O večitoj tranziciji – Igor Marojević o romanu „Došljaci“

Ni u digitalnom 21. veku još nije sasvim dovršena burna tranzicija Beograda s početka 20, kakvu je opisao Milutin Uskoković u romanu Došljaci (1910; poslednje izdanje Laguna, decembar 2016). I kao u gotovo dvomilionskoj sredini, ovde je uticaj usmenjačke čaršije i dalje toliki da svakodnevica još nudi mnoštvo varijacija na rečenice iz Došljaka poput: „Užice i Užičani nemaju dobar glas u Beogradu“. To je u romanu samo jedan od brojnih iskaza – i danas pokatkad brutalnog – odnosa prema Drugom. Otuda primeri grubog generalizovanja Jevreja i Cincara u Došljacima znače i neku vrstu poigravanja tačkom gledišta: pripadnici dotičnih naroda predstavljeni su u delu bezmalo kao jedini rođeni Beograđani i s te strane su u odnosu na njih mase sa strane, uključujući i glavnog junaka Užičanina Miloša Kremića i njegovu devojku Zorku, ono drugo i drugačije.

Ključne romane za poimanje beogradske večite tranzicije napisali su došljaci: Užičanin Milutin Uskoković, Banaćanin Boško Tokin (Terazije, 1932) i, naravno, Ivo Andrić (Gospođica, 1945). To ne bi trebalo da bude čudno, počev od toga što grad koji hoće da bude metropola ne može to da postigne prostom deobom domicilnog stanovništva: on mora da privlači ljude iz raznih sredina, što se u Beogradu, sad kad se pogleda, desilo samo donekle. I dalje je posredi jedan od evropskih megalopolisa sa najmanje pravih stranaca. U njihovom nedostatku, dobar deo grada tretira došljake kao veće strance nego što jesu. S druge strane, obeskorenjen i nesiguran da će ikad biti sasvim prihvaćen, i mnogi pisanju nesklon doseljenik želi integraciju gajeći, ipak, višeslojnu distancu prema okruženju; na taj način on štošta uočava hladnije glave i objektivnije od meštana. A kad je posredi vrhunski talentovan i pronicljiv, u isti mah prisutan i distanciran posmatrač poput Uskokovića, on je u stanju da u tek dve rečenice načini ovako britku tipologiju lokalne mladeži i osoba bližih srednjem dobu: „Ima devojaka koje su strogo sačuvale svoju telesnu čednost, a u lovu na muževe izgubile celokupno devičanstvo duše, i mladića koji su prestali biti čedni još pre nego što su dobili nausnice, pa ipak, uprkos plasiranja svoje nežnosti po najgorim mestima, uspeli su da u duši ostanu netaknuti, nevini kao jagnjad. Od ovih ljudi postaju najverniji muževi i ljubavnici koji najviše pate.“

Manja sistemska podređenost žene muškarcu nego pre stotinak godina čini jednu od dve najvažnije razlike ondašnjeg i sadašnjeg Beograda (što ne znači da je on, makar po nasilju prema ženama i zastupljenosti na bitnim društvenim poslovima, u tom smislu previše evoluirao). Ni drugom značajnom razlikom, onom u broju žitelja, supstanca nije izmenjena: varoš je nekad želela da pređe u grad, a već decenijama zbir internih varoši – politički, medijski, kulturni, saobraćajni, splavski... Beograd – nastoji da se slije u metropolu. U oba slučaja, prepreke su ekonomske i mentalitetske. Previranje Beograda tokom dveju južnoslovenskih kraljevina Andrić je u Gospođici opisao kroz slučaj glavne junakinje čije delovanje govori o posredovanju – slabljenju uticaja – patrijarhalnog  ustrojstva: iako će se Rajka Radaković fanatičnim zarađivanjem i štednjom baviti zbog amaneta pokojnom ocu, ona i dalje čini upečatljiv i usamljen slučaj višestruke emancipacije ženskog lika u srpskoj književnosti. Zbog takve usredsređenosti, Gospođica je morala biti roman lika, dok su Došljaci i Terazije romani grada. S time u skladu, Andrićevo delo nosi naslov u jednini, dok Uskoković i Tokin dotične knjige imenuju pluralom.

Tokinov roman ispituje beogradske žene kao liberalnije: žive u većoj i osavremenjenijoj sredini,  prestonici multinacionalne kraljevine; dotle su Zorka i Miloš iz Došljaka živeli u istom mestu ali iz doba kad je u njemu bilo mnogo manje mogućnosti. Samim tim, više su morali da se bave zatečenim kulturnim kodom i da mu se potčinjavaju. Glavna junakinja prinuđena je da lavira između majčinog spoja skorojevićke građanštine i patrijarhalne strogosti i opterećenosti sopstvenog mladića poreklom, egzistencijom i čaršijskim normama, koje ni Zorka baš ne prezire. Često mu pominje brak, a ako bi se on ostvario, zauzvrat je spremna da se integriše i u Kremićevu izvornu porodicu. Miloš nastoji da vezom reši pitanje minimalne mentalne i materijalne integrisanosti i da u isti mah ne prkosi čaršiji, da ojača lični ugled i svoju ljubav, čime bi u isti mah smanjio grižu savesti prema Zorki. Voli je kolebljivo jer je iscrpljen. „Sit sam ovog Beograda, ovih krupnih i sitnih pasa koji se otimaju oko iste kosti”, kazuje, kao neki vrlo savremen junak iznuren opštim ubrzanjem i teškom borbom za egzistenciju. Po samoj protivrečnoj strukturi  i stremljenjima glavnih junaka romana pak, kao da se može zaključiti koliko je takva postavka puna dramatskog naboja – poput savremenog trilera – a s druge strane, koliko u njoj ima groteske. Možda sva ta svojstva čine Došljake romanom koji je vrhunski anticipirao Beograd 21. veka kao žrtvu tranzicione groteske.
 
Izvor: Politika