Oto Oltvanji: Patnje ljudskog srca su univerzalne

Pisac Oto Oltvanji je do sada bio poznat po romanima u kojima je mešao horor i kriminalistički žanr. Zahvaljujući njegovom novom delu, sveže objavljenom „Iveru“, publika je u prilici da se upozna sa jednim drugačijim Oltvanjijem.



Nakon Crnih cipela i Kičme noći očekivalo se da će novi roman sadržati izdašnu dozu horora i fantastike. Iako nisi u potpunosti izneverio ta očekivanja, vidan je otklon od onoga po čemu si do sada bio poznat. Da li je Iver početak nove faze?

Našao sam staru sveščicu za ideje u kojoj je rana skica za Iver zapisana pored skice za Crne cipele; ima tome, dakle, više od 10 godina. Čekala je svoj trenutak jer nisam bio siguran da sam kao pisac sazreo da se izborim sa temom. Posle Kičme noći, dok sam razmišljao šta dalje, ta ideja se nametnula kao izazov. Pošto je Kičma noći bila glomazna, glasna knjiga, puna nabudženih žanrovskih elemenata, posle nje želeo sam da probam nešto novo – prvo sebe radi, ali i zbog čitalaca. Pripovetke bez žanrovskih elemenata pišem od 2013. godine i nisu ispale loše. Oslobađajuće je iskustvo, sad znam da i to mogu. U međuvremenu sam napisao i nekoliko kraćih žanrovskih radova, a oni me uvek zabave. Ne znam šta je sledeće. Tako je uzbudljivije.

Dugo pišeš. Kako sagledavaš književnu scenu u Srbiji, kako žanrovsku, tako i mejnstrim? Gde je tvoje mesto u svemu tome?

Obe scene su bogatije nego kad sam počinjao. Svaki ljubitelj žanra može u književnosti glavnog toka da pronađe nešto za sebe, baš kao što su žanrovski radovi dostupniji širem čitateljstvu. Zaziru i dalje jedni od drugih, ali moje iskustvo je dobro. Žanrovci mi uglavnom praštaju što ih zbunjujem šahovskim skokovima između horora, SF-a i krimića. Danas kad je izbor tako velik, etiketa nije nužno negativna stvar – pomaže da se probijete kroz beli šum hiperprodukcije i pronađete ono što volite – a kad je izbegavate to se pomalo doživljava kao diverzija ili mazohizam. Ali mislim da ne bih znao drugačije. Kod pisaca mejnstrima – koji je u međuvremenu i sam postao neka vrsta žanra – osećam solidarnost i uvažavanje, čemu se nisam nadao, mada je, kad razmislite, nekako normalno: o čemu god pisali, autori ne treba da zaborave koliko je teško napisati knjigu, a kamoli dobru. U oba sveta pisanje se dodatno degradira stalnom pritužbom: Danas svako piše i objavljuje. U tome ima istine, ali je to pomalo druga tema. Ne bismo smeli da dozvolimo da nam ta priča gadi autore koji i dalje pišu sa stilom, nadahnuto i iz pravih razloga.

Iver je roman o mračnim tajnama porodice Vitas koju sačinjavaju poznati pevači, glumci, slikari… Ne mogu a da ne pitam… Da li su te i u kojoj meri za likove inspirisale stvarne ličnosti iz našeg javnog života?

Na ovim prostorima nikad nismo oskudevali u moćnim i mnogočlanim klanovima, što mi je bio dobar putokaz da bi jedna tako ekstravagantna porodica mogla da prođe kod čitalaca. Ali umetničkih familija – ili bar u ovoj razmeri – nije bilo mnogo, što mi je takođe odgovaralo: želeo sam da izbegnem povlačenje paralela i prepoznavanje među stvarnim ličnostima. Prvo, zato što je naporno i nepraktično; drugo, da bih video mogu li da smislim dovoljno različitih likova koji će biti uverljivi i groteskni, a neće podsećati na postojeće. Ustrojstvo klana kao takvog, dakle, omogućilo mi je da se bavim porodičnim odnosima u ekstremnim uslovima, a umetnici su dali dodatnu dimenziju stalnog sukoba ega i svega što iz tog proističe. Junakinja u knjizi kaže: Neke porodice samo laju, druge nanose trajnu štetu.

Roman se bavi savremenim temama, ali ima ukorenjenje u prošlosti. Možda je najintrigantniji segment romana opis epidemije kolere koja je 1873. godine zavila Suboticu u crno. Kako si saznao za ovu zaboravljenu stranicu naše prošlosti i koliko si detaljno istražio okolnosti?

Dugo sam oklevao da se oprobam u istorijskoj prozi iz detinjeg straha da ću, i pored opsežnih priprema, napraviti književni ekvivalent gafa kad na filmu vidite da rimski legionar nosi ručni sat. Opustio sam se uz pomoć knjige Ivana Pančića iz 1991. koja iscrpno obrađuje temu. Davno mi je ju pozajmio drugar predloživši je kao građu za neku buduću priču, a ja sam je iskoristio kad mi je u Iveru bio potreban sudbonosni događaj koji sve pokreće, srce i duša romana. Najviše detalja preuzeto je iz te knjige, a internet je bio tu za sve ostalo – od karti nekadašnjih vojnih oblasti do izgleda uniformi i godina osnivanja velikih akademija. Ali to su detalji. Njih možete i da izmislite. Više sam se plašio da će se, čak i ako potrefim sve tehnikalije, likovi ponašati kao da su iz 21. veka, a ne iz 19, mada je i u valjanim istorijskim romanima to čest slučaj: zapravo pišete o svom vremenu u ruhu nekog prošlog. Međutim, patnje ljudskog srca su, naravno, univerzalne. To poglavlje se, na kraju, napisalo samo od sebe.

Događaji u romanu prate se iz vizure glavne junakinje Mije, devojke jednog od Vitasa. Da li je dodatni izazov bio sagledavanje sveta romana kroz oči ženskog lika?

Kao što književnost ne delim na mušku i žensku, tako ne radim ni visinske pripreme kad znam da ću više vremena provoditi u glavi lika žene nego muškarca. Mislim da se zato i desilo da su čitaocima policijski tandem ćerke i majke omiljeni likovi u Kičmi noći. Izbor junakinje koja nas vodi kroz događaje u Iveru nametnuo se mitskom komično-stravičnom situacijom kojom sam želeo da otvorim roman – „predstavljanje snajke porodici“. Mia je od starta trebalo da se oseti ugroženom, kao autsajder u zastrašujuće organizovanoj mikro-jedinici, kao još jedna umetnica među previše neobuzdanih sujeta i kao neko ko se u porodicu potencijalno „udaje“ te se za poziciju bori i kao pripadnica „lepšeg“ i „slabijeg“ pola. A u knjizi ima još mnogo različitih ženskih likova, baš kao i muških.

Autor: Đorđe Bajić
Izvor: City Magazine