„Oblik vode“ sada i u obliku romana

Često se desi da roman postane bestseler zahvaljujući filmskoj adaptaciji i tada se obično kaže da je prvo bio film pa onda roman, jer bez obzira na to što je knjiga objavljena ranije, ona je privukla pažnju čitalaca tek pošto se filmska verzija proslavila.

Ponekad se, međutim, zaista desi da najpre bude snimljen film a potom objavljen roman, pa u tom slučaju, umesto filmovane knjige, imamo romansirani film.

Ovaj drugi slučaj desio se „Obliku vode“, kada se nakon uspešne i višestruko nagrađene filmske verzije iz 2017, naredne godine pojavila i literarna verzija, čime je ova magična priča dobila – oblik romana.

Možda je preterano očekivati da će roman „Oblik vode“ postići onaj uspeh koji bi bio ekvivalentan uspehu filmske verzije, ali ipak se može reći da knjiga dolazi kao kruna filmske priče i priče oko filma. A donekle se samo po sebi razume da je Giljermo del Toro, čije su ime i rad neraskidivo vezani za film „Oblik vode“, sada i koautor literarne verzije, uz pisca Danijela Krausa.

Najjednostavnija definicija za ovu vrstu romana svakako bi bila fantastika, ali kao i u mnogim drugim knjigama fantastike, upravo se pomoću čudesnih i nestvarnih pojava efektno prikazuje lice, a još više naličje puke stvarnosti. Tako je bilo u gotskim romanima poput „Frankenštajna“ i „Drakule“, tako je bilo u romanima naučne fantastike, tako je i u romanu „Oblik vode“, gde je otkriće misterioznog i nadrealnog vodenog stvorenja iskorišćeno za razotkrivanje realnosti, i to one realnosti u kojoj su nedostaci poput nemosti i albinizma dovoljni za izopštavanje iz društva, realnosti u kojoj se čovek procenjuje prvenstveno na osnovu boje kože i seksualnog opredeljenja, realnosti u kojoj su ljudskost i ljubav veća čudesa nego špijunaža i zavera.

Iako je radnja smeštena u vreme kad su svetom dominirale dve sile koje su, iako sukobljene u hladnom ratu, neprestano hranile i iznova stvarale jedna drugu, čitalac neće uvek imati osećaj da je u pitanju jedno prohujalo doba, tim pre što ni nakon pola veka mnogi tadašnji problemi nisu prevaziđeni, a naročito će se uvek iznova javljati nedoumica ko je na ovom svetu čudovište a ko je čovek – pritom se, naravno, ne misli na fizički izgled. Ovo večito i manje-više retoričko pitanje koje prožima čitav roman dovodi nas do odgovora da su i sami ljudi ništa drugo nego pripitomljene zveri, jer istovremeno su i ljubimci i robovi, te da u ključnom trenutku iz čoveka može izroniti pritajeni divlji nagon, naročito kod onoga koji vodi dvostuki život između dva sveta i dve društvene klase, pa je prema jednima potčinjen, a prema drugima nadređen i nadmen.

U stvari, može se reći da svi likovi u romanu vode dvostruki život – osim misterioznog stvorenja, koje uopšte nema potrebe da se pretvara i maskira niti da krije svoj izgled i svoja osećanja. Naprotiv, svi ostali imaju potrebu da se pretvaraju i prikazuju onakvima kakvi suštinski nisu: neko radi uklapanja u okolinu, neko iz straha, neko iz koristoljublja. A da paradoks bude veći, najveću potrebu za skrivanjem imaju oni koji u očima okoline deluju sasvim „normalno“, može se reći konvencionalno, ali pokazuje se da ta spoljašnja prilagođenost uopšte nije dovoljna za srećan i spokojan život.

Zbog svega toga, pojava jednog neobičnog bića doneće ne samo čuđenje, nego i razotkrivanje svakog lika ponaosob, jer upravo u odnosu prema tom stvorenju svako će se pokazati onakav kakav je zaista.

Ceo roman predstavlja jedno traganje za oblikom, ali ne bukvalno za oblikom vode, nego traganjem za oblikom i smislom života, a kad je naizgled bezlična voda mogla dobiti svoj oblik, ima nade da i sve drugo dobije pravi oblik, samo ako je čovek spreman – ali i hrabar! – da dopre do željenog oblika i smisla.

Autor: Dušan Milijić