Ostavite svaku nadu pre čitanja „Američkog psiha“

„VI ŠTO ULAZITE – OSTAVITE SVAKU NADU!“

Ovim citatom počinje knjiga, pa tako i moj osvrt. Dobar nagoveštaj za ono što sledi? Saznaćete. Kad sam završio s čitanjem, nisam znao šta da mislim, pa sam onda odgledao film, koji je inače sjajan, Bejl je savršen, ali to nije tema, a nije mi ni pomoglo sa opštim utiskom. Po mišljenje sam otišao na Jutjub, ali ni vlogeri mi nisu bili od neke koristi, ni recenzenti, pa čak ni Elisovi intervjui. Ova knjiga je objavljena, kao što je već navedeno, godine mog rođenja, 1991, pa sa očekivao da neću shvatiti okruženje niti se poistovetiti sa naratorom. Ali shvatam, i poistovećujem se, možda i previše. Ali pre nego što pozovete policiju, dozvolite da objasnim.

Protagonista i narator knjige je Patrik Bejtmen, visokopozicionirani investicioni bankar patološki opsednut fizičkim izgledom i robnim markama. Ta njegova opsesija se oslikava u stranama i stranama recitata odevnih predmeta ljudi u njegovom okruženju, te stranama gde diktira koje sve proizvode za negu lica i tela koristi i koliko vremena provodi vežbajući, pa onda stranama o hrani i piću i raspravama o rezervacijama u restoranima. Ostatak knjige se deli na Bejtmenove pokušaje da se uklopi u društvo, na njegove digresije o muzici u vidu recenzija čitavih muzičkih karijera, zatim na scene seksa pravo iz tvrde pornografije, i na kraju scene ubijanja i mučenja koje su toliko užasavale tadašnje čitaoce, kao da Markiz de Sad nije radio mnogo gore, mnogo ranije. Priča prati potpuni sunovrat u ludilo, halucinacije i eskalaciju nasilja nad propalicama, psima, prostitutkama i poznanicima, a sve vreme je protkana crnim humorom, ismevanjem tadašnjeg društva i scenama sa komično neočekivanim obrtima. Ili neočekivano komičnim obrtima. Jedno od ta dva.

Što više upoznajemo Bejtmenovo okruženje, koje predstavlja svojevrsnu društvenu satiru koja je prevazišla duh vremena i postala univerzalno primenjiva, jasnije nam je zašto se okrenuo mučenju i ubijanju. I ja bih poludeo da moram ceo dan da slušam rasprave našmrkanih japija o pravilnom načinu vezivanja kravate i uparivanja sakoa sa cipelama. Inače likova ima toliko da ni sami više ne znaju ko je ko te stalno greše kad se pozdravljaju; Bejtmenu se dešava više puta da ga zamene za X ili Y osobu – što predstavlja važan momenat za priču, ali takođe govori o nedostatku pažnje, ili individualnog identiteta, nisam ni sam siguran. Stil pisanja je više nabrajanje nego pisanje, uspešno imitira „tok misli“ jedne manične, nenormalne osobe, i uprkos tome što više liči na listu za kupovinu, relativno je teško zaustaviti se kad jednom krenete sa čitanjem. Povremeno iznenadi neverovatnim uvidom u ljudsku psihu, ali od tih momenata se brzo oporavlja. Tempo diktira upravo stil, ali nakon svakog haotičnog, krvavog krešenda sledi recenzija o muzičaru ili muzičkoj grupi koju bih rado preskočio, ali to ne činim iz straha da ću propustiti neki bitan detalj ili suptilnu metaforu koja će odgonetnuti šta se zapravo dešava.

