Patricija Guči: istorija Gučijevih

Dva prepoznatljiva slova G, zelena i crvena traka, torbe s drškom od bambusa, marama Fiori u 36 boja kreirana specijalno za Grejs Keli, čuvene mokasine, putne torbe, nakit i odeća s potpisom Guči nastajali su u porodičnom okrilju od 1923. do 1993. godine dok su firmom upravljali njen osnivač Gučo Guči i njegova deca.

Otkad je firmu preuzela jedna korporacija, potomci čuvene firentinske porodice nemaju više nikakve veze s brendom koji spada u sam vrh svetske modne scene.

Patricija Guči, praunuka osnivača, koja je napisala knjigu „Guči: Istina o jednoj uspešnoj dinastiji“, bila je gošća Serbia Fashion Week-a, a promocija knjige u izdanju Lagune održana je u Beogradu i Novom Sadu.
 
Kako je došlo do toga da napišete knjigu o svojoj porodici?

Kao i mnoge porodice, i naša je imala skandal koji nas je obeležio i zbog kog su nas mediji razapeli. Mnogo neistina je izrečeno i ja sam osetila potrebu da ispričam istinu. U početku sam to pokušavala preko intervjua na televiziji i u novinama, ali sam shvatila kako je ipak najbolje da napišem knjigu o svojoj porodici.
 
Odmalena ste provodili vreme u očevoj radnji, radili kao prodavačica, a onda se bavili i izvozom. Koja su vam najupečatljivija sećanja?

Posmatrala sam radnike kako prave danas jednu od najprepoznatljivijih Guči torbi s drškama od bambusa. Svaki radnik bi na gotovu torbu utisnuo svoj broj da bi mušterija, u slučaju neke greške, znala kome da se žali. Druga stvar po kojoj smo bili poznati jeste briga o kupcima. Nije se moglo desiti da neko uđe u prodavnicu i izađe ne kupivši ništa. Moj deda Aldo bio je veoma vešt trgovac, umeo je da šarmira mušterije i lako ih ubedi da im se uz kaput ili cipele slaže baš ta torba. Srećna sam što sam imala priliku da napišem knjigu o istoriji kuće Guči ne bi li svi ljudi koji danas kupuju njene proizvode znali odakle je sve poteklo.
 
Guči je porodična firma u kojoj su zajedno radili otac i sinovi, a kasnije i unuci. Kakvi su odnosi vladali među njima?

Odnosi unutar porodice Guči bili su komplikovani kroz sve generacije. Dešavalo se da se svi međusobno svađaju i da se fabrika ori od vike i dreke, a već u sledećem trenutku seli bi da zajedno ručaju kao da se ništa nije desilo. Na prvi pogled, to stvarno nije bila normalna porodica, ali sada znam da nam je to bio odličan stimulans. Morali smo da se borimo za sebe i svoje mesto u firmi, ništa nam nije bilo dato. Zato smo i postali uspešni. Za mene kao ženu bilo je veoma teško u tom patrijarhalnom okruženju, jer se od mene očekivalo da imam muža i decu, a ne da budem poslovna žena. Stric me je ponekad zvao Paulina kada je želeo da me poistoveti s mojim ocem Paolom, s kojim se često nije slagao, ukazujući mi time da sam deo firme samo na osnovu krvne veze a ne zbog svog truda i zalaganja. To bi me zaista zabolelo.
 
Kako se dogodilo da vaša porodica izgubi vlasništvo nad firmom?

Možda je to jedan krug, proces koji je neminovan. Ako pogledamo mnoge druge firme koje su ranije bile u porodičnom vlasništvu, videćemo da su takođe pripale nekoj korporaciji. Jednostavno, takva sudbina je i nas zadesila.
 
 
Autor: Vanja Ostojić
Izvor: Lepa&Srećna