Miloš Crnjanski nije glavni junak novog romana
Slobodana Vladušića i psihološku i duševnu omamu ne preživljava on već drugi lik, pripovedač Miloš Verulović, ali sve ono što se događa upravo tom liku i što on oseća, upućuje na to da bi on mogao biti „potomak“ ili odjek Crnjanskovih književnih junaka. Mada je pokretač radnje i neko ko je vodi i njome upravlja, Crnjanski je u ovom romanu još dominantnije prisutan metatekstualno. Čitalac koji poznaje njegov opus, a pre svega „
Roman o Londonu“ i „
Drugu knjigu Seoba“, biće u situaciji da, dok čita ovu detektivski uzbudljivu naraciju, s vremena na vreme može da prolazi, kao kroz reku ponornicu, kroz pripovedne i dijaloške pasaže koji su, premda s drugom temom i izborom reči i slika, kao preuzeti iz ova dva velika romana. Vladušić na taj način uspostavlja duhovnu, umetničku ali i identitetsku vezu između našeg velikog pisca i svog vremena. Više od toga, poručuje nam da su književne veze žive i da one uslovljavaju razumevanje stvarnog sveta oko nas.
Smeštajući radnju romana u Berlin tridesetih godina, kada je u jugoslovenskoj ambasadi kao ataše za kulturu radio Miloš Crnjanski, Vladušić evocira geopolitičko poglavlje već zapisano u Crnjanskovim „Embahadama“ i putopisu o Berlinu, ali iz njega odmah i izlazi otvarajajući temu koja nije mogla biti pokretana ni u kraljevini Jugoslaviji ni u predfašističkoj Nemačkoj. Prelomljeno kroz svest glavnog junaka, Miloša Verulovića, ratnika sa Kajmakčalana, koji dolazi u jugoslovensku ambasadu na mesto vojnog savetnika, ovo pripovedanje se oblikuje kao detektivska potraga za zločincem. „Zločin“ ovog romana je najpre formalan i svodi se na misteriozni nestanak jugoslovenskog fizičkog radnika Milutina Topalovića, za kojim Verulović i Crnjanski kreću u potragu. Kako potraga odmiče, zločin, međutim, počinje da dobija i svoju metafizičku i političku dimenziju čiji slojevi dopiru do današnjih dana. Ono o čemu ćuti i tadašnja zvanična politička elita i umetnost i istorija, pa i sam Crnjanski kao pisac, postaje tema ovog romana. Kontrapunkt između slike o promenjenoj, naprednoj „demokratskoj, pacifističkoj Nemačkoj“ nakon Prvog svetskog rata, kako je naziva ataše za štampu jugoslovenske ambasade Bata Jovanović, i delova Berlina istočno od Aleksanderplaca gde su nasilje, prostitucija i poroci samo spoljna vrata sveta u kojem se vrbuju radnici za eksploataciju u rizičnim, nelegalnim rudnicima, tek je jedan i to sasvim očekivani, prećutno društveno-prihvatljiv „kontrapunkt“. Drugi, pravi kontrapunkt je ono što junaci ovog romana treba da otkriju.
Svojevrsna pop-kulturna i umetničko-naučna ikonografija međuratne Evrope, posebno Nemačke – moderno slikarstvo, film, egzotični opijati, dekadencija, psihoanaliza, eugenika, progresivna medicina – mizanscen je priče ovog romana u kojem oba junaka, i Verulović i Crnjanski, nose u sebi još sveže rane sprskih vojnika iz Prvog svetskog rata a moraju da participiraju u tom svetu koji im je rane naneo. Otuda i bolest koju nosi Verulović i zbog koje često upada u stanje omame ima veze sa čarnojevićevskim bolom i bolešću nepripadanja svetu nakon rata. Vladušić u ovom romanu pokazuje da je taj, dobro poznati bol Crnjanskog, samo prvi, početni, a da je mnogo stravičniji onaj koji nikad nije bio iskazan. Dok naracija romana „
Omama“ ukazuje na korene prećutanog bola zbog stradanja svog naciona ne više u prošlosti, nego na najjeziviji način u sadašnjosti „pacifističke“ Nemačke pre Drugog svetskog rata, njegov metafikcionalni epilog otkriva dokumentarno polazište za ovaj bol i za sva buduća stradanja srpskog naciona do konca 20. veka pa i dalje. Spisak imena – srpskih, slovačkih, čeških, pronađen u zaostavštini Miloša Crnjanskog, koji nikada nije bio naučno obrađen, povod je Vladušiću da otpočne priču ne o ljudima sa spiska, već o spisku samom, o ideji spiska. Metafikcionalni epilog ujedno menja žanr ovom romanu i od detekstivskog i političkog, pretvara ga u ljubavni. A ljubavi mogu biti različite – prema ženi, prema nacionu, prema piscu...
Pokušajem da predstavi jednog drugačijeg Crnjanskog u jednom malo drugačijem međuratnom Berlinu, roman Slobodana Vladušića donosi priču o kontinuitetu zločina nad srpskim narodom i poreklu svih naših modernih, postmodernih, savremenih stradanja u 21. veku. „Omama“ iz naslova ne pripada samo junaku ili junacima romana, ona je osobina čitavog naroda koji, omamljen spoljašnjim blagodetima naprednog sveta, zaboravlja ili ostavlja u fioci svoje, Umberto Eko bi rekao beskrajne, spiskove. Zbog toga se ovaj roman, u ovom trenutku, može pročitati kao interesantno a opominjuće spajanje pokidanih niti – književnih, identitetskih, vrednosnih.
Autor: Nataša Anđelković
Izvor: Politika