Patriša Lokvud: „Ovo niko ne pominje“ – iskrena i drska posveta beskonačnom skrolovanju
Poznata spisateljica govori za NIN o svom romanu, napisanom u ritmu skrolovanja na internetu, koji se našao u prošlogodišnjem najužem izboru za Bukerovu nagradu.
Mora da šokira ili da nasmeje – na internetu je gotovo sve brutalno i prenaglašeno. Rečenice, fotografije i video-snimci sa mreže podsećaju na prikaz stvarnosti kakav smo ponekad bili u prilici da vidimo u lakim domaćim komedijama snimljenim osamdesetih. Sećate se: heftali su burek, upadali u septičku jamu; gurali mešalicu za beton da upali. Pojačani su komični efekti, a priča nije pretvorena u burlesku, pa se ostalo na granici ludila. Usput, skidali su se golišavi onako lako kako se danas svlače na vebu. Razvijam film – postala je važna replika seksualnog sazrevanja tokom pretposlednje i poslednje decenije prošlog veka. Danas više nema razvijanja u mraku – digitalizacija je učinila svoje.
Gro-plan umetnosti ukrašavanja noktiju, oblutak iz vasione, oči tarantule, oluja nalik na breskve iz konzerve na površini Jupitera, Van Gogovi „Ljudi koji jedu krompir“, vrata garaže s grafitom: Stop! Ne šalji mejlove mojoj ženi – neki su od prizora sa neta iz jednog jedinog fragmenta romana Patriše Lokvud „Ovo niko ne pominje“ (No One Is Talking About This), čija ih glavna junakinja duhovito ređa i pronicljivo komentariše, zamišljena nad važnim pitanjem. „Zašto se portal činio tako ličnim, ako biste na njega ulazili s potrebom da budete svuda?“
Svakodnevica isprlja reči, natera pisce da ih izbegavaju ukoliko ne žele da budu banalni, taman im upravo one stajale navrh jezika: portal je poput Tvitera ili slične društvene mreže. Nakon što postane zvezda, zahvaljujući uvrnutom postu (Can a dog be twins?), putuje naokolo, drži govore, suočava se sa obožavaocima. I pre i posle titule selebritija, koja uvek otvori problem identiteta, njen život sadrži dva isprepletena toka: stvarni i virtuelni.
Patriša Lokvud, američka pesnikinja, prozaistkinja i esejistkinja, stekla je književnu slavu memoarima Priestdaddy. Sticajem životnih okolnosti vraća se u kuću svog detinjstva i opisuje oca, neobičnog sveštenika, i njegov univerzum kome ne pripada... Antologijska je njena pesma Rape Joke, štampana u magazinu Awl („Šala o silovanju jeste da si imala devetnaest godina. / Šala o silovanju jeste da je ti je bio dečko“)... Dvaput su joj u Atlantiku tvitovi svrstani u najbolje tvitove svih vremena. Kritičarka je, esejistkinja i urednica u časopisu London Review of Books. Međutim, pripada li i prvoj generaciji stvaralaca suočenih sa problemom prikazivanja dve paralelne stvarnosti?
„Ne mislim da smo mi prva generacija kojoj je to uspelo“, kaže Patriša Lokvud u razgovoru za NIN. „Neko poput Ričarda Pauersa, čiji se roman ove godine isto našao u najužem izboru za Bukerovu nagradu, piše o onome što nazivamo virtuelnom realnošću još od devedesetih. Mnogi pisci naučne fantastike – na pamet mi pada Filip K. Dik – ne samo da su o tome pisali već su se njihova predviđanja obistinila. Možda jesmo prva generacija koja pokušava da postavi kodove, kulturu i teksturu društvenih mreža.“
Ipak, naratorka nastavlja da grize donju usnu kao pre. Muž je katkad prene i upita šta radi, „glasom viktorijanske dadilje“. Čekamo hoće li doći do bolnog razdvajanja sveta u kome popisuje pojave koje su oduvek bile tu, i onog sveta u kome više ne osećaš prst dok neprestano osvežavaš internet stranicu. Rascep ubrzo stiže u dve kratke poruke od majke. „Nešto je pošlo naopako“ i „Koliko brzo možeš da dođeš“. Telo ostaje u procepu između tih realnosti? Biti na portalu, čitamo, zapravo znači biti na ivici da izgubiš sopstveno telo.
„Svakako“, potvrđuje. „Telo od krvi i mesa može da padne u međuprostor, što može da uradi uvek kada um putuje negde daleko, dok čovek sedi na mestu, za svojim stolom, u svom krevetu.“
Knjiga, koju će kod nas objaviti Laguna, iskrena je i drska posveta beskonačnom skrolovanju. Preuzima formu skrola, neumornog pomeranja teksta prikazanog na ekranu; tog izgubljenog svitka našeg doba.
