Ojinkan Brejtvejt: Pisanjem pokazujem ko sam i odakle sam

Provokativna knjiga „Moja sestra serijski ubica“ oduševila je čitaoce širom planete, a talentovanu Nigerijku Ojinkan Brejtvejt, koja u intervjuu za Bukmarker govori o svemu što je definiše i kao pisca i kao ličnost, učinila književnom senzacijom.

Ojinkan Brejtvejt je književna senzacija iz Nigerije. Već decenijama Nigerija provocira čitalačko interesovanje. Ova obrazovana nacija ogrezla je u korumpiranom vladajućem sistemu koji se nametnuo u hoatičnom vremenu postkolonijalnih tenzija. Komplikovana prošlost i kulturološki diverzitet inspirisao je mnoge pisce da stvaraju izazovna dela koja pokušavaju da objasne kolonijalno nasleđe i savremene političke napetosti. Ipak, Ojinkan je možda toliko odjeknula zapadnom književnom scenom baš zato što ne piše o tome. Izdvojila se jedinstvenom provokativnom pričom o protagonistkinji čija je sestra serijski ubica. Priča romana „Moja sestra serijski ubica“ je nepredvidiva, mešavina trilera i porodične drame, pisana britkim, često novinarski jednostavnim i ubitačnim jezikom.

Kako Vam je upravo ova ideja pala na pamet za roman?

Čitala sam članak o pauku crnoj udovici 2007. godine. Saznala sam da je ženka pauka nešto veća od mužjaka i da će ga nakon parenja, ako je gladna, pojesti. Ova prirodna osobenost navela me je na razmišljanje o ženi koja bezobzirno uzima živote muškaraca. Potom sam napisala dve pesme o crnoj udovici – prvu o pauku i drugu o lepoj ženi koja je trovala svoje muževe. Deset godina kasnije napisala sam roman „Moja sestra serijski ubica“.

Da li ste imali moralnu dilemu dok ste pisali ovaj roman? Da li je moguće ući u mozak serijskog ubice?

Ja nisam psihijatar, samo žena koja je pročitala, odnosno pogledala previše priča o serijskim ubicama. I ovom prilikom nisam nešto posebno želela da uđem u um serijskog ubice, i zato je priča ispričana iz ugla Korede, umesto Ajole, koja je u ovoj priči serijski ubica.

Pošto već znamo ko je ubica, šta će nas terati da čitamo dalje?

Ova priča je više o tome zašto nego ko. Iako znamo ko je ubica, pretnja nije ništa manje snažna – koga će sledećeg ubiti? Hoće li se izvući? Hoće li se njena sestra osloboditi njihovog otrovnog odnosa?

Knjiga počinje na vrlo provokativan način. Da li Vam je bilo komplikovano da održite isti intenzitet do kraja?

Zaista sam uživala u pisanju ove priče. Početak romana me je pogurao napred, i iako nisam bila sigurna kako će se završiti, bila sam uzbuđena da stignem do kraja. Takođe, u to vreme nisam planirala da priču pošaljem agentu (ali to je priča za drugi put). Mislim da me je to sprečilo da se previše preispitujem.

Deluje kao da najintrigantniji i najautentičniji pisci poslednjih nekoliko godina dolaze iz Lagosa. Kako se istaći na tako „gustoj“ književnoj sceni?

Verujem da ćete se, ako ostanete verni sebi i svom umetničkom stilu, istaknuti gde god da se nalazite.

U romanu na duhovit način sve „ostaje u porodici“. Šta nas više definiše, porodica ili društveno i nacionalno poreklo?

Naša prva interakcija kao ljudskih bića sa ovim svetom je kroz naše porodice, i mnoge vrednosti koje negujemo nasledili smo od roditelja. Možda ćemo ih kasnije promeniti, prilagoditi, odbaciti, ali ne može se poreći da porodice iz kojih potičemo igraju ogromnu ulogu u tome ko ćemo postati.

Srbija je kompleksna država sa teškom prošlošću i velikim problemom sa korupcijom i kriminalom, slično kao i Nigerija, samo u manjem obimu. Da li mislite da biste pisali drugačije da niste tamo rođeni?

Ponosim se time ko sam i odakle sam, a pisanje je odličan način da to izrazim. Ali kao umetnica takođe prepoznajem koliko materijala za pisanje se taloži u Nigeriji. To je živopisna, bogata, iako pomalo šašava zemlja. Što se tiče načina na koji pišem, mislim da bih isto pisala čak i da nisam rođena u Nigeriji. Formativne godine sam provela u Engleskoj, a većina knjiga koje sam čitala kao malo dete bile su engleske ili američke. Moj stil pisanja se menjao tokom godina, ali zbog toga koliko je danas svet globalno mesto, inspiraciju sam crpela iz što sam više mogla izvora.



Sa druge strane, kako se osećate što Vas stalno pitaju o tome? Čini mi se da bi radnja Vašeg romana mogla da se odvija bilo gde. Da li osećate dužnost da pišete o teškoćama kroz koje prolazi Vaša zemlja?

To je zanimljiv fenomen – prvo, jer niko ne bi pitao, na primer En Rajs zašto nije pisala o „bilo kom aktuelnom traumatičnom pitanju“. I drugo, ja sam spisateljica a ne političar, trebalo bi da mogu da pišem o svemu što mi se dopada. Ali ne, ne osećam obavezu da pišem o problemima sa kojima se Nigerija suočava. Ne ignorišem ih, ali ako ili kada se u mom radu pojavi teška tema, to će se dogoditi prirodno.

I kao treće, da li osećate obavezu da uvek istupate u svetu književnosti kao spisateljica iz Afrike? Kako pisati o Africi a da ne pišete o Africi?

Pišem o Nigeriji jer trenutno živim ovde i zato što imam više da kažem o Nigeriji. Ima mnogo toga da se istraži i zabeleži. Mi pisci smo jedva zagrebali po površini.

Na tom tragu obično očekujemo od nigerijskog autora da piše kompleksne priče o društvenim problemima, ali Vaš roman prvenac je misterija i triler. Na koji način ste došli do ovog žanra i kako ste žanrovski podigli priču na viši nivo?

Kao čitalac čitam mnogo različitih žanrova. I kao spisateljica, trudim se da ne brinem previše o žanru. Može vas okovati. Nisam znala kojeg je žanra „Moja sestra serijski ubica“ sve dok nisu rešili da je objave.

Pokazali ste i da kvalitetno pisanje može da bude zabavno. Da li radost čitanja uvek dolazi nauštrb književnog kvaliteta? Kako spojiti popularnu kulturu sa umetničkim kvalitetima? Kako ste uspeli da zadržite oštar stil, brz tempo i intrigantnu dubinu likova i njihovih motivacija, sve to u jednom romanu?

Lično se fokusiram na stvaranje uverljive priče koja se čita lako i lepo. Nikada nisam mislila da se kvalitetno pisanje može ograničiti žanrom. I mislim da generalno književni svet počinje to da odražava – dovoljno je da pogledate selekciju za Bukera i slične nagrade da vidite da oni prepoznaju da izvrsno pisanje može doći odakle god.

Na kraju, čini mi se da se ovde uopšte ne radi o tome ko je ubica (to znamo iz naslova), već o odnosu između sestara. Da li je ova knjiga uopšte triler, kako biste ga Vi definisali žanrovski?

Kada sam primorana da izaberem žanr, uvek kažem da je „Moja sestra serijski ubica“ noar fikcija.

Autor: Nevena Milojević
Izvor: časopis Bukmarker, br. 14
Foto: © Studio 24