Odnos sa intimnošću Ričarda Flanagana

Ričard Flanagan, dobitnik Bukerove nagrade za roman „Uska staza ka dalekom severu“, rođen je na Tasmaniji. Više od biografskog detalja, ovo udaljeno i problematično ostrvo, sa nasilnom istorijom je jedna od njegovih opsesija. U tekstu za Newyorker 2013. godine, Flanagan je Tasmaniju opisao kao „ostrvo čudesa prepuno egzotičnog i čudnog, lepog i surovog, kojem ne pristaje pojam napretka već osećaj nerealnog.“

Ljubavna priča smeštena usred zastrašujućih istorijskih događaja samo je jedan način da se opiše „Uska staza ka dalekom severu.“ Flanaganu je trebalo dvanaest godina da napiše ovaj roman i u njemu je potpuno promenio svoj stil: na prvom mestu je brutalnost, a čudne skoro mitske karakteristike prisutne u njegovim prethodnim romanima zamenjene su zastrašujućim realizmom. Glavna tema je pruga između Burme i Tajlanda, koja spaja Bangkok i Rangun i koju je prisilno gradilo četvrt miliona radnika, uglavnom azijskih civila i ratnih zarobljenika Alijanse, bez medicinske pomoći, izgladneli i mučeni. Flanaganova pažnja na trenutke horora u logorima je nemilosrdna, kao kad opisuje australijskog hirurga, koji bez opreme i resursa pokušava da pomogne umirućem drugu:

„Nelečeni čir ostavio je traku netaknute kože sa spoljne strane cevanice, a ostatak noge bio je sav jedan ogroman čir iz kog se cedio ogavni sivkasti gnoj. Videle su se izmučene tetive i vezivno tkivo, mišići izrovani i odvojeni zjapećim prazninama kroz koje se nazirala gola kost kao izvučena iz čeljusti psa. I sama kost je trunula i krunila se. Podigao je pogled i video bledo mršavo dete.“

Iako je bilo devet hiljada australijskih zatvorenika koji su radili na izgradnji pruge, od kojih je trećina umrla, ova epizoda nikada nije zaživela u nacionalnoj mašti. Flanagan je sam rekao da je „čudna priča koju nije lako prihvatiti u snovima bilo koje nacije“, za razliku od, recimo, dolaska australijskih vojnika na Galipolje u Prvom svetskom ratu, narativa koji je definisao naciju. Očigledno je zainteresovan da opisuje događaje koji se često nazivaju neželjenim, i možda je delom zbog toga odlučio da se pozabavi prugom smrti. Flanaganov otac, Arči, bio je i sam u logoru. „Uska staza“ takođe počinje brojem, ali ovog puta kao posvetom: njegovom ocu, koji je umro dok je Flanagan završavao knjigu.

Tasmanija je glavni lik, zemlja „izuvijanih eukaliptusa i stabala srebrnog bagrema koja su mahala i plesala na vrućini“, u kojoj je „leti bilo vrelo i teško, a zimi samo teško.“ Priča počinje u ruralnom delu ostrva u godinama pre rata. Dorigo Evans, koga su zarobili Japanci i koji je radio na pruzi, vraća se na Tasmaniju 1945. kao ambivalentni heroj. Ipak, iako uokviruje priču, nazvati ovo ratnim romanom bilo bi pogrešno. Flanagana ultimativno interesuje ljubav i njene iskupljujuće karakteristike. Dorigo, kao mladi čovek koji upravo završava poslednji trening za vojnog doktora, upoznaje Ejmi u knjižari. Ona nosi crvenu kameliju u kosi i njega to očara. Stvari se, kao što se dešava, komplikuju: ona je udata za Dorigovog ujaka, a pred sam odlazak u rat on se ženi drugom ženom, Elom. Veći deo ove knjige govori kako pojedini trenuci definišu živote, dok u starosti Dorigo misli na Ejmi. Flanaganova proza u „Uskoj stazi“ često se opisuje kao „postojana“ i sigurno ne nedostaje nasilja u poglavljima koja se tiču logora, ali on takođe može biti postojan i kad je želja u pitanju. („Živeće u paklu jer je ljubav i pakao.“) Ono što najviše ostavlja utisak je način na koji Flanagan piše o živopisnom i zastrašujućem iskustvu zaljubljivanja:

„Kad se okrenuo ka njoj, video je da su joj oči drugačije. Zenice su joj bile ogromne i izgubljene – i to u njemu, shva­tio je. Osetio je da ga strašna privlačna sila njene žudnje vuče nazad ka njoj, u priču koja nije njegova, i sada kad je dobio sve o čemu je sanjao proteklih dana, želeo je da pobegne što brže može. Plašio se da će izgubiti sebe, svoju slobodu, svoju budućnost. Ono što ga je trenutak ranije tako snažno uzbuđivalo sada mu je delovalo neprivlačno i obično i želeo je da utekne. No samo je zatvorio oči...“

Ova knjiga je o prvom susretu, ali i onome što sledi – zapanjujući momenti intimnosti sadržani u decenijama dugoj vezi, opisanoj na vrlo specifičan i eksplicitan način, poput: „Dugo su ćutke ležali jedno uz drugo. Prstom joj je zataknuo iza uha vlasi. koje su joj se prosule po licu. Oblik njenih ušnih školjki uvek bi ga dirnuo.“

Flanaganov nežan i direktan opis tela podseća na D. H. Lorensa, dok neki smatraju ovaj deo njegovog pisanja malo posramljujućim, pa čak i otrcanim, ja sam dirnuta Flanaganovim sentimentalnim muškarcima, u početku poznatim samo po brojevima, otkrivajući na kraju da poseduju tajne izvore osećanja. U „Uskoj stazi“, Dorigo je poznat po svom mačo stavu i zato što je uzor svog pola: hrabar, jak, stoik. Australijanci tradicionalno poštuju vrlo mišićave muškarce koji ne pokazuju slabosti, ali Flanagan namerno piše suprotno. Mogli bismo reći da nudi i drugo viđenje, mada bi on mrzeo didakticizam koji impliciramo. I možda zato čitanje ove knjige završava poletnim iskustvom, fundamentalno materijalnog, a ne dramatičnog sveta. Flanagan je u jednom intervjuu rekao  da „ljubav ima miris uspavljivanja, dok smrt ima dašak zadaha iz usta“, i nakon završetka „Uske staze“ mislim da je to tačan opis.
 
Izvor: newyorker.com
Prevod: Miloš Vulikić