Pem Dženof o romanu „Žena sa plavom zvezdom“ i ideji koja ju je ostavila bez daha

Autorka bestselera „Devojke iz pariskih senki“ inspirisana je pričom grupe Poljaka koji su živeli u kanalizaciji kako bi pobegli nacistima.

Dve mlade žene – jedna Jevrejka koja se krije od nacista, druga ima maćehu koja je bliska sa okupatorskim vlastima – sklapaju neobično prijateljstvo u „Ženi sa plavom zvezdom“, najnovijem romanu Pem Dženof.

Pem Dženof je diplomac Univerziteta Džordž Vašington. Master diplomu iz istorije dobila je na Univerzitetu Kembridž, diplomu prava na Univerzitetu u Pensilvaniji, a predaje na Pravnom fakultetu u Kamdenu.

Sa nama je razgovarala o inspiraciji za roman „Žena sa plavom zvezdom“, o pisanju (i prepravljanju napisanog) tokom karantina, ali i o tome zašto joj odgovara da ima više od jedne karijere. Ovaj intervju je uređen i sažet.

Odakle je potekla ideja za „Ženu sa plavom zvezdom“?

Većina mojih knjiga smeštena je u vreme Drugog svetskog rata zbog godina koje sam provela u Poljskoj  sa Stejt Departmentom, što je bilo odmah nakon okončanja komunizma. Poljska je imala vrlo kompleksnu situaciju u vezi sa Holokaustom koja nikada nisu rešena. Tada sam bila mlada, u ranim dvadesetim, sama, bez mobilnog telefona i interneta. Zato me je privukla jevrejska zajednica – to je bio način da se povežem sa ljudima, pa sam se veoma zbližila sa preživelima. A vlada SAD me je zapravo zadužila za sva ta pitanja nakon Holokausta.

Objaviti knjigu je trenutno veoma teško. Sve što želim da pišem neće nužno biti dobra knjiga, ali kada nađem ideju koja me ostavlja bez daha, onda se ponadam da će i čitaoci tako reagovati. Čitala sam o grupi Jevreja (iz grada koji je nekad bio deo Poljske, a sada je Lavov u Ukrajini), koji ne samo da su pobegli kroz kanalizaciju već su u njoj i živeli preko godinu dana.

Moj bivši kolega Dejvid Li Preston pisao je o tome za The Inquirer pre mnogo godina.

I njegova majka bila je jedna od preživelih. Ja ne pišem ničiju priču, jer sam svesna da svako mora ispričati svoju, ali u jednom svedočenju ljudi „iz kanalizacije“ postoji priča o mladoj devojci koja je kroz kanalizacionu rešetku ugledala devojku svojih godina kako kupuje cveće. I bila je toliko pogođena neravnopravnošću između njene situacije i situacije devojke na ulici. Majka joj je rekla: „Jednog dana biće cveća i za tebe“. To je bilo obećanje. To bila polazna tačka za moju knjigu. Pomislila sam: šta bi bilo da su se pogledi ovih devojaka sreli i da su oformile prijateljstvo?



Pre nego što se objavili svoju prvu knjigu, radili ste za Pentagon, kao i za Stejt Department. Da li ste pisanjem oduvek želeli da se bavite?

Jeste. Ja sam bila dete koje je oduvek želelo da bude pisac. Dok sam živela u inostranstvu, dok sam se školovala, imala sam dosta vremena da se ozbiljno posvetim pisanju, ali nikako nisam uspevala da se pokrenem.
Preokret za mene bili su napadi 11. septembra 2001. godine. Diplomirala sam i počela da radim u advokatskoj firmi početkom septembra te godine. Nedelju dana kasnije napadi su se desili i doživela sam nekakvu vrstu prosvetljenja, kad sam sebi rekla: „Dragi Bože, ne želim da umrem u advokatskoj firmi“. Biti advokat je lepa profesija vredna divljenja. Volim da predajem pravo i podučavam buduće advokate. To je zbilja divno. Ali imala sam veći san od toga – da budem romanopisac.

Tako sam upisala kurs pod nazivom „Napiši roman ove godine“ u jednoj večernjoj školi. Kurs je držala žena po imenu Dženet Benton. Tako sam počela da radim na materijalu koji će postati moj prvi roman.

No bila sam novajlija u advokaturi, a za studentski zajam sam morala da odvajam 1000 dolara mesečno. Tako nisam mogla da sednem na svoj tron i pišem. Bilo je potrebno pet godina i trideset devet izdvača koji su me odbili, dok mi (što sam u šali nazivala) „poslednji poznati izdavač na planeti“ nije dao ponudu. Možda ne bi trebalo to da kažem, jer je to moj trenutni izdavač.

Na kraju romana „Ženu sa plavom zvezdom“, u izjavama zahvalnosti, kažete da ste ovu knjigu morali da počnete  iz početka i ispišete je ponovo za veoma kratko vreme tokom karantina. Troje Vaše dece je pohađalo školu na daljinu, a i sami ste tako podučavali. Kako je sve to funkcionisalo?

Kada sam počela da pišem, morala sam da pišem od 5 do 7 ujutru i onda radila kancelarijski posao. Potom se, naravno, život promenio. Tada počneš da žongliraš, kao i svi.

Završila sam ovu knjigu u novembru ili decembru 2019. godine. Predala sam je svojoj urednici. I razgovarala sa njom. U suštini je rekla: „Ne. Ovo nije knjiga“. A to je bila moja jedanaesta. I nikada mi se nije dogodilo da nešto nije uspelo u startu. Tako sam morala ponovo da ispišem 90% knjige, a za to sam imala oko pet meseci.

To je bilo negde u januaru, februaru 2020. godine. Onda sam rekla sebi da želim da odem u Poljsku, da istražujem, jer sam radnju priče premestila u Krakov. Nisam bila u Poljskoj 17 godina. Bukirala sam let za 11. mart. Kako se kovid polako širio, odlučila sam: „Nosiću masku. Idem“.

Letovi su ukinuti 11. marta. Imala sam hitnu operaciju slepog creva 12. marta. Srećom, nisam otišla. Ali kada sam se vratila iz bolnice, nismo napuštali kuću. Svi smo mesecima bili zatvoreni po kućama.

Kako sam postigla da napišem knjigu za tako kratko vreme? Ne sećam se, ali imajući u vidu da sam jedna od onih koji pišu u 5 ujutru, tih nekoliko meseci postala sam jedna od onih koji pišu u 4 ujutru.

Jeste li ikada razmišljali da se posvetite samo pisanju?

Uvek bih morala da radim više poslova odjednom jer sam majka. Zapravo, ja zaista obožavam da predajem. Divno je. Naši studenti su najmanje razmaženi, najvredniji ljudi koje možete da zamislite. Volim sinergiju, zar ne biste rekli? Jer pisanje je vrlo usamljenički posao. Obično kažem da ako bih dobila na lutriji, opet bih bila mama, opet bih predavala i pisala, ali bih možda malo usporila.

Autor: Elen Grej
Izvor: inquirer.com
Prevod: Marko Petrović
Foto: Mindy Schwartz Sorasky