„Persson“: više od Tabaševića, manje od Matijevića

„Molim vas, da li sam ja lud?
Zapravo, ne da li, nego koliko sam lud?“

Nikola Nikolajević, organima razmišljanja poznat i kao NN, Niko i Ništa, Nenametljiv i Neshvaćen, je pesnik i vesnik Istine. I nema ništa istinitije od toga. Možda u stvarnom svetu bliskom planeti Zemlji Nikola i živi život beskućnika bez posla i prihoda, ali u svom unutrašnjem svetu vodi veoma bogat život. Preokret u unutrašnjoj dinamici i spoljašnjoj monotoniji donosi predlog njegove sestre Vladislave da se Nikola preseli u Novi grad (iliti Novi Sad). Eto, ona, baš ima jedan stan za koji plaća rentu, ali u kome, iz razloga ličnih emotivnih raskršća, ne živi, a Nikola je poslovično bez krova nad glavom tako da ne bi bilo loše da spoje lepo i korisno i da skuće ovog samozvanog pesnika. Stan u koji se Nikola useljava u vlasništvu je misteriozne porodice Persson. Članovi ove porodice žive odmah prekoputa stana u koji je ušao naš NN. Tu je majka Radmila, stariji sin Alan, mlađi sin Olaf i ćerka Izabela. Nikola ih nikada nije video, a sudeći po stravičnim, gotovo neljudskim, zvucima koji dopiru iz njihovog stana Nikola i ne želi da ih upozna.

Nikola izbegava kontakte sa spoljnim svetom, ali zato stan upoznaje do detalja. Zatvoren u Perssonu kako bi napisao knjigu „Krvavi put“ Nikola je prepušten na milost ogromnom stanu u kome njegova mašta može da se razbaškari do mile volje. Da stvar bude gora, Nikola od komšije, saznaje da je u Perssonu ranije živeo izvesni Bogdan koji se, pre dvadeset godina, ubio. Ovo saznanje pogoduje da se paranoja Nikoline samoće još više rasplamsa i ispuni svaki kutak Perssona.

Iako je do sada objavio čak tri romana, „Persson“ je prvi zvanično objavljeni roman mladog srpskog autora Nikole Lekića. Naime, Lekić je svoj prvi roman „Žbun“ štampao na običnoj fotokopir mašini u pedeset primeraka. Nešto docnije je, kao samizdat, objavio roman u pričama „Trafika“ preko koga je dopreo do nešto veće čitalačke publike. Kasnije se vratio oprobanom receptu i roman „Persson“ štampao u, staroj, dobroj fotokopirnici. Interesantno je da je rukopis ovog romana ušao u finale Areteovog konkursa za knjigu godine, da bi ga nakon toga ugledali u izdanju Lagune.

„Persson“ je priča o slobodi ili, makar, o potrazi za istom, o borbi za slobodnu percepciju sveta, za maštovitu interpretaciju stvarnosti. To je priča o izuzetnom pojedincu koji pokušava da nađe svoje mesto u ovom svetu čiji enterijer ne odgovara svakome, da pronađe put kroz lične lomove i da pronađe srodnu dušu ili više njih.

Nikola Lekić kao rukom već iskusnog autora ispisuje redove priče, polako i suptilno nas uvlačeći u svet Perssona, mameći nas filmičnom atmosferom Bergmana i Polanskog, hvatajući nas u klopku pripovesti znajući da, poput junaka, nećemo uspeti da napustimo „Persson“ sve dok iz njega ne izađu svi užasi koje krije.

„Persson“ nam otkriva da je Nikola Lekić autor britkog uma i neizmerne mašte koji znalački vlada pričom na koju ostavlja snažan lični pečat. Zato je pomalo i iznenađujuće što „Persson“ pati i od manjka originalnosti i epohalnosti koja se, na osnovu napisanog, očekuje. A neostvarena epohalnost lako ume da sklizne u trivijalnost (i pretencioznost). Sve što piše u ovom romanu kao da je neko, negde, na neki način već sročio. „Persson“ je, u svakom pogledu, mnogo više od Vladimira Tabaševića, ali i manje od Vladana Matijevića na čija dela često asocira. Uprkos ovoj manjkavosti i nesavršenosti roman Nikole Lekića nipošto nije loše štivo koje bi trebalo zaobilaziti. Naprotiv. „Persson“ zaslužuje da se na njega obrati pažnja i posveti vreme. Pisan nekonvencionalnim stilom „Persson“ nije za one koji su navikli na klasičan način pripovedanja, već za sve one koji naginju alternativnoj sceni iz koje kao da je i sam Lekić proistekao.

Izgleda da svaka generacija mora da ima nekog svog Momu Kapora, Milana Oklopčića, Dušana Cicvaru, Zvonka Karanovića, a Nikola Lekić se „Perssonom“ diskretno nameće svojoj.

Piše: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs