„Odakle ti sve te ideje?“

Svaka profesija ima svoje zamke. Na primer, od lekara se uvek traži besplatan medicinski savet, od advokata informacije u vezi sa zakonima, pogrebnicima svi kažu kako sigurno imaju najzanimljiviju profesiju na svetu da bi ljudi zatim svetlosnom brzinom promenili temu razgovora. A pisce često pitaju odakle im ideje.

U početku sam običavao da ljudima dajem ne tako zanimljive odgovore, one drske: „Iz Kluba Ideja meseca“, rekao bih, ili „Iz male prodavnice ideja u Bognor Ridžisu“, „Iz jedne prašnjave, stare knjige pune ideja koja stoji u mom podrumu“ ili čak „Od Pita Etkinsa“. (Poslednji odgovor je pomalo mističan i možda je potrebno da pojasnim. Pit Etkins je scenarista i moj prijatelj, a mi smo pre određenog vremena odlučili da kada nas pitaju odakle nam naše ideje da ću ja reći da su moje potekle od njega, a da će on reći da je svoje dobio od mene. Imalo je smisla u to vreme.)

Onda sam se umorio od tih nedovitljivih odgovora, pa ovih dana ljudima kažem istinu:

„Ja ih izmišljam“, kažem im. „Dolaze iz moje glave.“

Ljudima se ne dopada ovaj odgovor. Ne znam zašto je to tako. Izgledaju nesrećno, kao da pokušavam da ih pređem. Kao da tu postoji neka tajna i da ja, iz nekih svojih razloga, ne želim da im otkrijem kako mi to polazi za rukom.

Ali ja to, naravno, ne pokušavam da uradim. Prvo, ja sâm ne znam odakle te ideje zaista izviru, šta ih podstiče da nailaze, kao i da li će jednog dana nestati. Drugo, sumnjam da bilo ko ko ovo pitanje postavi želi da sluša trosatno predavanje o kreativnom procesu. I treće, ideje i nisu toliko važne. Zaista nisu. Svako od nas ima ideju za knjigu, film, priču ili televizijsku seriju.

Svi pisci koji su objavili knjige imali su ideje – imaju ih i ljudi koji vam priđu i kažu vam da imaju Ideju. I, čoveče, to je vraški dobra Ideja. To je toliko genijalna Ideja da oni žele da i ti budeš deo tog procesa. Predlog je uvek isti – oni će ti ispričati Ideju (u grubim crtama), ti ćeš je zapisati i pretvoriti je u roman (najlakši deo), a vas dvoje možete da podelite zaradu na pola.

Na razuman i saosećajan način postupam sa takvim ljudima. Kažem im da, kako stoje stvari, imam i previše ideja i zaista premalo vremena. I poželim im svu sreću ovog sveta.

Ideje nisu teži deo posla. One su mali delovi celine. Stvaranje junaka u koje će ljudi poverovati i koji će raditi u većoj ili manjoj meri ono što od njih očekuješ je ipak malo teže. I najteži je, za sada, proces jednostavnog sedenja i nizanja jedne reči na drugu kako bi sastavio šta god da je to što pokušavaš da sastaviš, a da bude interesantno i da bude drugačije.

Međutim, to je i dalje pitanje koje zaokuplja ljude. U mom slučaju, oni takođe žele da znaju da li ih slučajno ne nalazim u svojim snovima. (Odgovor je ne. Logika u snovima nije logika priče. Zapišite san, pa ćete videti o čemu pričam. Ili još bolje – ispričajte nekome jedan važan san – „Pa, znaš, bio sam u kući, koja je u stvari bila moja stara škola, a tu je bila ta časna sestra, a ona je u stvari bila stara veštica, a onda je ona otišla, ali je tu bio jedan list, ali ja nisam mogao da pogledam u njega i znao sam da bi se nešto strašno desilo ako bih ga dotakao…“ – i samo zapazite način na koji vas ljudi posmatraju.) A ja nisam neko ko daje izravne odgovore. Međutim, to se nedavno promenilo.

Moj ćerka Holi, koja ima sedam godina, nagovorila me je da dođem kod nje u školu i održim predavanje njenom razredu. Njen nastavnik je bio izuzetno ushićen („Znate, klinci su nedavno u sklopu svojih domaćih zadataka pisali knjige, pa biste možda mogli da dođete i ispričate im kako je to kada ti je posao da budeš pisac. I možete im ispričati mnogo kratkih priča. Oni obožavaju priče“), pa sam ja pristao da odem.

Oni su sedeli na podu, ja na stolici, a pedeset očiju sedmogodišnjaka fiksiralo me je. „Kada sam imao godina koliko i vi sad, ljudi su mi rekli da ne izmišljam stvari“, rekao sam im. „Međutim, oni me danas plaćaju da to radim.“ Pričao sam oko dvadeset minuta, a onda su oni postavljali pitanja.

I naravno, jedno dete je upitalo:

„Odakle vam ideje?“

Tada sam shvatio da im dugujem odgovor. Nisu imali dovoljno godina da znaju za bolje. I da se razumemo, to je u potpunosti razumno pitanje, ali samo ukoliko vam ga ne postavljaju nekoliko puta u toku nedelje.

Ovo je ono što sam im odgovorio:

Ideje dobijate kada sanjarite. Ideje dobijate kada vam je dosadno. Ideje vam stalno padaju na pamet. Jedina razlika između pisaca i ostalih ljudi jeste ta što mi zapažamo šta je to što radimo.

