Odri Nifeneger: Prilično sam nemilosrdna prema svojim junacima

Nedavno smo imali čast da razgovaramo sa Odri Nifeneger, autorkom mega popularnog bestselera „Vremeplovčeva žena“, o njenoj karijeri i pisanju. Odri se bavi vizuelnim umetnostima i profesorka je interdisciplinarne umetnosti knjige pri Centru za knjigu i papir koledža Kolumbija u Čikagu. Ako nikada niste čitali knjigu „Vremeplovčeva žena“, a uživate u sjajnoj beletristici, zaista morate da je uzmete u ruke; predodređena je da postane klasik. (Napomena: razgovor je vođen 2006. godine)



Kako ste došli do ideje za „Vremeplovčevu ženu“?
 
Originalna ideja došla je u vidu naslova. Prvo sam napisala završetak, a zatim i scenu u kojoj Kler gubi nevinost. Knjiga je napisana bez ikakvog reda, samo sam razrađivala vlastite ideje. Pred sam kraj procesa pisanja radikalno sam promenila redosled scena i uskladila ih sa Klerinim doživljajem vremena. Pre toga, scene su bile tematski organizovane, za šta mi je nekoliko prijatelja reklo da je isuviše zbunjujuće.

To je bila značajna promena. Da li smatrate da je važno da prijatelji koji se ne bave pisanjem pročitaju priču i daju povratne informacije – da biste bili sigurni da je ono što ste napisali razumljivo širokim masama?

Nisam mnogo razmišljala o tome ko bi mogao da čita knjigu. Nisam pokušavala da napišem knjigu koja će biti popularna, pisala sam nešto što bih sama želela da pročitam. Nema velike razlike između mojih prijatelja i profesionalaca koji se bave izdavaštvom. Osobe koje su prve čitale knjigu bile su moja sestra Džonel (radi u korporativnim komunikacijama, piše govore i biltene), moja prijateljica Lin Rozen (urednica koja, između ostalog, radi i za izdavačku kuću Farar, Straus i Žiro) i Danea Raš (ranije je radila za Američko udruženje bibliotekara). A verujem i da ne treba potcenjivati čitalačka interesovanja „širokih masa“.

Pročitala sam negde da Vam je trebalo četiri godine da napišete „Vremeplovčevu ženu“. Kakav je bio vaš proces pisanja i da li se on od tada promenio?

U to vreme sam pokušavala da ugrabim svaki mogući trenutak koji sam mogla da odvojim od predavanja i zapišem sve ono o čemu sam razmišljala od poslednjeg momenta kada sam nešto napisala. Celog života sam pisala u intervalima između posla i uživanja. Moj proces pisanja se u poslednjih nekoliko godina promenio jer imam još manje slobodnog vremena nego ranije, zato što mnogo putujem i još uvek držim predavanja. Pokušavam da uredim svoj život i da se prvo pozabavim vlastitim potrebama, pa tek onda potrebama drugih. Veoma je teško staviti potrebe ostalih na drugo mesto, jer kada ih posmatrate pojedinačno, deluju tako male i izvodljive. A kada se nagomilaju, potpuno me uguše. Tako da pokušavam da uvedem promene. Pišem veoma sporo, uglavnom kasno uveče ili kada nemam predavanja.

Kako teče proces uređivanja knjige? Da li bude puno izmena? Da li pri samom kraju procesa pisanja ubacujete neke nagoveštaje ili neki drugi vid suptilnih poveznica?

Moj metod pisanja je takav da završim svaki odeljak pre nego što pređem na sledeći. To je kao da prvo pravite cigle od kojih ćete napraviti zid – svaka od njih mora biti završena pre nego što može da se upotrebi. Jako malo toga je naknadno promenjeno, ali ni to nije toliko očigledno zato što knjiga nije napisana hronološkim redom, a do momenta kada sam napisala početak već je bio gotov veći deo. Kasnije sam zajedno sa Anikom Straitfeld, mojom urednicom, radila na poliranju rečenica.

