Pre jedanaest godina objavljen je roman „
Buđenje nemani“. Nakon osam knjiga, mnoštva pripovedaka i Amazonove TV serije,
Džejms S. A. Kori je zaokružio devetodelni serijal ubedljivim finalom. Naravno, to ne znači da nije ostalo prostora za nastavke ili još poneki roman koji je smešten u ovom univerzumu jer je autor očigledno dobro naučio zanat od svog starog mentora
Džordža R. R. Martina.
(Kada kažem „autor“, mislim na tandem koji čine Danijel Abraham i Taj Frenk, koji zajedno pišu pod pseudonimom Džejms S. A. Kori, a koji su bili i saradnici i pomoćnici Dž.R.R.M.-a.)
Jedna od najimpresivnijih stvari u vezi sa serijalom
Prostranstvo jeste to što se stalno širio u obimu, ali ne „na silu“. U nekim drugim serijalima kao da su stvari nasumično dodavane u nastavcima kako bi priča dobila širinu, dok se u
Prostranstvu priča širila na dobro isplaniran način. U „Buđenju nemani“ čovečanstvo je kolonizovalo Sunčev sistem, ali je međuzvezdano putovanje još bilo samo san. Dobili smo prve nagoveštaje šireg univerzuma sa pojavljivanjem egzistencijalne pretnje čovečanstvu koja je došla sa vanzemaljskim „protomolekulom“.
Upoznali smo i Džejmsa Holdena, kapetana oronulog tegljača leda, čija posada pokušava da zaradi za život time što prenosi tovar sa planete na planetu.
U narednih osam knjiga univerzum se širio, i to mnogo. Bili smo svedoci toga kako ratovi utiču na političke stavove širom Sunčevog sistema. Belteri su se pobunili, Mars je postao imperijalna sila, Zemlja je izgubila svoj primat i na kraju je čovečanstvo otkrilo kapije prstena, koje su omogućile putovanje kroz celu galaksiju. Nekoliko decenija kasnije u „
Padu nemani“ čovečanstvo je kolonizovalo 1300 svetova, Lakonijsko carstvo daje sve od sebe da ih preotme, a Džejms Holden još uvek pokušava da uradi pravu stvar na kosmičkom nivou.
Poslednja knjiga u serijalu nas stalno podseća na to da je kraj blizu, tako da se susrećemo sa starim znancima koji su u nekom od pređašnjih nastavaka umrli (neki od njih se vraćaju kao „duhovi“), a za egzistencijalnu pretnju koja je predstavljena u prvoj knjizi se ispostavlja da je bila samo preteča stvarne egzistencijalne pretnje, one koja je istrebila drevne graditelje kapije prstena.
Premda knjiga nije savršena, Abrahamovi i Frenkovi spisateljski fazoni su i te kako uočljivi; na specifičan način pristupaju pisanju dijaloga tako da su oni ponekad vispreni i prodorni, a ponekad deluju malkice preterano. U samom zapletu romana nema nikakvih pravih iznenađenja: da li će Džejms Holden spasti galaksiju? Naravno da hoće. Da li će umreti neki lik koji nam je vrlo drag? Naravno da hoće.
A nije mi se preterano svidela ni pukovnica Tanaka, nadrndana negativka, koja se pojavila kao zamena za Bobi Drejper, žestoku narednicu marsovskih marinaca, koja nas je zabavljala dobrim delom serijala, pokoj joj duši.
Većinu likova pratimo kroz svih devet knjiga, a čak su i oni koji se kasnije pojavljuju postali važni. Počeli su kao šarolika posada svemirskih avanturista, sada su zreliji i iza njih su međuplanetarni ratovi – bukvalno su svedočili usponu i padu galaktičke imperije. I ta priča je zaokružena u zaista sjajnom finalu.
Ova izuzetno dobro napisana svemirska opera koja ima dušu, epskih je razmera i puna likova koji su zaista vredni divljenja, naposletku je došla do svog
konačnog i
ubedljivog završetka. A to je neverovatno moćno postići!
Izvor:
inverarity.livejournal.com
Prevod: Kristijan Vekonj