Peter Gardoš je u romanu „Jutarnja groznica“ dao besmrtan portret ljubavi

Po završetku Drugog svetskog rata, dvoje preživelih iz koncentracionog logora suočavaju se sa novom borbom, ovog puta onom za ljubav.
 
Dakle, kada su koncentracioni logori oslobođeni, šta se desilo dalje? Kako su ljudi nastavili svoje užasima prekinute živote? Ovaj roman mađarskog režisera, Petera Gardoša, književni je prikaz udvaranja njegovih roditelja, koje se odvijalo pre svega preko pisama, dok su se oporavljali u švedskim bolnicama posle Drugog svetskog rata.
 
Gardošev otac, Mikloš, imao je 25 godina. Doktori su zbog tuberkuloze predviđali da mu je ostalo još samo šest meseci života. Ali Mikloš nije hteo da prihvati da je preživeo naciste samo da bi umro u Švedskoj. Zanemaruje dijagnoze, uzima olovku u ruke i počinje da piše. Ima spisak mladih žena, poreklom iz njegovog kraja Mađarske, koje se oporavljaju u švedskim bolnicama i piše im pisma – svakoj od njih 117.
 
Nekoliko njih je odgovorilo ali prepiska koja se zaista razvila bila je ona sa osamnaestogodišnjom Lili Rajh. Prikaz njihove ljubavi, romansiran ali potkrepljen izvodima iz stvarnih pisama, inspirativan je i divan, a Mikloš je nezaboravan lik, smeo, tvrdoglav, zabavan, sanjar, odlučan. Par se suočio sa ogromnim preprekama. Nisu bili u pitanju samo krhko zdravlje i neizdrživa tuga, već takođe i mešanje prijatelja koji su pokušavali da spreče njihovu ljubav.
 
Gardoševi roditelji su i nakon 50 godina braka sačuvali ta pisma, ali je on za njih saznao tek posle očeve smrti. „Prošlost je bila zaključana u elegantnu kutiju, koju je bilo zabranjeno otvarati“, piše on. „Više ne mogu da pitam oca o tome šta se desilo. Majka je na većinu mojih pitanja odgovarala sleganjem ramenima.“
 
Ali zahvaljujući ovom šarmantnom romanu, neverovatni Mikloš i Lili su postali besmrtnim – njihova odvažnost, njihova odlučnost, njihova neumoljivost da posle toliko smrti, životu kažu: „Da“.
 
Izvor: startribune.com
Prevod: Vladimir Martinović