Parataksa senke

O vukovima i senkama

Da li proučavaoci istorije u istoriju veruju? Ili viši stepen radoznalosti otvara višestruke horizonte, dekanonizuje misli za upliv u nove paralele međusobno nezavisne od polazne tačke znanja? Da li skidanje velova, postupno i sistematično, sa onoga za šta mislimo da je istorija sopstvenog naroda, predstavlja zadovoljstvo ili teret? U nedavno objavljenom intervjuu za ReStart, Branislav Janković, autor romana kojim postavlja intrigantna pitanja, uplićući u radnju neka od najzvučnijih imena srpske prošlosti, odgovorio je na neka od postavljenih, kada je njegov roman o paralelnoj istoriji u pitanju. Samo na neka. I otvorio nova! Znanje i istraživanje sa ličnim pečatom zaključka da između Boga i tajne (u romanu sistematično, fonološki dosledno, i hijerarhijski i pravopisu obrnuto, upotrebljenim slovima u vidu bog i Tajna, pisac naglašava šta je, njemu, važnije u istom) postoje ljudi, živi ljudi, različitoverujući, sa akcentom na tezi da samo verujući – u veru mogu i da sumnjaju. Početne, uvodne scene romana postavljaju temelj međusobnim odnosima glavnih junaka i njihovih naslednika. Povezivanje u pojavljivanju između Bogova, vukova i senki, vešto predstavlja buduće nosioce radnje: ,,Poput senki lebdeli su nad zemljom. Pratio ih je čopor vukova sa krvavom penom u čeljustima.” (str. 7) Momenat u kome ostareli čuvar tajne, Radoje, primećuje senku straha kod Svetovida, donosi postavku pretpostavke pisca u mogućnosti nemogućeg – ravnopravnog razgovora Boga sa čovekom kao i strah Boga i neustrašivost čoveka. Životinje su uvek posmatrači, koji se uklanjaju sa scene dokle god su Bogovi na njoj, što potvrđuje krajnju piščevu, ali i početnu tezu mnogih mislilaca, da priroda, sve što je čini, jeste u najjačem, jedinom podrazumevajućem jedinstvu sa Bogom, ma šta pojedinci pod tim podrazumevali. ,,Ni životinje ni aveti nisu smele da podignu glavu i isprate pogledom konjanike. Znale su da mešanje u stvari bogova nije pametno...“ (str. 8). Veština izbora naslova romana koji je višeznačan u smislu vukova kao mitskih životinja i senki kao pratilaca paralelne istorije vere, ka muškarcu i ženi, Vuku i Senki, predstavnicima suprotstavljenih tabora, koji će tajnom većom od svih, ljubavlju, bar na trenutak prekinuti sva neprijateljstva u romanu. Pojavljivanjem kao jedne u neprekidnom nizu hrabrih žena, Senka, parataksična u odnosu na senku paralelne istorije, predstavlja osu osovine novopostavljenih pitanja i paralela. Mlada žena, manje više stavljena je pred svršen čin: Hrišćanstvo – i njegova odbrana od svega što ga može ugroziti kao zadatak. Senka, koja je svoju običajno-nasledno – podrazumevajuću ulogu žene žrtvovala, svesno, zarad postavljenih ciljeva, odupire se, što svesno, što kao posledica ranjavanja tradicionalnom shvatanju svoje uloge u prirodnom poretku. Svaki drag susret sa svojom babom Jagodom, bolno je podsećao da se odrekla, u tom momentu najvažnije uloge. Bolno na dva načina. Podsećanjem da fizički ne može da se ostvari kao majka, i drugim za nju još težim, a to je sukob sa sobom, odraslom i samosvesnom, koja se predaje arhaičnim patrijarhalnim principima svoja babe, i oseća poraženo uprkos sopstvenoj odvažnosti. Poštujući shvatanja voljene starice, sa ljubavlju sluša priče o prošlosti generacija žena te porodice, o prababi koja se brzo i samoshvatljivo opredelila onog momenta kad je prepoznala suvlasnika svoje ženske sudbine. „Htela je da umre tamo gde ga je prvi put videla i izgubila pamet“ (str. 70). Nije mogla naslutiti da će se slično desiti i njoj, kada to više nije očekivala niti želela. Pisac vešto dva različita shvatanja, dve različite sudbine postavlja u opoziciju posredstvom dve generacije žena koje su genetski i ljubavlju vezane. Samo podstaknuta mudrošću voljene starice, Senka postavlja sebi pitanja koja inače vešti izbegava. Svoju ulogu tragača doživljava kao ozbiljno ugroženu kada je paralisana strahom bez svoje jasne, racionalne namere učestvovala u paganskom običaju, iniciranom od strane babe, za koju je znala da je vešta vidarica, ali nije mogla ni da nasluti opseg znanja, protiv koga se ona, diplomirani teolog, bori svim silama. „Mokoša! Paganska boginja plodnosti, zaštitnica žena, jedna od onih koji su ostavili drvenu kutiju na čuvanje ljudima“ (str. 75). Prepoznaje Senka izbaviteljku od neplodnosti na koju je bila do tada osuđena... Osećaj nemoći, nipošto trijumfa preplavljuje Senku pred očiglednim dokazima ponovne plodnosti, osećaj straha da je izdala Boga u koga veruje i veru koju štiti po cenu života. I dve njene prirode, žene i tragača, obe neodvojive od nje, a međusobno suprotstavljene, počinju borbu za dominaciju.