Striming je tehnologija istovremenog primanja i reprodukovanja sadržaja. U delu „Ovo niko ne pominje“ strim je vezan i za tok svesti. Naratorka vikne čim ga pomene. Ispada da i tu postoje dva toka: struja svesti koja više nije u potpunosti tvoja... Na Bukerovom sajtu opisuje da je prvu verziju rukopisa kucala na telefonu. Teško je odoleti rečenici: „Kursor je treptao tamo gde joj je bio um.“
Da. Protagonistkinja primećuje u knjizi da postoji tok svesti unutar ali i izvan nje – čeka je da mu se pridruži. Nekada je unutrašnji tok misli bio najprivatniji aspekt jedne ličnosti. Šta onda sada znači činjenica da je tu i onaj javni, pritiska nas sa svih strana, nadilazi vazduh, atmosferu? Zato ponekad oseća kako pokušava da ga udahne.
Guši se u informacijama, razmišlja o tiraniji, diktatoru na vlasti, kapitalizmu, kolonijalizmu, socijalizmu, klasama... Shvata da svaka zemlja ima novine nazvane Globe: pokupi ih na putovanjima, gde god stigne, ali ostavi napola, jer je portal neposredan, brz. Čitajući vesti, red po red, iz minuta u minut, ne skriva potrebu da na sajtu obavezno prokomentariše događaje. Makar: Šta? Ili: Hej!
Nove tehnologije promenile su štampu. Koliko menjaju književnost? Postoje stvaraoci ubeđeni da su gadžeti isključivo alatka i da nema velikih tumbanja ako govorimo o suštini.
Mnoge su tehnologije prilično dramatično uticale na književnost: prelaz od pisanja rukom do mašine za kucanje promenio je roman, kao i prelazak sa pisaće mašine na kompjuter.
Jesu li ovde „tehnologije“ odredile ritam?
Bilo je prilično lako otkriti ritam ove knjige: delimično su ga diktirali veoma kratki pasusi, koji su na početku imali formu nalik šali. Postepeno su postajali sve promišljeniji i složeniji, pa čitalac ima osećaj da brzi stakato izrasta do nečeg gromoglasnijeg i smislenijeg.
Zamišljeni nad zagonetkom gde će nas skrol odvesti, uzdišući za novinarstvom starog kova, ne odolevamo fragmentu:
„Otvorila je portal. ’Hoćemo li svi samo nastaviti da radimo ovo dok ne umremo?’, pitali su ljudi jedni druge, kao što su drugim danima jedni druge pitali: ’Jesmo li u paklu?’ Ne u paklu, pomislila je, već u nekakvoj fluorescentoj sobi sa beskrajno starim magazinima, gde čekaju da budu upamćeni u istoriji, listajući primerak 'Roditelja iz Luizijane' ili 'Ilustrovanog konja'.“
Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN
Foto: Grep Hoax
Mora da šokira ili da nasmeje – na internetu je gotovo sve brutalno i prenaglašeno. Rečenice, fotografije i video-snimci sa mreže podsećaju na prikaz stvarnosti kakav smo ponekad bili u prilici da vidimo u lakim domaćim komedijama snimljenim osamdesetih. Sećate se: heftali su burek, upadali u septičku jamu; gurali mešalicu za beton da upali. Pojačani su komični efekti, a priča nije pretvorena u burlesku, pa se ostalo na granici ludila. Usput, skidali su se golišavi onako lako kako se danas svlače na vebu. Razvijam film – postala je važna replika seksualnog sazrevanja tokom pretposlednje i poslednje decenije prošlog veka. Danas više nema razvijanja u mraku – digitalizacija je učinila svoje.
Gro-plan umetnosti ukrašavanja noktiju, oblutak iz vasione, oči tarantule, oluja nalik na breskve iz konzerve na površini Jupitera, Van Gogovi „Ljudi koji jedu krompir“, vrata garaže s grafitom: Stop! Ne šalji mejlove mojoj ženi – neki su od prizora sa neta iz jednog jedinog fragmenta romana Patriše Lokvud „Ovo niko ne pominje“ (No One Is Talking About This), čija ih glavna junakinja duhovito ređa i pronicljivo komentariše, zamišljena nad važnim pitanjem. „Zašto se portal činio tako ličnim, ako biste na njega ulazili s potrebom da budete svuda?“
Svakodnevica isprlja reči, natera pisce da ih izbegavaju ukoliko ne žele da budu banalni, taman im upravo one stajale navrh jezika: portal je poput Tvitera ili slične društvene mreže. Nakon što postane zvezda, zahvaljujući uvrnutom postu (Can a dog be twins?), putuje naokolo, drži govore, suočava se sa obožavaocima. I pre i posle titule selebritija, koja uvek otvori problem identiteta, njen život sadrži dva isprepletena toka: stvarni i virtuelni.
