Omladina na ulicama Berlina: Prikaz knjige „Braća no krvi“ Ernsta Hafnera

Osam decenija nakon što je završila na nacističkoj lomači u nemačkoj prestonici 1933, knjiga „Braća no krvi“ je pretprošle godine ponovo osvanula u nemačkim knjižarama, a nedavno se pojavilo i srpsko izdanje zaboravljenog dela Ernsta Hafnera.

Jedna od knjiga koje su nacisti spaljivali od 1933. godine ponovo je otkrivena i objavljena u Nemačkoj 2013. godine. Naša izdavačka kuća „Laguna“ među prvima je u svetu nedavno prevela i objavila delo autora Ernsta Hafnera, nazvano „Braća no krvi“. Nešto kasnije, početkom ovog meseca, knjiga je objavljena i u SAD, a „Njujork tajms“ najavljuje je kao donedavno potpuno nepoznato delo koje, kako kaže Erhard Šuc, profesor Univerziteta Humbolt u Berlinu, nisu čitali ni proučavaoci Vajmarske republike.

Roman „Braća no krvi“ prikazuje beskrajno siromaštvo i uzaludnu mladost dece koja su stasavala između dva svetska rata u Nemačkoj, o kojoj niko nije brinuo i koja su bila ostavljena sama sebi da se bore protiv hladnoće i gladi na berlinskim ulicama. Roman prikazuje i mehanizme koji ljude u krajnjoj nemaštini teraju da pređu na drugu stranu zakona, da bi preživeli.

Dovoljno rečito govori ovaj odlomak: „Ekipa ’Braća no krvi’ sve se više pretvara u bandu profesionalnih kriminalaca. Gladovanje? Nema više! Potucanje u krpama i život beskućnika? Kome to još treba? Fred, pravi majstor navođenja i inicijator, drži ekipu čvrsto u šaci. Hajnc i Georg, koji su u početku pružali otpor, opčinjeni lako zarađenim novcem, odbacili su sve obzire. Ludvig i Vili, slepci i tupadžije, dozvolili su, izgleda, da ih opet uhvate. Braća nastavljaju unosno džeparenje u robnim kućama, pazarnim danima i u pokrivenim tržnicama. Međutim, ekipa ne propušta ni druge prilike: provale, krađu automobila.“

U predgovoru nemačkog izdavača Petera Grafa iz „Metrolit ferlaga“, koji prenosi i srpsko „Lagunino“ izdanje u prevodu Nikole Jordanova, mogu se pročitati podaci da je roman Ernsta Hafnera napisan i objavljen 1932. godine pod naslovom „Omladina na ulicama Berlina“, u izdanju kuće Bruna Kasirera, i da su nacisti zatim spaljivali knjigu. O Ernstu Hafneru zapravo vrlo se malo zna. Postoje podaci da je bio novinar i najverovatnije socijalni radnik, u Berlinu, između 1925. i 1933. godine, i da mu se trag gubi pošto su nacisti preuzeli vlast.

Šta je to što je tako moglo da isprovocira spaljivače knjiga? Pitanje se prirodno nameće. Ali nameće se i logičan odgovor: u nadolazećoj uniformnosti mišljenja i zahteva za opštom poslušnošću Nacionalsocijalističkoj radničkoj partiji Nemačke, te tipskoj podeli na žene-majke, muškarce-ratnike i uzornu Hitlerovu mladež, nije bilo mesta za slike omladine koja se besposlena smuca ulicama, u potrazi za par-četom hleba, prinuđena i da se prodaje za sitan novac. Ali iz „Njujork tajmsa“ saznajemo još jedan detalj, sasvim dovoljan nacistima, zbog kog je knjiga mogla da bude spaljena: njen prvi izdavač bio je Jevrejin.

Erik Veic, autor studije „Vajmarska Nemačka: Obećanje i tragedija", kao razloge za zabranu knjige, za „Njujork tajms“ naveo je i opise berlinskog podzemlja koje je zapravo bilo anacionalno, odgojeno protivno nacističkim principima vaspitanja. Veicu ipak nije jasno zašto knjiga „Braća no krvi“ nije imala novi život bar u Istočnoj Nemačkoj, ako pretpostavimo da je Ernst Hafner možda mogao da bude i levičar...

Doduše, roman „Braća no krvi“ zapao je za oko Rolfu Linderu, koji je desetih godina 20. veka istraživao omladinske bande Berlina. Linder je imao nameru da roman transponuje u dramsku seriju za televiziju, ali njegov tajming bio je loš jer je upravo u to vreme Rajner Verner Fasbinder završio snimanje serije „Berlin Aleksanderplac“, po romanu Alfreda Deblina, koji takođe prikazuje berlinsko podzemlje.

Peter Graf opominje i na sadašnju ekonomsku krizu, naročito na jugu Evrope, na nezaposlenost mladih i atmosferu egzistencijalnog straha, na koje ukazuje i ovo delo Ernsta Hafnera: „Današnjem čitaocu roman donosi i nešto novo: nudi uvid u, koliko mračnu toliko i značajnu, stranicu jednog vremena, koja mu do sada, najverovatnije, nije bila ovako predstavljena. Jednostavno zato što joj zvanični opisi Vajmarske republike najčešće nisu poklanjali pažnju. Od Hafnera čitalac saznaje – taj utisak se posebno nameće – gotovo izvesno iz prve ruke, kako je bilo nebrojenim mladim ljudima koji su pokušavali da dostojanstveno prežive period između dva svetska rata da bi onda ponovo postali žrtve: u kandžama voluntarizma nepravedne države, koja je od 1933. godine divljala u Nemačkoj, ili tako što su ostavili kosti na bojištima rata koji je sledio. Ali možda su se mnogi od tih mladih, to ostaje obavijeno mrakom, prilagodili novom sistemu. Ne znamo, i jedna sudbina moguća je kao i druga.“
 
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika