Pauci, svemir, i intervju sa Adrijanom Čajkovskim

Adrijan Čajkovski je izuzetno plodan pisac, autor čuvenog serijala epske fantastike pod nazivom „Shadows of the Apt“. Postigao je veliki uspeh i sa svoja dva samostalna romana – „Guns of the Dawn“, koji je jedan kritičar opisao kao „Gospodin Darsi sa vatrenim loptama“ i „Deca vremena“ („Children of Time“) ‒  iz kojih se jasno vidi širina njegove mašte (ali, ostaje nejasno kako uspeva sve to da postigne!). U romanu „Deca vremena“ odlučio je da se okuša u naučnoj fantastici. Ova napeta borba za opstanak među zvezdama već mu je obezbedila hvalospeve od Pitera F. Hamiltona. A sigurno je da on zna ponešto o naučnoj fantastici!

Susreli smo se sa Adrijanom i postavili mu nekoliko pitanja o zlikovcima, paucima, i o tome da li će čovečanstvo ikada živeti među zvezdama...

Šta vas je inspirisalo da pišete o rađanju nove civilizacije?

U serijalu „Shadows of the Apt“ odlučio sam da radnju smestim u onome što ja nazivam „eho istorije“ – to nije naš svet, to čak nije ni alternativna istorija (ili, ako i jeste, tačka razlaza je apsurdno daleko u prošlosti, u izmaglicama vremena), ali različite rase ljudi-insekata ipak se suočavaju sa nekim poznatim izazovima i scenarijima, koje moraju da reše koristeći veoma različita oruđa koja su im dostupna. Njihova istorija se odvija paralelno sa našom, povremeno reflektujući određene događaje, pa čak i osobe, pre nego što se vrati na sopstvenu putanju.

Za pisca, to je veoma zabavna vežba – neka vrsta malo verovatnog odgovora na pitanje poput „ko bi pobedio u bici kod Getisburga, ako...“ – ovaj način razmišljanja nam je podario alternativnu istoriju kao podžanr, a zamisao o ovoj specifičnoj formi humanoidnih insekata omogućila mi je da se i sam u tome okušam, jer sam želeo da uradim nešto što je na tom tragu, ali ipak u potpuno drugačijim razmerama – nisam želeo da mi junaci budu u nekom polupoznatom fantastičnom okruženju, želeo sam vanzemaljsku rasu u potpuno drugom svetu. To je podrazumevalo da se upustim u SpekEvo... Spekulativna evolucija je relativno nepoznata disciplina, ali je fantastična, izuzetno korisna za bavljenje budućnošću i alternativnim ekosistemima na zemlji, ali i potencijalnim vanzemaljskim životom. Još od prvog susreta sa knjigom „After Man“, Dugala Diksona, dok sam još bio u školi (iz koje su mi ostali, kao najupečatljiviji, čudovišni šišmiši), ova ideja je počela da se rađa u mom umu. Ja sam jedan od onih koji su ubeđeni da je evolucija mogla da ode i u potpuno drugom pravcu (Stiven Džej Gould je u svojoj knjizi „Wonderful Life“ rekao dosta toga na ovu temu); različito od aktuelnog antropocentrističkog shvatanja po kojem je evolucija suštinski svakako morala da rezultira nečim nalik na ljudska bića. Postoji dokumentarac u okviru BBC-jevog serijala „Horizonti“ o tome „u šta su dinosaurusi mogli da evoluiraju“ u kojem nam je prikazana osoba u gumenom odelu. Za razliku od te predstave, umetnik Memo Koseman nudi prestavu koja je mnogo više nalik gušterima/pticama, a koja za mene ima mnogo više smisla. Mislim da ne postoji nijedan ubedljiv razlog zbog kojeg bi vanzemaljska bića izgledala slično nama (pogledajte knjigu „Evolving the Alien“, Džeka Koena i Ijana Stjuarta), ili zbog kojeg bi i stanovnici Zemlje izgledali slično nama, kada bi se sve odvijalo ispočetka.