Patriša Lokvud, američka pesnikinja, prozaistkinja i esejistkinja, stekla je književnu slavu memoarima Priestdaddy. Sticajem životnih okolnosti vraća se u kuću svog detinjstva i opisuje oca, neobičnog sveštenika, i njegov univerzum kome ne pripada... Antologijska je njena pesma Rape Joke, štampana u magazinu Awl („Šala o silovanju jeste da si imala devetnaest godina. / Šala o silovanju jeste da je ti je bio dečko“)... Dvaput su joj u Atlantiku tvitovi svrstani u najbolje tvitove svih vremena. Kritičarka je, esejistkinja i urednica u časopisu London Review of Books. Međutim, pripada li i prvoj generaciji stvaralaca suočenih sa problemom prikazivanja dve paralelne stvarnosti?
„Ne mislim da smo mi prva generacija kojoj je to uspelo“, kaže Patriša Lokvud u razgovoru za NIN. „Neko poput Ričarda Pauersa, čiji se roman ove godine isto našao u najužem izboru za Bukerovu nagradu, piše o onome što nazivamo virtuelnom realnošću još od devedesetih. Mnogi pisci naučne fantastike – na pamet mi pada Filip K. Dik – ne samo da su o tome pisali već su se njihova predviđanja obistinila. Možda jesmo prva generacija koja pokušava da postavi kodove, kulturu i teksturu društvenih mreža.“
Ipak, naratorka nastavlja da grize donju usnu kao pre. Muž je katkad prene i upita šta radi, „glasom viktorijanske dadilje“. Čekamo hoće li doći do bolnog razdvajanja sveta u kome popisuje pojave koje su oduvek bile tu, i onog sveta u kome više ne osećaš prst dok neprestano osvežavaš internet stranicu. Rascep ubrzo stiže u dve kratke poruke od majke. „Nešto je pošlo naopako“ i „Koliko brzo možeš da dođeš“. Telo ostaje u procepu između tih realnosti? Biti na portalu, čitamo, zapravo znači biti na ivici da izgubiš sopstveno telo.
„Svakako“, potvrđuje. „Telo od krvi i mesa može da padne u međuprostor, što može da uradi uvek kada um putuje negde daleko, dok čovek sedi na mestu, za svojim stolom, u svom krevetu.“
Knjiga, koju će kod nas objaviti Laguna, iskrena je i drska posveta beskonačnom skrolovanju. Preuzima formu skrola, neumornog pomeranja teksta prikazanog na ekranu; tog izgubljenog svitka našeg doba.
Striming je tehnologija istovremenog primanja i reprodukovanja sadržaja. U delu „Ovo niko ne pominje“ strim je vezan i za tok svesti. Naratorka vikne čim ga pomene. Ispada da i tu postoje dva toka: struja svesti koja više nije u potpunosti tvoja... Na Bukerovom sajtu opisuje da je prvu verziju rukopisa kucala na telefonu. Teško je odoleti rečenici: „Kursor je treptao tamo gde joj je bio um.“
Da. Protagonistkinja primećuje u knjizi da postoji tok svesti unutar ali i izvan nje – čeka je da mu se pridruži. Nekada je unutrašnji tok misli bio najprivatniji aspekt jedne ličnosti. Šta onda sada znači činjenica da je tu i onaj javni, pritiska nas sa svih strana, nadilazi vazduh, atmosferu? Zato ponekad oseća kako pokušava da ga udahne.
Guši se u informacijama, razmišlja o tiraniji, diktatoru na vlasti, kapitalizmu, kolonijalizmu, socijalizmu, klasama... Shvata da svaka zemlja ima novine nazvane Globe: pokupi ih na putovanjima, gde god stigne, ali ostavi napola, jer je portal neposredan, brz. Čitajući vesti, red po red, iz minuta u minut, ne skriva potrebu da na sajtu obavezno prokomentariše događaje. Makar: Šta? Ili: Hej!
Nove tehnologije promenile su štampu. Koliko menjaju književnost? Postoje stvaraoci ubeđeni da su gadžeti isključivo alatka i da nema velikih tumbanja ako govorimo o suštini.
Mnoge su tehnologije prilično dramatično uticale na književnost: prelaz od pisanja rukom do mašine za kucanje promenio je roman, kao i prelazak sa pisaće mašine na kompjuter.
Jesu li ovde „tehnologije“ odredile ritam?
Bilo je prilično lako otkriti ritam ove knjige: delimično su ga diktirali veoma kratki pasusi, koji su na početku imali formu nalik šali. Postepeno su postajali sve promišljeniji i složeniji, pa čitalac ima osećaj da brzi stakato izrasta do nečeg gromoglasnijeg i smislenijeg.
Zamišljeni nad zagonetkom gde će nas skrol odvesti, uzdišući za novinarstvom starog kova, ne odolevamo fragmentu:
„Otvorila je portal. ’Hoćemo li svi samo nastaviti da radimo ovo dok ne umremo?’, pitali su ljudi jedni druge, kao što su drugim danima jedni druge pitali: ’Jesmo li u paklu?’ Ne u paklu, pomislila je, već u nekakvoj fluorescentoj sobi sa beskrajno starim magazinima, gde čekaju da budu upamćeni u istoriji, listajući primerak 'Roditelja iz Luizijane' ili 'Ilustrovanog konja'.“
Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN
Foto: Grep Hoax
Autor: Patriša Lokvud