Pošto je Henri buntovnik, da li je on ili bilo koji drugi lik odveo priču u nekom neočekivanom pravcu?

Ne bih rekla. Imala sam uopštenu ideju o celoj priči od samog početka, i nju sam sledila. Naravno, likovi su se razvijali i menjali. Mislim da se Kler najviše promenila u odnosu na druge. Neki od sporednih likova postali su mnogo važniji nego što sam to u prvi mah zamislila, jer mi je usput padalo na pamet šta mogu da urade; Gomez i Šarisa su odlični primeri za to.

Kako ste se izborili sa svim tim novim idejama u vezi sa sporednim likovima? Da li ste morali da ih malo sputavate ili ste im našli mesto u priči?

Oni su postali deo priče kako je ona evoluirala. Sve je to sraslo u jednu celinu.
 
Da li ste imali neku zvezdu vodilju koja vam je pomogla da odlučite koje ideje da sledite, a koje da odbacite?

Nisam odbacila mnogo toga. Knjiga je prvobitno trebalo da bude mnogo mračnija. Na primer, moja prvobitna zamisao bila je da Kler na kraju romana nakratko izgubi razum i da Henri i Kler nemaju dete. Ali, dok sam pisala, shvatila sam da ta konstatno mračna nota nije ono pravo; mučila sam se tako pišući, a takva mračna knjiga bi bila mučna i za čitanje.

Kako se to manifestovalo? Da li ste jednostavno osetili da idete pogrešnim putem?

Jednostavno sam imala osećaj da su za ravnotežu u knjizi potrebni i radost i poraz.

Čak i pored te ravnoteže, „Vremeplovčeva žena“ je i dalje prilično mračna priča, barem po mom mišljenju. Mnogi pisci nisu u stanju da odvedu svoje likove do takvih dubina očaja. Šta vi mislite, da li postoji raskorak između onoga što mi kao pisci možda želimo za naše likove i onoga što nam je potrebno kako bismo ispričali najupečatljiviju priču?

Prilično sam nemilosrdna prema svojim junacima. Pišem u skladu sa zahtevima priče, sve dok to deluje prirodno i svojstveno njima. Ne pokušavam da forsiram da moji likovi idu u pravcu koji je nekarakterističan za njih. I iskreno, srećan kraj mi skoro uvek deluje veštački.

Mnogo mi se svidela nekonvencionalna struktura „Vremeplovčeve žene“ i način na koji se priča odvija. Da li ste morali da donosite neke odluke u samom procesu pisanja kako biste olakšali sebi ispredanje tako komplikovane radnje i kako ste zapravo uspeli da na ovakav način sklopite priču?

Iz nekog razloga, čitaoci sa oduševljenjem zamišljaju čauru od papira, ali zapravo sam imala dve vremenske linije u svom računaru. Jedna je bila Klerina, a druga je pratila redosled kojim su stvari predstavljene čitaocu, kao i Henrijeva putovanja.

Da li uvažavate kritike, i šta u tom slučaju radite? Da li Vam je neko uputio neku kritiku povodom „Vremeplovčeve žene“ koja je u velikoj meri uticala na samu priču?

Uglavnom se ne oslanjam mnogo na kritike. Moja sestra Džonel je u početku imala neke zanimljive ideje, posebno o Henriju kao liku. Delovalo joj je da on nije dovoljno muževan, pa sam morala da ga učinim muževnijim, što je bilo veoma zabavno. Džo Regal, moj agent, napravio je prvu veliku izmenu, a ja sam preformulisala prvih tridesetak stranica na osnovu njegovih ideja.

Na koji način ste Henrija učinili muževnijim?

Više sam obraćala pažnju na njegove porive, šta primećuje i komentariše. Obratila sam pažnju na razgovore između mojih prijatelja, i mnogo razmišljala o toj čudnoj kombinaciji ranjivosti i želje za kontrolom, sa čime se muškarci stalno bore, a sa čime Henri ima ogroman problem jer često nema kontrolu nad sobom.

