdvojim konkretnu knjigu ili autora koji je uticao na mene, ali moram da kažem da sam, uprkos disleksiji, bila zaljubljena u čitanje. Obožavala sam, recimo, dečji detektivski serijal o Triksi Belden. Kada malo bolje razmislim, mislim da me je tim knjigama privuklo to što su imale gomilu važnih ženskih likova i što sam uvek mogla da se poistovetim sa protagonistkinjom.
Tako nešto je, doduše, bilo i očekivano, jer su devojčice u to vreme uglavnom čitale knjige o devojčicama, a dečaci knjige o dečacima. Drago mi je što se to u poslednje vreme polako menja. Mladi čitaoci shvataju da je priča daleko važnija od toga ko je glavni junak.
Moglo bi se ipak reći da će se Esme, junakinja „Rečnika izgubljenih reči“, posebno dopasti ženskoj čitalačkoj publici.
Naravno! Bilo mi je važno da Esme bude što običnija, da ne bude neko ko će vikati, napadati druge i kršiti zakon kako bi postigla ono što želi – jer tako se ponašaju tipični junaci i junakinje. Želela sam da Esme bude lik u kome će veliki broj čitateljki prepoznati sebe. Ona je tiša od drugih, rezervisanija. Ne moramo svi biti na pozornici kako bismo se borili za ono što nam je važno – svako doprinosi talentima i sposobnostima koje poseduje, i to je sasvim dovoljno.
Imate li savet za pisce koji tek počinju?
Samo pišite. Nije važno šta pišete. Ako ste tek na početku, ne razmišljajte o slavi. Ne razmišljajte čak ni o objavljivanju. Ne razmišljajte o krajnjem ishodu – razmišljajte o početku. Pisati znači
početi pisati. (Smeh.) Bilo da je reč o pismima, dnevniku ili najobičnijim beleškama u telefonu – ako vam u glavi iskrsne rečenica, zapišite je!
Moja prva knjiga, putopisni memoari, predstavljala je pravi košmar za pisanje. Nisam imala ustaljenu radnu rutinu, izbegavala sam rad. Mrzela sam sâm čin pisanja, ali mi se jako dopadalo što nešto stvaram. Bili su mi potrebni sati, dani i nedelje da se nateram da sednem i pišem. Ali kada bih konačno napisala nekoliko rečenica, osećala sam se sjajno. Kada sam počela da pišem „Rečnik izgubljenih reči“, shvatila sam da mi je rutina preko potrebna, da ću morati da naučim sebe da volim pisanje. Stoga sam odlučila da razvijem sopstvenu varijantu Pavlovljevog refleksa. (Smeh.) Pošto obožavam kafu, otišla bih u kafe i naručila šolju, ali nisam smela da počnem da je pijem pre nego što bih otvorila laptop i napisala jednu reč. Jedna reč je bila dovoljna da me motiviše.
Ne postavljajte sebi neostvarive ciljeve kada je u pitanju broj napisanih reči. Moj cilj je bio da svakog dana napišem bar po jednu reč. To nije neuspeh. Napisala sam jednu reč, nisam protraćila dan. Videćete, naravno, da je nemoguće zaustaviti se na jednoj reči – ne-mo-gu-će! Očekivanja sam, dakle, svela na minimum – jedna reč dnevno – i pisanje povezala sa ispijanjem svog omiljenog napitka. Posle samo nekoliko sesija počinjala bih da lučim pljuvačku i pri samoj pomisli na pisanje. (Smeh.)
Iskreno verujem da čovek postaje pisac čim počne da razmišlja o pisanju. Ne morate čekati da završite priču da biste sebe nazvali piscem. Da li ćete se onda zaista posvetiti pisanju potpuno je druga stvar. Rezultati onoga čime se bavimo na kraju ipak zavise isključivo od nas samih.
Izvor: storyfest.com.au
Prevod: Jelena Tanasković