Onlajn smo, dakle postojimo – intervju sa Aleksandrom Ilićem, autorom romana „PR“

U novom romanu „PR“ Aleksandar Ilić se bavi novim društvenim i ekonomskim odnosima u Srbiji nastalim upotrebom – Interneta! U razgovoru sa Ivanom Jovanovićem autor ovog dela, koga se ne bi postidela nijedna evropska književnost, objašnjava srpski PR, društvene mreže koje svaki lajk pretvaraju u novac i potrebu da literarnu anonimnost glavnog junaka pretvorimo u onlajn stvarnost.

Roman Aleksandra Ilica „PR“ koji je objavila izdavačka kuća Laguna, za glavnog junaka ima pripadnika novoformirane društveno-socijalne grupe u Srbiji – PR-a. On ima sjajan posao, pristup svim informacijama, trendi mestima, dobru platu i gospodari marketinškim alatima koji svima kreiraju ukuse. Ima i lepu koleginicu za devojku i skoro pa neprekidno prisustvo na društvenim mrežama, gde je više nego omiljen. Ali, nešto ne štima ni u njegovom ljubavnom ni u „onlajn“ i „oflajn“ životu, kako „novogovor“ PR menadžera nalaže. Razgovor sa Aleksandrom upravo počinjemo od podnaslova koji čitaoci mogu pročitati na koricama romana...

Vaš novi roman „PR“ u podnaslovu ima odrednicu „ljubavni roman“ iako teško da se može naći ljubav unutar PR sveta. Šta ste hteli time da kažete?

Pojavom interneta svet je ušao u novu epohu, u digitalno doba: kao što smo nekad iz kamenog prešli u bronzano doba. Svet u kojem danas živimo je proširen, veći je za Internet, a glavna odlika tog novog područja je komunikacija. Zato sam se u romanu bavio PR-om, kao veštinom koja je, po mom mišljenu, najbolje ovladala tim novim govornim područjem. Pored toga, broj brakova ili veza sklopljenih zahvaljujući internetu iz dana u dan je sve veći. Kada sam ta dva aspekta komunikacije sklopio, dobio sam zaplet a upravo ta slika savremenog sveta, barem u onom segmentu koji kulminira srećom, jeste i odgovor na pitanje u kakvoj su vezi naslov i podnaslov romana.

Kao i u prvom romanu „Srpski psiho“ i ovde se bavite jednim od problema srpskog društva – u prvom je bilo patološka kultura nasilja koja prelazi u način života a ovde je srpska opsednutost društvenim mrežama?

Za razliku od nasilja ne mislim da su društvene mreže po sebi loše koliko god ljudi, pa i Srbi, bili njima opsednuti – stvar je u upotrebi ili pogrešnoj upotrebi. S jedne strane društvene mreže su marketinške mašine koja lajkove destiluju u novac a sa druge su mesto na kojem sasvim uspešno možete sklapati prijateljstva ili lečiti frustracije. U „PR“-u sam se između ostalog bavio tim susretom marketinškog i korisničkog pristupa društvenim mrežama i njihovim međusobnim hranjenjem i uslovljavanjem.

Do tančina uvlačite čitaoca u svet srpskog PR-inga, društvenih mreža, odnosa, gradeći pažljivo i detaljno okruženje glavnog junaka, a vremenom napuštate glavni, melodramski narativ. Zašto?

Da ne bude zabune: melodramski narativ, odnosno ljubavni trougao čini motivaciono jezgro romana i u tom smislu opstaje do samog kraja. Druga strukturna crta romana jeste odnos radnog i slobodnog vremena. U tom odnosu vidimo koliko se bahato, korporativni ili možda tačnije rečeno feudalni duh preliva u slobodno vreme i koliko stvari iz privatnog života nemaju šta da traže na radnom mestu. U tom pozivu na profesionalnost prva žrtva je ljudskost. Ipak, i u tom dehumanizovanom, korporativnom okruženjunju nekako dolazi do razmene osećanja. Smeštajući ljubavni trougao upravo u takav ambijent želeo sam da istražim gde prestaje radna a počinje obaveza prema partneru.
 