Roman „Deca vremena“ ne odvija se u prostoru koji je potpuno različit od Zemlje – novi ekosistem u početku veoma liči na Zemlju, ali se u njemu nešto promenilo – planeta, teraformirana za naseljavanje ljudi, dugi niz godina ostaje napuštena. Vrste koje nastaju (na vrlo ubrzan način zahvaljujući Virusu) delile su sa ljudima istog pretka pre pola milijarde godina, ali mi pratimo kako se one razvijaju od kamenog doba i nadalje, i kako nailaze na iste prepreke i sa njima se suočavaju koristeći potpuno drugačija sredstva. Kuga, ratovi, unutrašnji sukobi, čak se postavljaju i pitanja prava glasa i religije, i svaki od tih problema je dovoljno prepoznatljiv da bi kod čitaoca mogao da izazove empatiju i u isto vreme, dovoljno stran da bi bio ubedljiv. Na neki način, reč je o spekulativnoj evoluciji njihovog društva, misaoni eksperiment sa zapletom. Osim što je to, naravno, samo polovina priče, jer su ljudi još uvek tu.

Da li ste vi na strani čovečanstva ili nove civilizacije u čijem su stvaranju ljudi slučajno učestvovali?

Svako ko je čitao serijal „Shadows of the Apt“ ili roman „Guns of the Down“, zna da još uvek nisam napisao nijednu jednostranu priču, kad je reč o odnosu dobra i zla. Mi posmatramo domoroce kako se razvijaju, šire, pronalaze i počinju da razumevaju svoj svet tačno na vreme da bi shvatili da čovečanstvo – koje je za njih nešto nalik na Fon Denikenove vanzemaljske bogove sa početka vremena – dolazi da ih uništi. S druge strane, čovečanstvo ima jedan brod natovaren zamrznutim telima; to je sve što je ostalo od naše vrste i potrebna nam je planeta koju ćemo naseliti ili će to biti naš kraj, kraj svih tih godina istorije i kulture. Obe strane nose ožiljke iz prošlosti koja ih je oblikovala i poslala na put koji neminovno vodi ka sudaru. Nadam se da obe strane izazivaju saosećanje. Ali samo jedna može da trijumfuje.

Pravi zlikovac u ovoj knjizi (a pod tim ne mislim na neku uvrnutu treću stranu u ovoj maloj igri koja bi stvari učinila stvarno zanimljivim) zapravo je prošlost (Vreme, mogao bih čak da kažem, ako bih sebi dozvolio da budem toliko pretenciozan, čija su svi oni Deca). Obe strane su, krajnje slučajno, proizvod istih dalekih istorijskih događaja. Obe strane su sputane teretom nekadašnje ljudske civilizacije koja je funkcionalno izumrla, ali i dalje vrši stravičan uticaj na svoje neočekivane naslednike.



Mislite li da će čovečanstvo jednog dana živeti među zvezdama?

Mislim da, ako ne bude tako, nećemo živeti nigde. Prognoze o tome koliko dugo će planeta Zemlja moći da nas podnosi uopšte nisu ružičaste, osim ukoliko ne napravimo neke značajne promene. U poslednjih nekoliko godina ponovo se javlja interesovanje za međuplanetarna putovanja, odlaske na druge planete Sunčevog sistema u cilju istraživanja ili naseljavanja (mada svako ko ima nameru da se nastani na Marsu treba dobro da pročita sve ono što je u toj ponudi napisano sitnim slovima). Mene više interesuje kako će do tog „življenja među zvezdama“ doći, i pod kojim okolnostima. Budimo pošteni: svi bismo voleli da živimo u nečemu nalik na svet iz serijala „The Culture“, Ijana M. Benksa, postapokaliptičnom raju za sve. Ono što bi kao budućnost za čovečanstvo bilo manje privlačno jeste scenario nalik na roman „Stark“, Bena Eltona, u kojem se jedan odsto stanovništva, nakon što su uništili planetu za ostatak čovečanstva, otiskuje u svemir kako bi izbegao toksičnu apokalipsu. Nažalost, izgleda mi kao da smo danas mnogo bliži Eltonovom scenariju.

Važno je, takođe, i u kom trenutku ili koliko kasno odlazimo. Ukoliko bismo ostavili Zemlju u pristojnom stanju, a onda se u duhu opšteg optimizma i izobilja, opušteno uputili u svemir – zamislite blistave svemirske rakete u art deko stilu iz pedesetih godina, pune veselih, nasmejanih porodica kako jure ka svojim novim, moderno opremljenim, domovima na, recimo, Marsu – to zvuči prilično dobro (mada bi moglo da se ispostavi kao nešto dosta različito od onoga što se očekuje). Ipak, scenario iz romana „Deca vremena“ govori o situaciji u kojoj je svemirski brod, Gilgameš, poslednja šansa čovečanstva: Zemlja umire, a mi nismo bili spremni za to, ali posedujemo koordinate planete za koju mislimo da su je naši preci možda teraformirali, i to je najbolji plan koji imamo. Priča romana „Deca vremena“, zapravo je unapred određena, ljuta borba protiv društvenog i strukturnog propadanja. Što bi se reklo, sve se raspada.

