Očevi i sinovi – o knjizi „Oko otoka“ Vanje Bulića

Vanja Bulić pripada grupaciji književnika koja se u literaturu usmerila iz novinarstva; nema sumnje da je u slučaju Bulićevog književničkog posla značajnu ulogu odigralo upravo novinarsko iskustvo, kako u pogledu istraživanja tema koje nisu prijatne, tako i u spisateljskom zanatu, jer je Bulić pisac koji suvereno vlada jednostavnom tehnikom izlaganja, a jednostavnost je u književnosti najteže postići. Reč je, dakle, o spisatelju koji je u romanu „Oko otoka“ tečno, okretno i lako načinio složenu povest na temu golootočkih zatvorenika, njihovih sudbina i sudbina njihovih porodica.

Bulićev roman, u stvari, sastoji se od dva romana; prvi se bavi životom i stradanjem majora Dušana Bulatovića koji dospeva na Goli otok i tamo preživljava torturu, a drugi sazrevanjem Dušanovog sina Kostje i njegovim nastojanjem da iskupi očeve greške, zbog čega upropašćuje sopstveni život.

Kada je reč o Dušanu Bulatoviću, junaku prvog dela romana, pisac precizno prati njegovu odanost novome poretku, kao i tvrdokornost i  dogmatsku istrajnost kojom se Bulatović odlikuje i sa koje ne prepoznaje pragmatizam komunističkog režima. Premda stradalnik i žrtva poretka, Dušan Bulatović i posle golootočkog iskušenja ostaje vernik režima, smatrajući da režim u načelu ne greši, ali da su mogućna ogrešenja o pojedince. Rečju, Bulatović ne dovodi u sumnju ni politiku državne i partijske nomenklature niti sredstva kojima se ona sprovodi. Dušan Bulatović, kako vidimo nije tragički junak, jer ovaj – kako nas uči Aristotel -  spoznaje tragičku grešku pa potom prolazi kroz patnju i iskupljenje. Bulatović drži da su „greške bile moguće“ ali da je vlast postupala ispravno. Pisac Vanja Bulić dovodi svog junaka do granice sumnje, suočava ga s protivrečnim postupcima partijskog režima, ali Dušan Bulatović ostaje pouzdani vernik ideologije koja je uzrokovala stradanje njegove porodice i njega lično. Ali Bulatović granicu ne prelazi, ma koliko i sam bio svestan da su oni koji sumnjaju u pravu, da se pokazuje da vlast nije bezgrešna. Da bi objasnio Bulatovićevu upornost, njegovu tvrdu veru u režim koji ga je progonio, pisac Bulić poziva se na drugog književnog junaka, Radovana Mrkića Mrkog, visokog funkcionera u tajnim službama, koji se pojavljuje kao predstavnik režima i koji pomaže Bulatovićevoj porodici dok je on u logoru. Mrki je Buliću potreban da bi se prikazao onaj drugi predstavnik ideološki polarizovanog društva koje se deli na dželate i žrtve. Drug Mrki je čovek s ogromnim ovlašćenjima i uticajem i on se pojavljuje kad god je potrebna izvesna pomoć Bulatovićima. Mrki postaje intimni prijatelj Dušanu, neka vrsta staratelja Kostji, Dušanovom sinu i stvarnom junaku Bulićevog romana.

 Kostja teži da se iskupi; koliko plemenit toliko i nemoguć poduhvat, jer kako da iskupi očev greh kada greha nije ni bilo? Ali, odrastao u nemaštini, uz podozrive poglede školskih drugova i dece iz okruženja, Kostja oseća da nosi žig srama a ne žrtve, hipoteku poniženja i prezira okoline a ne postojanost utemeljenog moralnog uverenja. Zbog toga Kostja od detinjstva pa do besmislene smrti na ratištu krajem HH veka, nastoji da sa sebe i porodice spere ljagu, kako bi zadobio ugled i poverenje, poštovanje i ljubav koji mu nedostaju. Tu neophodnu kompenzaciju Kostja neće uspeti da stekne, jer je traži na pogrešnoj strani koristeći pogrešne metode. Verujući da čini ono što je ispravno i delatno za svoju državu, Kostja postaje likvidator tzv. neprijatelja režima, bilo koje da su orijentacije. Sve to čini pod maskom novinara dopisnika iz inostranstva. Na kraju, lišen svega što bi njegov život učinilo sadržajnim, Kostja ostaje mrtav na frontu u besmislenom ratu koji je takođe posledica postupaka nekompetentnog režima.

Čitalac Bulićevog romana će se dosetiti da je Kostja marioneta u rukama veštog animatora, druga Mrkog. Kao iskusan poznavalac čovekove psihologije, Mrki navodi Kostju da se „iskupi“ za Dušanove greške, sve dublje ga uvodeći u kriminalne radnje. Pisac Bulić umesno nalazi motivaciju za Kostjinu emocionalnu nestabilnost i povodljivost, uspešno kombinujući mladićevu potrebu za ličnom afirmacijom sa ubeđenjem da je mogućno rehabilitovanje oca i iskupljenje za sve pretrpljeno.

Roman Vanje Bulića „Oko otoka“ otvara niz pitanja koja su proistekla iz života u režimu koji je trajao pola veka. Ali čini se da jedno pitanje dominira, da se nameće kao vodeće: kako prepoznati ideale za koje vredi živeti? Junaci Bulićevog romana nisu našli odgovor na to pitanje. Da li će naši potomci biti bolje sreće, da li će oni uspeti da osvoje i zadrže meru ljudskosti, pita se Vanja Bulić. A uz njega, o mogućem odgovoru na to pitanje razmišljaju i čitaoci.

Radomir Putnik
(Književne novine, novembar 2010.)