Da li je u svetu PR-a, a u Srbiji danas, teško ostvariti iskrenu i pravu emotivnu vezu?

Poznajem dosta PR-ova koji su u tome uspeli. To možda nagoveštava i ljubavni hepined „PR“-a?

Glavi junak veoma distinktivno deli realan i život na mreži na oflajn i onlajn osećajući se dosta prijatnije u ovom drugom. Koliko je internet postao sastavni deo života svih?

Već danas postoje generacije koje prema svetu pre interneta nemaju nikakav pa ni nostalgičan odnos. Oni ne znaju šta je vokmen ili fiksni telefon sa brojčanikom. Ne vidim u tome ništa loše. Oni su iz drugog vremena, iz sadašnjosti. Vidim to kao neku vrstu putokaza gde svi treba da budemo. Svakodnevno smo u prilici da upravo na internetu čitamo razne tekstove, komentare ili peticije koje su uperene protiv istog tog interneta. To mi je na neki način apsurdno. Ali ljudi smo, pa nam onda ni apsurd nije stran. Mislim da bi bilo mnogo bolje da gledamo kako da internet učinimo boljim a ne kako da ga uništimo. U jednom delu romana glavni junak se osvrće upravo na pitanje koje ste postavili. On kaže da je „internet osnova savremenog sveta i da bi se sa nestankom interneta svet kakav poznajemo raspao i prestao da postoji. U tom usporenom, postapokaliptičnom svetu internet bi bio mit o davno izgubljenom raju, proročanstvo koje bi se pronesilo telegramima i fiksnim telefonima. Pokolenja bi sedela na grobljima mašina i zaboravljene tehnologije čekajući drugi dolazak interneta.“ Slažem se sa svime što je rekao.

Diskurs glavnog junaka je interesantan – on je pripadnik tzv. „PR i advertising“ grupe ljude koja u realnom, oflajn životu, živi veoma dobro. Koliko, u stvari, ovakava vrsta posla determiniše čoveka?

PR je verovatno jedan od retkih ako ne i jedini posao u čijem opisu stoji da ste obavezni da budete dostupni dvadest četiri sata dnevno. U susprotnom loše radite. U tom smislu, privatni život je na drugom mestu. U romanu sam se bavio i tim dvostrukim prostorom koji otvara pitanje koliko neko ko se bavi odnosima s javnošću ima pravo da javno iznosi stavove koji nisu u skladu sa onim što kao predstavnik korporacije ili agencije „misli“ i koliko je ćutanje u tom slučaju stvar profesionalnosti a koliko lecemerja. S druge strane postavlja se pitanje da li iznošenje ličnih stavova ukazuje na samosvesnu individuu ili na budalu.

Roman „PR“ ispripovedan je u prvom licu a glavni junak je anoniman. Time se na neki način otvara insajderski uvid kako u njegov privatni tako i u život u korporaciji?

Anonimnost glavnog junaka može se čitati kao taktičko-poetička pozicija. Poetička jer volim da pišem iz perspektive „nedostupnih“ no name likova. Možete to smatrati i literarnim hirom. Drugi razlog za anonimnost proističe iz samog duha vremena odnosno iz njegovih nedostataka. Pre Snoudena, priče o globalnom nadziranju spadale su u domen teorija zavere a sada su slika porobljenog interneta. Privatnost je osnovno ljudsko pravo i ona na internetu više gotovo da ne postoji. Snoudenova misija razotkriva čitav sistem globalnog nadzora i ukazuje na to u kojoj meri je zapravo narušena onlajn privatnost svih nas. Imajući u vidu jedan od tematskih okvira romana „PR“ – internet i društvene mreže – Snoudenova pozicija mi je veoma bliska i u tom smislu se anonimnost glavnog lika može posmatrati kao potraga za izgubljenom privatnošću.

Poslednja rečenica romana ostavlja poruku čitaocima koja je i lajtmotiv „PR“-a. Da li je stvar toliko otišla dođavola?

Srbija je obećana zemlja ali izgleda ne nama.


Autor: Ivan Jovanović
Izvor: Novi magazin