„Oshajmski točak“ Marka Lorensa – spektakularna završnica trilogije

U „Oshajmskom točku“, završnom delu trilogije „Rat crvene kraljice“, zatičemo Džalana Kendeta, ljubitelja vina, žena i dokolice u utrobi samog Hela, u borbi sa nemrtvim užasima, primoranog da krene u pohod da spase tkanje stvarnosti. Suvišno je reći da mu nije baš drago.

Kada smo poslednji put videli Džalana u „Lokijevom ključu“, bio je uvučen u Hel za svojim saputnikom, Vikingom Snorijem. „Oshajmski točak“ počinje nakon Džalanovog bekstva iz Hela, a događaji koji su se tamo odvili su nam prikazani kao serija uznemirujućih flešbekova. Džalan samo želi udobnost doma, a silom se našao u ulozi heroja sa misijom da spreči „Oshajmski točak“ iz naslova da pocepa samu stvarnost. Ulog je mnogo veći nego u intimnijem „Princu lakrdijaša“ i „Lokijevom ključu“. Uprkos širim razmerama, priča ostaje duboko lična, a Lorensov talenat za detaljan razvoj likova seže do novih visina.

„Oshajmski točak“ je priča o čudesnim paradoksima, od kojih su mnogi oličeni u protagonisti. Džalan je počeo kao bedna kukavica, ali sa dovoljno domišljatosti i harizme da ste morali navijati za njega, a konačno pokazuje svoj potencijal u „Oshajmskom točku“, kada sazreva i uči iz svojih iskustava, mada ostaje dosledan sebi. Džalan je toliko toga prošao da, iako i dalje tvrdi da je kukavica, izgleda daleko hrabrije od ljudi oko njega samo zato što je toliko navikao na opasnost da je skoro i ne primećuje. Pošto sam ga pratio kroz dve knjige, pomislio sam da me više neće iznenaditi, a ipak nastavlja to da čini takoreći u svakom poglavlju. On je sebičan i nesebičan, bojažljiv i hrabar, slab i jak, bezočan i brižan. Ukratko, on je jedan od najostvarenijih, najrealnijih protagonista koje sam sreo. Tamo gde je Džorg Ankrat mračni protagonista, jer poseduje osobine koje bi ga učinile zlikovcem u nekoj drugoj priči, Džalan je mračni heroj, jer kao da je sudbina otrgla nasumičnog sporednog junaka od pijanstva i kockanja i ubacila ga u ulogu heroja tek da bi videla šta bi se desilo. U Džalanu vidimo kako bi se falična, realistična osoba snašla u fantazijskoj priči.

Sporedni likovi su podjednako dobro realizovani, iako ih vidimo samo letimično. Recimo, naše vreme sa Crvenom Kraljicom je kratko kao i uvek, ali kada sam čitao o njoj, osećao sam se kao da gledam u jezero i razaznajem nagoveštaj ogromne dubine. S jedne strane bih voleo da pročitam ceo serijal koji prati život Crvene Kraljice, dok sa druge, delići koji su nam dati govore tako mnogo. Trilogija je prikladno nazvana „Rat Crvene Kraljice“, jer iako pratimo Džalana, Crvena Kraljica i njena borba protiv Gospe Plave su uvek u središtu stvari. Snori je, naravno, Džalanov izmučeni, ali hrabri, prijatelj Viking, i dok Džalan ovaj put provodi vreme odvojen od Snorija, njegov uticaj ostaje važan. Snori je još jedan paradoks, jer iako je kršni, mišićavi ratnik, možda je najranjiviji lik u knjizi. On je ono što bi jedan heroj postao kada izgubi sve, posvećen nemogućem zadatku spasavanja porodice od zagrobnog života. On i Džalan su polarne suprotnosti zbog čega je najverovatnije njihovo neočekivano prijateljstvo toliko dirljivo, a njihovo šegačenje toliko zabavno. Snorijevo junaštvo i podjednako junačka očekivanja su ono što vezuje Džalana za svoju misiju: jednostavno ne želi da izneveri Snorija. Ovo, zajedno sa raznim spoljnim pritiscima, daje Džalanu veoma ljudski razlog da se uopšte upusti u misiju „spasavanja sveta“. Kara i Henan se ponovo pojavljuju, zajedno sa plejadom drugih sporednih likova iz prve dve knjige, a njihovi karakteri su i dalje fascinantni.