Ideje dobijate kada sebi postavite jednostavna pitanja. A najvažnije od svih pitanja je – šta ako…?

(Šta ako biste se probudili sa krilima? Šta ako bi se tvoja sestra pretvorila u miša? Šta ako biste svi saznali da vaš nastavnik planira da pojede nekoga od vas na kraju polugodišta, ali da ne znate koga?)

Još jedno važno pitanje je – kada bi samo…

(Kada bi samo stvarni život bio kao onaj u holivudskim mjuziklima. Kada bih samo mogao da smanjim sebe i da postanem dugme. Kada bi samo duh uradio moj domaći.)

A onda na red dolaze i ostala: Pitam se, pitam… (Pitam se, pitam šta li ona radi kada je sama…) i Ako se ovo nastavi… (Ako se ovo nastavi telefoni će početi da pričaju sami sa sobom, izbaciće iz upotrebe „posrednika“…) i Zar ne bi bilo zanimljivo kada bi… (Zar ne bi bilo zanimljivo kada bi svetom vladale mačke?...)

Sva ova pitanja, i pitanja njima slična, i ona pitanja koja sva ova pitanja tvore (Pa, ako su mačke vladale svetom, zašto to više nije slučaj? I kako se one osećaju povodom toga?) jesu samo neka od onih mesta na kojima ideje počivaju.

Ideja ne mora nužno da bude pokretač zapleta, ona je samo polazna tačka u procesu stvaranja. Zapleti se često pojave onda kada pisac sebe zapita šta je polazna tačka.

Ponekad je ideja osoba (Bio jednom jedan dečak koji je želeo da sazna sve o magiji). Ponekad je to mesto (Bio jednom jedan zamak na kraju vremena, a to je bilo i jedino vreme koje postoji…). Ponekad je to slika (Žena sedi u mračnoj sobi ispunjenoj praznim licima.).

Često se ideje javljaju onda kada se spoje dve stvari koje se nikada pre nisu spojile. (Ako osoba koju ujede vukodlak postane vuk, šta bi se desilo sa zlatnom ribicom ako bi je ujeo vukodlak? Šta bi se desilo ako bi stolicu ujeo vukodlak?)

Sva fikcija je proces zamišljanja i maštanja: štagod da pišete, u bilo kom žanru ili za bilo koji medijum, vaš zadatak je da stvari učinite verodostojnim i zanimljivim i novim.

A kada imate ideju – koja je, na kraju krajeva, samo nešto čega treba da se držite kada započinjete sa pisanjem – šta onda?

E, pa onda pišete. Nižete jednu reč za drugom sve dok ne završite – štagod bilo to što pišete.

Ponekad to neće biti dovoljno ili neće ići onako kako ste isprva pomislili da hoće. Ponekad neće ići uopšte. Ponekad ćete to baciti i početi ispočetka.

Sećam se da mi je pre nekoliko godina sinula odlična ideja za priču iz serijala „Sendmen“. Bila je to ideja o sukubi koja bi piscima i umetnicima i tekstopiscima davala ideje u zamenu za delove njihovih života. Nazvao sam je „Seks i ljubičice“.

Činilo se kao da imam gotovu priču, ali tek kada sam seo da je napišem otkrio sam da je ta ideja poput pokušaja da u dlanovima držite sitan pesak: svaki put kada bih pomislio da sam uspeo da je zadržim, ona bi se izmigoljila kroz moje prste i nestala.

Tada sam napisao:

Ovako stoje stvari: započeo sam ovu priču dva puta i oba puta sam je napisao do polovine, a onda sam dva puta gledao kako ona umire na mom ekranu.

Sendmen je, povremeno, horor strip. Međutim, ništa što sam napisao za ovaj serijal nije mi ušlo pod kožu toliko kao ova priča koju ću, kako stvari stoje, morati da napustim (a da ne spominjem da mi je rok za predaju rukopisa već bio istekao). Razlog je verovatno to što mi je toliko bila bliska. Ideje su – i sposobnost da ih zapišem i pretvorim u priče – ono što me čini piscem. To znači da ne moram da ustanem rano ujutru i uhvatim voz kojim ću se voziti sa ljudima koje ne poznajem da bih došao do posla koji prezirem.

Moja vizija pakla je prazan list papira. Ili prazan ekran. I ja koji zurim u njih, nesposoban da se setim ijedne stvari koja je vredna spomena, ijednog junaka u kog bi čitaoci mogli da veruju, ijedne priče koju pre mene niko nije ispričao.

Zagledan u prazan list papira.

Zauvek.

Ipak, i iz toga se nekako iskobeljam. Očajavao sam (to je još jedan drzak, ali istinit odgovor za odakle-ti-sve-te-ideje ljude. „Očaj.“ Tu je negde između „Dosade“ i „Rokova za predaju rukopisa“. Svi ovi odgvoori su donekle tačni.) i iz sopstvenog stanja užasnutosti, i iz osnovne ideje, smislio priču pod nazivom „Kaliopa“, koja objašnjava, čini mi se sa popriličnom tačnošću, odakle pisci dobijaju ideje. Priča je u knjizi „Sendmen: Zemlja snova“. Možete je pročitati ukoliko to želite. I, negde u procesu pisanja ove priče, prestao sam da se plašim da će ideje nestati.

Odakle potiču sve moje ideje?

Ja ih izmišljam.

One su u mojoj glavi.

Autor: Nil Gejmen
Izvor: neilgaiman.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković