Pet pitanja za Barbaru O’Nil

Pridružite se našim čestitkama Barbari O’Nil za objavljivanje najnovijeg romana „Kad smo verovale u sirene“. Barbara O’Nil je autorka dvanaest romana sa fokusom na ženske priče. Njene su knjige nagrađivane i objavljene u više od deset zemalja, među kojima su Francuska, Engleska, Poljska, Australija, Turska, Italija, Nemačka i Brazil. Živi u prelepom gradu Kolorado Springsu sa svojim dragim, britanskim atletičarom koji se zarekao da neće izgubiti svoj britanski naglasak.

Koja je premisa Vaše nove knjige?

Kit Bjanki na vestima vidi ženu, za koju veruje da je njena sestra koja je mrtva već petnaest godina. Sličnost je neporeciva i Kit kreće u potragu za sestrom za koju je verovala da je poginula u terorističkom napadu na voz.

Šta biste želeli da znamo o samoj priči?

„Kad smo verovale u sirene“ je roman o odnosima između dve sestre, o detinjstvu i o tome kako nas ono oblikuje i kako možemo da se izlečimo ako smo dovoljno hrabri. Uživala sam da pišem o ovim dvema ženama koje su izgubljene svaka na svoj način, ali i duboko privržene jedna drugoj. Bukvalno sve moje knjige govore o tome kako neki ljudi preživljavaju zaista užasne stvari, dok neki od njih ne uspevaju da prevaziđu bol i ostaju zaglibljeni do kraja života. Ovde je ta ideja podignuta na potpuno novi nivo – koliko ste daleko spremni da idete da biste počeli život iz početka?

Šta Vaši likovi treba da prevaziđu u ovoj priči? Koje ste prepreke postavili pred njih?

Kitin najveći izazov je da pronađe sestru u ogromnom gradu Oklandu, što uopšte nije lak zadatak. Ali ipak je njen najveći izazov da se izbori sa tajnama i bolnim pričama koje su morile njihovo detinjstvo – i da nauči kako da iskorači u svet, na vrlo konkretan način. Slomljena je, kao i njena sestra, ali toga nije svesna.



Kakve jedinstvene izazove je ova knjiga postavila ispred Vas, ako ih je bilo?

Jedan izazov bio je izlaženje na kraj sa dva naratora i dve vremenske ravni, što je na momente bilo mentalni lavirint – pisati o sadašnjosti i prošlosti na obali Kalifornije. Morala sam da odmotavam prošlost sestara veoma pažljivo kako bih naglasila sadašnji trenutak. Na kraju sam napravila ogroman grafikon u raznim bojama da ne bih negde pogrešila.

Takođe sam se bavila ambivaletnom moralnošću nekoliko likova i njihovim odlukama. Šta je ispravno? Šta je pogrešno? Šta je neoprostivi zločin, a šta se... na kraju... može oprostiti? Kitina sestra je duboko ranjen i veoma komplikovan lik, kao što je i Dilan, mladić koji je živeo sa njima kad su bili deca, i bila sam čvrsto rešena da ne razvodnjim nijedno od njih. Bilo je teško držati se tog kursa i zaista sam bila zabrinuta kako će čitaoci to prihvatiti, ali na kraju, snaga priče je upravo u toj ambivaletnosti. Sudeći po prvim kritikama, donela sam pravu odluku.

U čemu ste najviše uživali pišući knjigu?

Volim ove likove, a najveće zadovoljstvo mi je bilo da živim kao Kit, lekarka na hitnoj pomoći i surferka, totalni vuk samotnjak koji živi svoj život onako kako hoće – ili bar tako misli. Bilo mi je zabavno da budem Kit veći deo godine. Na autore utiču njihovi likovi, a ona me je naučila da se uspravim i pogledam svet pravo u oči. Takođe mi je bilo zadovoljstvo da preuzmem veliki rizik i napravim ogromne iskorake u svom pisanju.

Izvor: writerunboxed.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Blue Box Photography