Bejtmenovi odnosi sa ženama u knjizi su interesantni jer se u njima ogleda njegov narcisizam (film se više fokusira na ovo). Ne dotiče ga to što ga devojka vara, nema ni najmanji osećaj ljubomore, niti ga dotiču nemi vapaji za pomoć one s kojom on vara nju, dakle – nema ni empatije. Jedino što na njega ima efekta je bivša devojka koja se udaje, koja je očigledno srećna, a njemu je to neshvatljivo i strano. Završnica ostavlja sve pročitano otvoreno za interpretaciju, bez ikakvih definitivnih odgovora ili objašnjenja. Sve što dobijamo nakon ove ekstremno detaljne ode površnosti je jedan izvanredni citat mladog čoveka (Elisa, ne Bejtmena) izgubljenog u vremenu i prostoru, u potrazi za smislom, za bilo kakvom stvarnom emocijom:

… postoji ideja o Patriku Bejtmenu, kao neka apstrakcija, ali nema pravog mene već je tu samo jedinka, nešto nestvarno i mada ja mogu da prikrijem svoj ledeni pogled i ti možeš da mi stisneš ruku i da osetiš kako je neko meso steže, možda čak i da naslutiš da nam je stil života verovatno sličan: mene jednostavno nema. Teško mi je da na bilo kom nivou ostvarim neki smisao. Ja sam plod mašte i ludila. Ja sam čovek bez budućnosti. Moja je ličnost površna i nedovršena, moja bezdušnost zadire duboko i uporna je. Moja savest, moje sažaljenje, moja nadanja, sve je to davno nestalo (verovatno još na Harvardu) ako je uopšte i postojalo. Nema više granica koje treba preći. Sve što imam zajedničko s neobuzdanima i ludima, okrutnima i pokvarenima, sav taj pokolj koji sam izazvao i moja potpuna ravnodušnost prema njemu, sve sam to sada prevazišao. Međutim, ja i dalje držim do jedne proste i tužne istine: niko nije bezbedan, ništa se ne može nadoknaditi. Ipak ja nisam kriv. Mora se pretpostaviti da svaki model ljudskog ponašanja ima svoju vrednost. Da li je zlo u vama ili onome što radite? Moj bol je stalan i oštar i ne nadam se da će bilo ko živeti u boljem svetu. Ja u stvari želim da se moj bol oslika na drugima. Želim da niko ne umakne. Ali čak i pošto sam ovo priznao – a jesam i to bezbroj puta i u skoro svemu što sam činio – pošto sam se suočio sa ovim istinama, katarza je izostala. Ja ne stičem neko dublje znanje o samom sebi i iz moje priče se ne može saznati ništa novo. Nije ni bilo razloga da vam bilo šta kažem. Ova ispovest ne znači ništa…

Sam film citira samo taj poslednji deo, ali, uprkos dužini, smatrao sam da je ceo citat neophodan da stvori jasnu sliku. Siguran sam da se svako u nekom trenutku života osetio tako izgubljeno, neutešno; okružen ljudima, a sam, boreći se da im nešto kaže, da prevali preko usana, da zamoli za pomoć, ali i kada uspe shvata da ga niko ne sluša, jer je sve u stvari igra, jer su svi zarobljeni u svom svetu i svojim površnim zanimanjima i pričaju svi uglas i ne čuju jedni druge i važni trenuci im izmiču dok su oni zauzeti trivijalnostima, a njihovi lažni osmesi kriju okrunjene unutrašnjosti poduprte zavisnošću od narkotika, od obrazaca ponašanja, od drugih coping mehanizama i formi eskapizma.

Pisac je, možda nesvesno, i sa nemalom dozom humora i ironije prevazišao cajtgajst, predvideo društvo današnjice i opisao ga iz ugla pojedinca koji nije u stanju da „locira svoje mesto u koordinatnom sistemu konfuzije“. A možda je svako društvo bilo takvo, bez obzira na period. Možda neki od nas jednostavno nisu napravljeni da se uklope. Uživajte u čitanju, ako ste raspoloženi i u gledanju, a ja… moram da vratim neke video kasete.

Izvor: povrsniprikazi.wordpress.com