Nemojmo dozvoliti da se to desi u stvarnom svetu. Hajde da se prvo sredimo, pa zatim otisnemo u svemir, umesto da dozvolimo sebi da nas isteraju, šta mislite?

Postoji li neka hrana ili piće koje bi vam nedostajalo, ako biste se probudili na nekom kolonizatorskom brodu, nekoliko svetlosnih vekova udaljeni od zemlje?

Mislim da je najpoštenije reći „hrana“, jer, budimo realni, čak i na najluksuznijem kolonizatorskom brodu nije mnogo verovatno da bismo mogli imati sveobuhvatnu poljoprivredu (iako je Dejvid Ramirez u svojoj knjizi „The Forever Watch“ zamislio „vertikalne farme“). Kao pisac, verujem da bi bio potreban ogroman trud kako bi se, na kolonizatorskom brodu, dobilo bilo šta što makar podseća na hranu, umesto proteinskih tableta Majora Toma, neke vrste hranljivih pločica iz kojih dobijate sve što vam je potrebno, dok vam je istovremeno uskraćeno sve što želite. Ali, mislim da bi nam mnogo više nedostajala privatnost, lični prostor. Osim ukoliko ne biste imali neku vrstu veštačkog okruženja nalik na „Holodeck“ iz serije „Zvezdane staze“ ili mogućnost bega u racionalno sanjarenje, u kojem biste mogli da napustite brod i odete u sopstveni svet – u suprotnom, ja bih vrlo brzo poludeo. Zamislite da živite sa svojim kolegama 24 sata dnevno...

Mislite li da će ljubitelji serije „Battlestar Galactica“ i serijala filmova „Alien“, u ovoj knjizi prepoznati neke od svojih omiljenih tema, ali obrađene na nov način?

Sigurno je da postoje neke zajedničke ideje. Što se tiče serijala „Alien“, pa... pretpostavljam da je tu priča predstavljena iz ljudske perspektive, jer se tu ljudi nalaze oči u oči sa stravičnim čudovištima. Stvorenja iz tih filmova ne pokazuju nikakav oblik društvenog ponašanja ili razuma, osim težnje da se njihov broj uveća. U drugom delu serijala, filmu „Aliens“, upoznajemo se sa vrstom koja nesumnjivo poseduje određeni stepen inteligencije (naročito kad je reč o kraljici), pa ipak nema nikakvu drugu svrhu osim da proizvede još identičnih, proždrljivih potomaka, za šta im je, nažalost, potrebno i naše učešće. Ukoliko bi se ova stvorenja, ksenomorfi, razmnožavali polaganjem svojih jaja u, recimo, dinje, bili bi preslatki ljubimci za sve članove porodice. Vanzemaljci (ukoliko  taj termin uopšte odgovara) iz romana „Deca vremena“ imaju sopstvenu kulturu, društvo i istoriju, ali ako žele da prežive moraju da preduzmu i određene drastične mere protiv tog broda nakrcanog ljudima koji se kreće ka njima.

U seriji „Battlestar Galactica“, čovečanstvo ima vrlo sličan problem: potreban im je novi dom, ostali su bez svega. Možda nema Sajlonaca na koje bi poslali rakete, ali su isto toliko očajni, a iz tog očaja rađa se otpor i neslaganje među članovima ljudske posade, podele i svađe i upravo ona vrsta ludila kakva je očekivana ako je vama, i isključivo vama, poveren opstanak čitavog čovečanstva. Dodajte tome i susrete sa neprijateljski nastrojenim vanzemaljcima i zastrašujućom veštačkom inteligencijom, koja bez trunke napora može da hakuje vaše brodske sisteme i koja se bavi mišlju da isključi sisteme za održavanje života, i nije nikakvo čudo što gotovo svi ključni članovi posade vremenom počinju da pucaju po šavovima.

I da dodam, lik Holstena Mejsona, junaka iz čije perspektive pratimo priču, sigurno tumači Edvard Džejms Olmos. Barem u mojoj glavi.

Izvor: panmacmillan.com
Prevod: Maja Horvat