Ostajte tamo ili se vratite ovde – povodom knjige „Tamo je ovde“ Maje Lalević-Piščević

Ponekad, da bismo znali koliko nam je sa porodicom, kod kuće, u zavičaju, u otadžbini lepo i koliko nam malo treba za uspeh i sreću, nije dovoljno držati se onog čuvenog „ostajte ovdje“, nego je baš neophodno otići na neko vreme, pa će povratak značiti mnogo više nego što bi nam značilo da se s jednog mesta, iz jednog grada i iz jedne zemlje nismo nigde makli.

Svoj jednogodišnji boravak u Njujorku, Maja Lalević-Piščević pretočila je u svojevrsni dnevnik koji je najpre podelila sa čitaocima Nedeljnika, da bi od tih kolumni sada sačinila knjigu pod nazivom „Tamo je ovde“.

„Kako si, kako ti je na poslu? Dobro i dobro. Ili sedi da ti pričam“ – u ovom kratkom dijalogu iz Majine knjige kao da je sažet gotovo svaki današnji razgovor (ne samo u Njujorku, ne samo u Beogradu, nego na svakoj tački kugle zemaljske), pogotovo kad se vodi iz čiste kurtoazije, pa se na pitanje odgovara što kraće jer se zna da onaj ko je pitanje postavio zapravo nije ni zainteresovan da čuje pravi, a kamoli opširniji odgovor.

Na sličan bi se način mogla ukratko objasniti i Majina njujorška godina: kako je bilo – dobro... ili da vam ipak ispričam...

Maja je ipak rešila da nas detaljnije uputi u svoje njujorške dane, tokom kojih možda i nije sve bilo tako dobro, ali se ona uvek trudila da iz svakog novog iskustva izvuče najbolje, makar to bila samo pouka bez nekog jačeg efekta.

„Nadam se da ćete ih sve sakupiti“ – kaže jedna slučajna prolaznica misleći na papire koji su se pod naletom vetra rasuli po ulici. Istina, fragmenti iz Majinog njujorškog dnevnika nisu se našli na udaru vetra, ali moglo se desiti da ovi tekstovi ostanu razbacani po sveskama, folderima ili novinama, a to bi kroz neko vreme bilo otprilike isto kao da ih je zahvatila nemilosrdna vazdušna struja. Ipak, kolumna se pretvorila u knjigu koja će ostati kao svedočanstvo o jednoj godini u najmnogoljudnijem gradu Sjedinjenih Američkih Država – ali, to nije svedočanstvo o događajima koje će istorija zabeležiti i sačuvati od zaborava (mada su dotaknuti i takvi događaji, ali samo kad je bilo neophodno progovoriti o njima), nego je to slika onog Njujorka koji je na prvi pogled neprimetan, onog Njujorka koji možda i ne želi da bude primećen, onog Njujorka koji je nepromenljivo živeo i pre Majinog odlaska tamo, a koji će isto i nepromenjeno živeti i nakon Majinog povratka ovde.

Kad se kaže tamo, misli se na Njujork, kad se kaže ovde, misli se, naravno, na Beograd – mada, ne mora uvek tako da bude, jer taj odnos iz teksta i tekst postaje sve relativniji, tako da ni autorka ponekad nije sigurna oko navedene terminologije, što na slikovit način upoređuje sa stajanjem na dve jedrilice koje lako mogu da se razdvoje, a čovek između njih da padne u more.

Može li da se živi i tamo i ovde, može li čovek da ima dva doma, može li da oba grada doživi kao svoju kuću uprkos svakoj geografskoj i kulturološkoj udaljenosti – to su samo neka pitanja kojima odiše svaka priča u knjizi bez obzira na glavnu temu ili događaj koji u datom tekstu zauzima centralno mesto.

Osim dominantne misli o prilagođavanju novom domu i novom gradu, raznovrsne priče međusobno su povezane u neraskidivu celinu i zbog glavnog lika, a to je – Njujork, jer čak i kad čitamo tekstove čije je mesto radnje Beograd, osećamo da Njujork lebdi negde u vazduhu i unosi izvestan nemir; najzad, sve i da autorka tokom kratkog boravka u Beogradu nije želela da misli na njujorške dane i na novi povratak tamo, čitaoci će to činiti umesto nje. Zbog toga nije neobično da u pojedinim rečenicama nismo više sigurni da li nas Maja vodi kroz Njujork ili kroz Beograd, a pritom u nekim trenucima možemo naslutiti da je ona fizički u Njujorku dok je u mislima usred Beograda, pa nas ne treba začuditi ako je krenula iz avenije Leksington i prošla kroz Krunsku ulicu.

Ako bi, pored same autorke i grada Njujorka, još nešto moglo biti shvaćeno kao glavni lik knjige ili kao njen lajtmotiv, to su sigurno oni stanovnici Njujorka na koje se ne obraća često pažnja, ali koji zapravo čine sastavni deo ove metropole i ne mogu se zaobići: to su, konkretno, beskućnici i njima su neretko posvećene priče u celini.

I baš zbog pažnje koja se posvećuje beskućnicima, ali i mnogim drugim Njujorčanima koji inače nisu često predmet književnog, novinarskog niti bilo kog drugog interesovanja, Majin Njujork zaista ima dušu: nije to više onaj hladni grad kojeg znamo samo na osnovu panorame prepune oblakodera, nije to više grad saobraćanje gužve koju znamo iz gotovo svakog američkog filma, nije više ni grad užurbanih advokata koji trče preko ulice čvrsto držeći aktovku i dozivajući taksi.

Bila je, međutim, Maja upozorena da od tolikog posmatranja neposredne okoline i od poklanjanja pažnje marginalnim pojavama lako može da se poludi – ali, to je nije sprečilo da Njujork sagleda iznutra i da ne zatvara oči pred pojavama na koje ponekad i nije prijatno naići nakon uspešnog radnog dana, i to usred grada koji je i dalje mnogima simbol za ostvarenje životnih snova.

Pažnja koju autorka posvećuje beskućnicima sigurno nija slučajna, jer ako se oni terminološki označavaju kao homeless, onda je svakom ko je daleko od svoje kuće dominantno osećanje homesick – zanimljivo je, međutim, da za ovaj engleski izraz ne postoji adekvatan srpski prevod u jednoj reči, što je pomalo paradoksalno, jer takvo osećanje jeste karakteristično upravo za mnoge američke legalne i ilegalne doseljenike kojima je maternji srpski ili neki od srodnih jezika.

Ovde je bilo reči o Maji Lalević-Piščević kao autorki knjige o Njujorku, mada će je se mnogi verovatno lakše setiti kao Senke iz filma „Nacionalna klasa“ ili kao ćerke Predraga Lalevića, ličnog lekara Josipa Broza Tita.

Jednom prilikom, dr Lalević je od strane maršalovih saradnika bio upozoren da nakon svakog putovanja sa Titom treba da pročita NIN – zbog toga da bi znao, na osnovu tamošnjih (dakle, zvaničnih) tekstova o Titovom putovanju, koje događaje sme da ispriča svojim prijateljima.

Ako neko bude, kroz mnogo godina, upitao Maju kako joj je bilo u Njujorku i koje bi događaje izdvojila, ona će, umesto kratkog odgovora, moći da preporuči naslov „Tamo je ovde“, izdanje beogradske Lagune, 2019.

U ovom slučaju, ipak ne zbog cenzure, nego zato što zaista vredi pročitati!

Autor: Dušan Milijić