Niz borbi, koje su to bukvalno, između čuvara i tragača, čak i kada su pobede, na Senku, njenu suštinski nimalo neženstvenu prirodu, ostavljaju težak trag. „Oko usta imam sitne bore, ali ne od smeha, već od stiskanja usana. Imam stiskalice“ (str. 141). U dinamici, koja se praćenjem avantura protivničkih tabora sa veštim preplitanjem hronološkog i retrospektivnog pripovedanja pojačava, čitalac se polako prikrada tajni koja je inicijator pomenute borbe, i uloga obe senke postepeno se menja. Senka, žena, ubrzano se približava svojoj sudbini obične žene, pa ma kako ona sama bila neobična, sudbini ponekad težoj od svake borbe. U zajednici sa Vukom, ništa manje borbenim, hrabrim, odlučnim i usamljenim, rađajući decu, već dobrovoljno daleko ali i nasilno isključena iz svoje prošlosti, piše nove stranice, samo naizgled spokojnije od života tragača. Druga, parataksična senka paralelne istorije, i dalje teče, sa novim akterima i neizvesnostima. Na samom kraju romana ponovo se pojavljuju mitski pratioci božanstava, postavljajući pred čitaoca pitanje šta je to zapravo Tajna čovekove sreće, šta je to jedino vredno obožavanja i vere. „Čopor vukova prošao je pored kuće i kao da su klimnuli glavom bradatom muškarcu...“ (str. 297). ,,A drvena kutija sa čudnim šarama stajala je na starom ormanu, među žutim, mirišljavim dunjama“ (str. 297) čuvajući miran san malobrojne porodice. Sam završetak, posle naglog krešenda dinamičnih motiva romana, opravdano navodi na izvesnost nastavka romana, zbog mnoštva postavljenih pitanja, istorijskih, teoloških, ljudskih. Na momente, sama kutija, njena dragocenost, vredna hiljada života tragača i čuvara kroz istoriju prikazanu perom Branislava Jankovića, asocira na posebnost, neponovljivost svakog ljudskog bića, koje bi, ponaosob, u njoj tražilo svoju veru, svoju sudbinu... Ono nešto što se nalazi između čoveka i Boga. Onaj odgovor za kojim svi tragamo, a retki ga saznaju... Ili je sreća, sama sobom tajna, i života i stare, rukom Bogova darovane drvene kutije... Ili obrnuto – sreća je sam život?

Mnogo je odgovora pred čitaocima romana O vukovima i senkama, ali i pred samim piscem, koji je otvorivši beskonačnu temu, jednu od mnoštva u književnosti, čovekov odnos sa Bogom u sebi, postavio sebi i svakom svom budućem književnom stvaranju visoke i važne zahteve.
 
Autor Ružica Jovanović
Izvor: alma.co.rs