Održana promocija romana „Islednik“ Dragana Velikića

Ljubitelji proze Dragana Velikića imali su priliku da u utorak, 16. juna u Delfi Caféu uživaju u predstavljanju novog romana „Islednik“ u izdanju Lagune.



Jedan od najomiljenijih, najčitanijih i najprevođenijih domaćih pisaca sjajno je tumačio sopstveno delo. Budući da su kritičari „Islednika“ označili kao „najličniji i najbolji Velikićev roman do sada“ pisac je prokomentarisao da ocena „najličniji“ ne znači neki kvalitet, jer sve što je ikada napisao u suštini jeste lično. „Islednik“ je pre svega roman, što znači fikcija, ali ima i autobiografskih elemenata. „Ako čitalac to doživljava kao istinu, onda sam uspeo, jer cilj pisca je da bude uverljiv“, otkrio je Velikić.
 
Zanimljivo je bilo saznati da je „Islednika“ pisao tri godine jer u nekim trenucima nije bio zadovoljan napisanim, osećao je zamor i radije je prekidao sa radom, da bi, posle izvesnog vremena, iščitavao napisano, nemilosrdno sekao i ponovo nastavljao.

Teofil Pančić, književni kritičar koji je u Vremenu napisao kritiku „Islednika“, kazao je da je ova knjige neka vrsta nastavka Velikićevog dela „Bonavia“ u kojem je pisao o previše odsutnim očevima i previše pristunim majkama. „Vidi se da Velikića ova tematika, duboko lična i porodična, opseda i to je proizvelo neke od njegovih najboljih knjiga ’Ruski prozor’, ’Bonaviu’, a sada ’Islednika’“, kazao je Pančić i ocenio da je „Islednik“ na nivou „Bonavie“, romana koji smatra jednim od najboljih u 21. veku.

Velikić se složio sa Pančićevom ocenom u pogledu veze između „Bonavie“ i „Islednika“ i objasnio da je poslednje poglavlje u prvom bilo ishodište ovog drugog i tako je nastao roman o majci.
 
„U ’Isledniku’“, konstatovao je Pančić, „Velikić je najizrazitije ogoleo svoj stil i učinio knjigu prohodnijom za čitaoce, iako za one koji su ga i ranije rado čitali to jeste velikićevsko delo, za one koji nemaju prethodno iskustvo biće prijatno iznenađenje što roman dobitnika Ninove nagrade nije teško razumljivo štivo.“
 
Pančića je impresionirala veština kojom se autor poigravao sa autobiografskim momentima uspevajući da nikada ne sklizne u lošu publicistiku.

„Ovaj roman je i za mene novo iskustvo“, poverio se pisac i posle male pauze priznao da ne zna šta bi sada pisao jer je zatvorio krug pisanja o svom detinjstvu, strahovima, o mestima kojih više nema, o odnosima unutar porodice.

Priznao je da već dve godine razmišlja da piše o kući u kojoj živi, ali ne o susedima već o neverovatnim peripetijama, pljačkama, problemima koji pogađaju tu kuću. Tako bi sledio moto da „pisanje nije ništa drugo do dešifrovanje znakova u tkanju svakodnevice“.
 
Izvor: TANJUG