Izvesna propast Mrtvog Kralja i uništenje stvarnosti sa kojom se suočava Džalan, pa i čitavo Slomljeno carstvo, nisu više neka udaljena opasnost kao ranije, već silovito postaju deo sadašnjosti. Džalan, koji uvek pokušava da pobegne od problema, shvata da više nema kuda da pobegne, i svest o tome, uz prateće epske bitke, čine fantastičan završetak trilogije. Emocionalne niti koje prožimaju serijal na kraju kulminiraju u zadovoljavajućoj završnici koja je tesno povezana sa trilogijom o Slomljenom carstvu. Džalan kroz knjigu nevoljno hoda po ivicama Džorgove priče i daje nam objašnjenje za sile koje stoje iza Džorgove borbe. Dok su se prethodne knjige serijala „Rat Crvene Kraljice“ samo delimično ukrštale sa trilogijom „Slomljeno carstvo“, ovde su te veze značajne. „Oshajmski točak“ nije dodatak koji je nalepljen na prethodnu priču, već se besprekorno ugrađuje i obogaćuje sadržaj trilogije „Slomljeno carstvo“. Međutim, na momente, naročito u sporijoj prvoj trećini „Oshajmskog točka“, ova poređenja su me podsetila na to koliko su fantastični Džorg i trilogija „Slomljeno carstvo“, i izazvala u meni čežnju za tim knjigama. Ovaj efekat je bio kratkotrajan, i dok se radnja u „Oshajmskom točku“ razvila, toliko sam se udubio u Džalanovu priču da mi je Džorg bio daleko od misli. Trilogija „Slomljeno carstvo“ je veća i možda epskija, sa svojim izvrsnim mračnim tonom i veštim podrivanjem fantazijskih tropa, ali „Rat Crvene Kraljice“ čvrsto stoji kao priča za sebe i poseduje više humora, duše i podjednako zabavnog, mada potpuno drugačijeg, protagonistu.

Centralna dilema romana – da li je vredno truda uopšte pokušati da spasite svet od sugurne propasti – sjajno je obuhvaćena u svetu Slomljenog carstva. Horde užasnih nemrtvih čudovišta haraju po kraljevstvima, dok korumpirani vladari učvršćuju sopstvenu vlast. Nemrtvi se često javljaju u fikciji uopšte, i mimo fantastike, ali Lorens nam prikazuje nove užase koji prevazilaze sve što nam je do sada pokazao. Borbe sa nemrtvim hordama su dobro osmišljene, jasno uzimajući u obzir logističke izazove borbe protiv nemrtvih, što se koristi u kreiranju atmosfere beznađa i užasa. Takođe nam je dat bolji uvid u Slomljeno carstvo, uključujući istoriju Graditelja i bizarnu prirodu samog Oshajmskog točka, što je sve isfiltrirano kroz vrhunski zabavnu Džalanovu perspektivu.

Lorensova proza uspeva u tome da bude istovremeno skromna i prelepa, sa iskreno dubokim pogledom u ljudsku prirodu uvijenim u Džalanove domišljato cinične komentare. Perspektiva iz prvog lica sa jednim naratorom se retko koristi u fantaziji, gde su češći epovi u trećem licu iz više perspektiva, ali Lorens postiže odličan efekat koristeći intimnu prirodu ovakvog pristupa i unutrašnji monolog, a pogled na svet iz Džalanove perspektive mnogo je zabavniji od pukog posmatranja. Zahvaljujući ovakvim romanima shvatamo koliko su knjige privlačnije u poređenju sa drugim medijima, kao što je film. Jednostavno ne postoji zamena za ubacivanje u nečiji um, a Mark Lorens je majstor te umetnosti. Priča počinje relativno sporo, makar u poređenju sa uzbudljivim završetkom prethodne knjige, ali se neprestano ubrzava i dolazi do vrhunca u nekoliko neizvesnih i napetih scena. Džalanovim ludorijama ćete se na momente glasno smejati i one su dobra protivteža opasnim rizicima u koje se upušta. Njegov humor ne umanjuje ozbiljnost situacije, već iz nje proizilazi, sa njegovim urnebesno realističnim reakcijama na užasavajuće događaje pred kojima bi se tradicionalni junak isprsio i isukao oružje. Uprkos nedostatku vidljivog junaštva, Džalan zaista odgovara na izazove kao retko kad ranije.

Sve u svemu, „Oshajmski točak“ predstavlja sve što bi naši pratioci poželeli u knjizi fantastike, a ništa manje se ne bi ni očekivalo od Marka Lorensa. Fantastičan razvoj likova, prisna i zabavna naracija, i zaplet koji uspeva da istovremeno bude ličan i da zatrese čitav svet. Ovo je odličan završetak „Rata Crvene Kraljice“ i bogat dodatak svetu Slomljenog carstva. Pročitajte ga.

Autor: Metju Kropli
Izvor: grimdarkmagazine.com
Prevod: Borivoje Dožudić