Spomenuli ste svog agenta. Da li ste odmah odlučili da kontaktirate agenta, a ne izdavače, i da li vas je neko odbio pre nego što ste se povezali sa Džoom Regalom?

Kontaktirala sam nekih 25 agenata pre nego što je Džo dao pozitivan odgovor. Nisam kontaktirala izdavače, osim nekih nezavisnih, i na taj način sam se i povezala sa svojom izdavačkom kućom. Ako kontaktirate velike izdavačke kuće i budete odbijeni (a sigurno ćete biti odbijeni), zatvorili ste vrata koja bi vaš eventualni agent želeo da ima otškrinuta, tako da je bolje da se uzdržite od toga.

Da li ste usput, dok ste pisali, doživeli spisateljsku blokadu? Ako jeste, kako ste se izborili sa time?

Nije mi se to dogodilo dok sam pisala svoj prvi roman, već dok sam pokušavala da napišem svoj drugi, „Bliznakinje sa Hajgejta“. Blokadu prevazilazim tako što više istražujem; više razmišljam o likovima. Mislim da je spisateljska blokada signal da prestanete da direktno radite na nečemu i da neko vreme pristupate tome sa strane.

To je sjajan savet. Da li se nekada desilo da je istraživanje odvelo vašu priču u nekom novom pravcu?

Ponekad, ali najčešće se dogodi da mi nove ideje dođu tako što strpljivo čekam i vrtim sve u glavi.

Da li ste se ikada zabrinuli da „Vremeplovčeva žena“ možda neće moći da nađe svoje mesto na nekoj određenoj polici u knjižari?

Svašta se danas ubraja u beletristiku. Međutim, više me je brinulo to da li će knjiga ikada biti objavljena jer naslov vuče na tradicionalnu naučnu fantastiku, ali sama knjiga nije dovoljno SF za okorele ljubitelje tog žanra.

Neki bi rekli da je mega-uspeh „Vremeplovčeve žene“ učinio ovu vašu knjigu mejnstrim fikcijom. Na koji način se, po vašem mišljenju, ozbiljna književnost razlikuje od mejnstrima?

Mislim da je to čisto subjektivna stvar. Lako je uzeti u obzir krajnosti i jednog i drugog i uočiti razlike (uzmite, na primer, „Uliksa“ i „Da Vinčijev kod“), ali je to nekako besmisleno. Moja knjiga ostaje i dalje potpuno ista bez obzira na to gde je svrstate.

Šta vas je navelo da završite „Vremeplovčevu ženu“ jer kažete da ste se zabrinuli da li će ona naći svoje kupce?

Nikada nisam očekivala da ću zaista zaraditi novac na njoj. Kao vizuelni umetnik, uvek sam bila zadovoljna kada su se stvari prodavale, ali to nikada nije bila poenta. Nadala sam se da ću objaviti  „Vremeplovčevu ženu“, da ću je ponuditi svetu i možda pronaći nekoliko čitalaca koji će je zavoleti. Napisala sam ovaj roman uglavnom zato što mi je pisanje pružalo zadovoljstvo.

Da li žalite zbog neke scene koja se nije našla u konačnoj verziji ovog romana i da li vam je neka scena pala na pamet kada je već bilo prekasno?

Nema takvih scena. Knjiga je za mene zaista gotova.

Kao čitalac, često sam se pitala šta se desilo sa Kler tokom svih onih godina koje je provela bez Henrija. Šta mislite šta je uradila? Ponovo se udala? Imala više dece? Da li je bila usamljena? Da li se učaurila u svojoj umetnosti?

Po mom mišljenju, jedan od užitaka koje pruža čitanje jeste kada postoje praznine i nedorečena mesta u knjizi koja je pisac ostavio otvorenim kako bi ih čitaoci sami popunili. Ne znam šta Kler radi u tom periodu. Sigurna sam da je usamljena. Sigurna sam da je stvarala umetnička dela. Ne zamišljam je kao majku još nekog deteta.

