„Petlja“ Dejana Aleksića: Sami sebe rasplićemo

Kada u potrazi za nečim novim pisci odluče da progovore u do tada neistraženom žanru ili formi, rezultat je, nezavisno od njegovog objektivnog uspeha, makar utoliko vredan pohvale zbog hrabrosti autora da urade nešto novo i neočekivano. Ipak, ovaj postupak ne treba mistifikovati, niti ga posmatrati kao naročito avangardan i neuobičajen, naročito u današnje vreme fluidnih i hibridnih žanrova, jer se neretko iza ovakve odluke pojedinih autora krije vrlo jednostavan razlog: osećanje da određena forma ili žanr naprosto ne mogu da adekvatno prenesu sve njihove težnje i ideje, zbog čega traže nešto drugo. Takav je slučaj i sa romanom „Petlja“, romanesknim prvencem Dejana Aleksića koji već decenijama piše poeziju i književnost za decu.

Naizgled jednostavne postavke – naratorka Dina odlazi prvi put na more, ali je, spletom nesrećnih okolnosti, uhapšena na granici i provodi vreme u pritvoru – ovo delo krije intrigantnu i precizno postavljanu strukturu. Njegov veći deo iznesen je u sadašnjem vremenu, u Grčkoj, a česta prisećanja na događaje iz lične, porodične, generacijske i kolektivne prošlosti vode junakinju unazad, u prostor Beograda i okoline kraja 20. i početka 21. veka. Uprkos skokovitoj, nelinearnoj i asocijativnoj postavci, čitaoci prate skoro ceo njen život, od rođenja u danu Titove smrti do sadašnjice, i da je posmatraju ne samo kao izuzetnu ličnost vrednu tretmana u književnom kontekstu već i kao epitom jednog izgubljenog naraštaja i jednog propalog vremena. Prolazeći kroz sve ključne tačke prostora na kojem živi u proteklim decenijama, od raspada SFRJ, preko mraka devedesetih, do neiskorišćenog potencijala novog veka, Dina opisuje sve faze kolektivne svesti i različite države koje se formiraju i raspadaju na istom geografskom prostoru, ali i promene koje nastaju u ljudima kao posledice tih promena. Ona govori o tipičnim pojavama srpskog društva, načinima na koje se svaka od njih adaptira novim okvirima i mogućnostima da doživi boljitak u budućnosti. Uz to, autor je vrlo kritički okrenut prema našem trenutku i ističe veliki broj negativnih odlika savremenog društva (kladionice koje niču na svakom koraku, slanje SMS poruka kao metod prikupljanje humanitarne pomoći za lečenje obolele dece, političari koji priređuju slavlje radi puštanja u rad semafora, mostova, pešačkih prelaza ili kružnih tokova itd.), čime „Petlja“ dobija još snažniju kritičku crtu i staje u red najhrabrijih proznih ostvarenja u skorašnjoj produkciji. Najzad, ljutnja i nepomirenost sa negativnostima koja se osećaju u tim pasažima možda i jesu glavni razlozi zašto se Aleksić odlučuje za romaneskni rukopis umesto pesničkog jer je određene ideje, stavove i tematsko-motivske okvire moguće efektnije predstaviti u prozi nego u poeziji, ma koliko angažovana i potentna ona bila.

Uprkos nepobitnog značaja ovog aspekta romana, on nije jedini važan u njemu. Pored svake vrste podrivanja dela kao celine, mora se pomenuti i podrivanje unutar teksta, tj. podrivajući odnos prema okolini koji manifestuje sama junakinja. Njeno obrazovanje iz oblasti filozofije i sklonost ka umetnosti čine je drugačijom od miljea u kojem odrasta i živi, a taj milje čine ljudi sa margine društva, ali i kriminogeni pojedinci koji vode beogradsko podzemlje, kladionice, kockarnice i prostituciju. Kao jedino misleće biće u tom svetu – drugi je bio njen prijatelj Nikodim, moderna biblijska figura čiji je krajnji čin rezignacije bio namerno izazivanje besa navijačke rulje koja ga i ubija – Dina je svesna svega šta se dešava oko nje i može da razume eroziju društva i pojedinca preciznije i podrobnije od drugih. Zbog toga može da podriva iznutra, da se bori za svoje stavove i stane u odbranu nedužnih, neshvaćenih i maltretiranih. Sa druge strane, kao žena u mačističkom okruženju, ona upada u oči svojim izgledom, čak i kada se, obrijane glave, nameće kao jedan od opasnijih igrača u kraju. Povrh svega toga, ona je seksualno biće koje oseća, prima i uzvraća ljubav, dodatno dokazujući kompleksnost svoje ličnosti i nemogućnost ukalupljivanja. Ipak, njena najistaknutija osobina je petlja naznačena u naslovu romana i spremnost da preuzme stvari u svoje ruke, što postaje jasno i čitaocu još pri prvom pomenu golf palice koja dominira njenim životnim prostorom poput čehovljevske puške.

Dvostrukost naslova dela – osim hrabrosti junakinje, on aludira i na zapetljanost svakog pojedinačnog života i na preplitanja sa tuđima – prati njegova poližanrovska priroda (sem bildungs/kunstler-romana, „Petlja“ nosi odlike romana toka svesti, društvenog, kriminalističkog i psihološkog romana, između ostalog) – i ta dva elementa dodatno potvrđuju težnju Dejana Aleksića da stvori kompleksno i višeslojno štivo koje odskače od proseka. Za razliku od većine proznih prvenstva pesnika, ono ne obiluje viškovima i preterivanjima na fonu jezika, čime skreće pažnju i nameće se kao ubedljiv početak novog segmenta opusa ovog autora.

Autor: Dragan Babić
Izvor: Kulturni dodatak Politike