„Osam planina“ Paola Konjetija – prijatelji na visokim mestima

U ovoj misaonoj i jednostavno napisanoj priči o odrastanju, jedan dečak se tokom odmora u italijanskim planinama zbliži sa lokalnim vršnjakom.

„Sudbina, šta god ona bila, živi u planinama iznad naših glava“, mudruje Pjetro, zamišljeni jedanaestogodišni narator romana „Osam planina“, dok započinje svoj dugi put sazrevanja u podnožju planine Monte Roza. Ova kratka rečenica otkriva kako Konjetijev misaon ali ponekad i pretenciozan roman funkcioniše.

Razmišljanja mladog Pjetra o životu na planinama gde provodi svoja leta, odnosu sa ocem i prijateljstvu sa Brunom, sinom lokalnog zidara, na ivici su preteranog misticizma. Ali „Osam planina“ je napisan tako razoružavajuće jednostavnim jezikom – gotovo da i u prevodu možete da osetite italijanske izraze – da je nemoguće da vas ne uvuče u vrhove i doline Pjetrovog života.

Roman „Osam planina“, koji je postao bestseler u Konjetijevoj rodnoj italiji, bavi se ne samo ljudskim međuodnosima već i vezi koju junaci imaju sa planinama koje okružuju selo po imenu Grana. Pjetrov otac nije samo zaljubljen u Monte Rozu, on je opsednut njenom veličinom i veličanstvenošću („kada se dođe sa planina ljudi i nađe u planinama džinova“). Ali Pjetro ne deli očevu strast prema istraživanju planinskih staza, susretima sa planinskim kozama i boravku pod zvezdama, i počinje da izbegava da sa njim ide na izlete ka glečerima. On umesto toga više voli alpsko penjanje, šetnje po selu ili posete napuštenim planinskim kolibama. Veza oca i sina sve više slabi a jedan nesrećan događaj će zauvek uništiti nadu da će razrešiti svoje nesuglasice.

Baš kao i njegovi likovi, Paolo Konjeti živi između stana u Milanu i kolibe u brdima, i „Osam planina“ postaje nalik memoarima kada se Pjetro vrati u Granu kao čovek koji pokušava da shvati šta mu je otac značio, kao i kako su krajolici uticali na njegov život i odnose sa drugima. „Ako je tu gore raj“, pita se on, „zašto ne ostanemo tu da živimo?“

Ako je Pjetro putovao po svetu, Bruno nikada nije napustio selo, i fascinantno je gledati kako se Pjetro bori sa sopstvenim neraščišćenim osećanjima prema prijatelju, kako ona funkcionišu i kako deluju na njega. Jednostavnost Brunovog života ga privlači. Kada drugovi počnu da obnavljaju napuštenu planinsku kolibu, Bruno kaže prijatelju da se ne brine o tome koliko će im vremena trebati. „A na šta onda da mislim?“, pita Pjetro. „Na današnji dan.“, glasio je odgovor. „Pogledaj kako je“.

Jednostavna filozofija za koju je potreban određen ukus. Ali ima nešto u tom vrtoglavom okruženju što čoveka navodi na ovakvu vrstu razmišljanja. Konjeti dočarava ushićenje i melanholiju koja se javlja kada čovek dosegne spektakularni vrh, samo da bi shvatio kakvu je sićušnu ulogu dobio na pozornici života.
 
Izvor: theguardian.com
Prevod: Vladimir Martinović