Šta mislite o ideji da se „Vremeplovčeva žena“ prenese na filmsko platno? Da li ste zainteresovani da vidite neku određenu scenu ili nekoga od vaših likova na ekranu?

Izbegavam da razamišljam o tome. Film koji bih ja snimila nije isti kao film koji bi snimio Gas Van Sant, tako da pokušavam da ostavim u glavi prazan prostor koji će film na kraju popuniti. Svaki pisac koga znam i kome je knjiga ekranizovana bio je razočaran konačnim rezultatom. A kako i ne bi?

Mislim da su obožavaoci knjige veoma uzbuđeni zbog filma (i pokušavaju – možda bezuspešno – da zamisle Breda Pita kao Henrija Detambla). Pročitala sam negde da su prava na film otkupljena čak i pre nego što je izdavač objavio knjigu. Da li ste bili šokirani što je Holivud pokucao na vaša vrata?

Prijatno šokirana. Nisam neko ko sanja o Holivudu, pa mi je bilo veoma interesantno da  vidim u kojoj meri su drugi fascinirani time.

Sećam se da sam negde pročitala da razmišljate o pisanju nastavka „Vremeplovčeve žene“ u kome će se pojaviti Alba. Da li još uvek razmišljate o tome, i da li mislite da ćete priči dati drugačiji obrt?

Jedan od razloga zašto ne radim na nastavku jeste taj što nemam pojma šta se dešava sa Albom ili bilo kojim drugim likom van knjige, i ako ikada dobijem neku ideju o tome, uroniću u taj svet i početi da pišem. Verovatno bi to bila priča o Albi i Dejvidu Kendriku. Neću raditi na nastavku ako to bude delovalo kao ponavljanje. Morala bih da imam novi pogled na sve to da bih bila dovoljno zainteresovana da živim u tom svetu onoliko godina koliko je potrebno za pisanje romana.

Koje knjige čuvate na polici? Da li imate neku omiljenu?

Odgovor na to pitanje se menja iz dana u dan. Neke od knjiga koje volim su: „Was“ Džefa Rimana; „Putokaz vremena“ Martina Ejmisa; „Gaudy Night“ Doroti Sejers; „Life? Or Theatre?“ Šarlot Salomon; „Atlas oblaka“ Dejvida Mičela; „Tajna istorija“ Done Tart; „Trash, Sex, Magic“ Dženifer Stivenson; „Portret jedne dame“ Henrija Džejmsa; „Autobiography of a Face“ Lusi Grili; „O fotografiji“ Suzan Sontag; „My Sister's Hand in Mine“ Džejn Bouls.

Da li osećate da ste pod pritiskom da vaša sledeća knjiga bude uspešna poput „Vremeplovčeve žene“, ili jednostavno idete u novom pravcu, pa kud puklo da puklo?

Imam prirodnu sklonost da radim sve što se ne očekuje od mene. Tako da sam sigurna da postoji određeni broj čitalaca koji priželjkuju nastavak „Vremeplovčeve žene“, ali moja sledeća knjiga nije ta. Ko zna, možda će im se ova nova knjiga ipak dopasti. Moj epitaf bi trebalo da bude „Sve joj brzo dosadi“. Ako ću nečim da se bavim, to mora da se razlikuje od onoga što sam pre toga radila. Tako sam se i upustila u pisanje „Vremeplovčeve žene“.

Koliko su, po vašem mišljenju, likovna umetnost i pisanje slični? Da li postoje slični principi ili procesi koji važe za oba? Možete li naučiti nešto o jednom tako što ćete se baviti drugim?

Po mom mišljenju, povezuje ih naracija. Zanima me pričanje priča – i putem slika i putem reči. Uvek pokušavam da ih nateram da se spoje; jednog dana ću verovatno početi da se bavim stripovima, koji su savršeni za to. Naučila sam o dugim narativima tako što sam radila na vizuelnim knjigama, i one su mi bile od velike pomoći kada sam počela da pišem „Vremeplovčevu ženu“.

Autor: Tereza Volš
Izvor: writerunboxed.com
Prevod: Kristijan Vekonj