O stoicizmu i kad te baš zabole: Razgovor sa Markom Mansonom

Pre nekoliko nedelja sam bio na večeri sa malim društvom i neko se žalio da je pod stresom i umoran od previše posla. Zamolili su me da preporučim neku knjigu i onda sam počeo da im pričam o jednoj koju sam nedavno pročitao i dopala mi se – „E zabole me, suptilna umetnost življenja“, Marka Mansona. Dok sam pričao o knjizi, osoba koja je sedela do mene je sa širokim osmehom na licu posegnula za svojom torbom i izvukla svoj primerak.

Bio je to zanimljiv razgovor – ne samo zbog neobičnosti što sam preporučivao knjigu koju je druga osoba za stolom takođe čitala, već i stoga što sam pre nekoliko godina ranije sedeo sa samim Markom Mansonom koji se dvoumio da li da objavi tradicionalnu knjigu ili da nastavi da piše na internetu za milione čitalaca. Upravo je događaj na ovoj večeri bio ono što sam želeo da shvati da će se desiti ako se potrudi da objavi knjigu (dospeo je na listu bestselera „Njujork tajmsa“ i desile su mu se razne druge sjajne stvari).

Danas Markova knjiga žari i pali i to iz dobrog razloga. Zabavna je, mudra, drugačija od ostalih knjiga za samopomoć. Razgovarao sam sa njim o tome zašto je ova knjiga tako dobro primljena, a njena poruka tako inspirativna. Najviše od svega, želeo sam da ovu savremenu, pametnu poruku povežem sa drevnom filozofijom, jer Mark Manson i Marko Aurelije imaju puno toga zajedničkog.

Jedna od stvari koje sam rekao hvaleći tvoju knjigu, jeste da su sreća i uspeh uvek bili posledica umeća o pravljenju prioriteta u razlozima za brigu. Marko Aurelije je rekao nešto slično ‒ da sitnicama ne bi trebalo posvećivati više vremena nego što zaslužuju. O tome je reč i u tvojoj knjizi. Moje pitanje glasi: šta je u tome suptilno?

Suptilno je to što nije uvek lako odrediti šta su to „male stvari“ u životu. Ako smo opsednuti malim stvarima i nerviramo se zbog njih, onda će nam one često izgledati velike i značajne, a kada se dese, to deluje kao da će promeniti svet. „Stvarno vam kažem ljudi, ova nova aplikacija će promeniti svet!“ Tako nešto. Svi smo to iskusili. Tek naknadnim razmišljanjem i posle dosta preispitivanja i skepse u stanju smo da kažemo: „Čekaj malo, ovo je prilično glupo i nadobudno“.

Potrebna nam je izvesna količina samosvesti, sposobnosti da registrujemo sopstvene misli, predrasude i naklonosti, i da o njima donesemo sud sa višeg nivoa kognitivne svesti. Verujem da je to suptilno za većinu ljudi i sigurno se ne rađaju sa takvim znanjem. Zapravo, iz svog iskustva sam ustanovio da je to neverovatno teško, i da moramo stalno to da vežbamo i trudimo se. Svoju knjigu smatram oruđem koje će pomoći ljudima da to postignu.

Na početku knjige uzimaš na nišan sve ono „sranje tipa 'Kako biti srećan' koje se osam miliona puta šeruje na Fejsbuku“. Kažeš da je koren problema savremene kulture večita usredsređenost na pozitivne misli. Možeš li to pojasniti?

Mislim da se u našoj kulturi meša „pozitivnost“ sa onim što je dobro u etičkom smislu. Sa filozofske tačke gledišta, možemo reći da dobra iskustva nisu uvek prijatna a da prijatna iskustva nisu uvek dobra.

Ali ako po ceo dan gledaš popularne snimke na Jutjubu i reklame za pivo, to se ubrzo izgubi. Mislim da potrošačko društvo i njegov marketing imaju interes da drže ljude u stalnoj trci za zadovoljstvima i zbog toga što oni preovlađuju u savremenoj kulturi, svi su isprogramirani da „dobar život“ izjednačavaju sa zadovoljstvom.

Na žalost, smatram da veliki deo konvencionalnog štiva za samopomoć igra na tu kartu, i zbog toga sam ih kritikovao. Tužni ste? Krenite na ovaj seminar i bićete super! Frustrirani ste zbog posla? Evo kursa uz pomoć koga ćete odmah zaraditi milione!

Kao prvo, život (očigledno) nije tako jednostavan. Ali ono što je još važnije jeste to što su naša neprijatna ili „negativna“ iskustva često najkorisnija i najvrednija iskustva koja doživimo. Tako da nas stalno izbegavanje negativnog na kraju unazađuje.

Još jedno preklapanje sa stoicima u tvojoj knjizi je način na koji shvataš smrt. Knjiga se završava dirljivim prisećanjem na to kako si u srednjoj školi izgubio bliskog prijatelja i u tom poglavlju se dotičeš „svetle strane smrti“. Šta želiš da ljudi znaju u vezi sa svojom smrtnošću? Kako da gledaju na nju?

Smrt je važna iz nekoliko razloga. Prvi je da našem životu daje kraj, čime naše odluke dobijaju značenje i vrednost. S praktične tačke gledišta, iz toga proizilazi da je smisleno imati svoju smrt na umu kada odlučujete kako da iskoristite svoje vreme. Tu je onaj kliše da „na samrti niko ne želi da je proveo više vremena na poslu“. To je kliše, ali s razlogom: to je korisna heuristika za procenjivanje naših životnih odluka.

Drugi razlog zbog koga je važno razmišljati o svojoj smrti jeste što je to jedini način da, makar za trenutak, zanemarite sopstveni ego. Kako bi svet izgledao bez tebe? Da li bi bio bolje mesto? Lošije? Kako? Zašto? Kako možeš da utičeš na to? Smatram duboko marimo za sopstvenu zaostavštinu, i razmišljanje o svojoj smrtnosti je jedini pravi način da tom pitanju priđemo iskreno.

Da li si čitao nekoga od stoika i koji ti je omiljeni? A ako nisi, koji su te autori najviše oblikovali? U knjizi vidimo da puno citiraš Alana Votsa, ali bih voleo da čujem koga bi još preporučio.

Na univerzitetu sam pohađao predavanja iz filozofije i, ako se dobro sećam, čitao sam malo Seneku i Epikteta. Slušao sam i predavanja iz logike, i do dana današnjeg to je možda najkorisniji kurs na kome sam bio u svom životu.

Od tada sam pročitao još nešto od Seneke kao i „Samom sebi“ od Aurelija koja mi se mnogo dopala. Stoici su me uvek privlačili (sećam se da nam je profesor pričao o Aleksandru Velikom koji je Diogenu ponudio bilo šta na svetu na šta mu je ovaj odgovorio „Skloni mi se sa sunca“, i pomislio sam da je to nešto najžešće što sam ikad čuo), ali nikada se nisam toliko udubio u njih kao ti i neki drugi.

Ono što me je veoma zainteresovalo kada sam bio mlađi jeste zen budizam i tek sam nedavno saznao (delom zahvaljujući tvom radu) koliko se tradicije zena i stoicizma preklapaju. Zen je prilično nepretenciozna, minimalistička, „spusti se na zemlju“ struja u istočnjačkoj filozofiji, baš kao što je to stoicizam u zapadnoj. Dok se druge grane budizma više bave stupnjevima prosvetljenja, različitim pravilima i moralnim zakonima i čak strukturama moći i hijerarhijom, zen je više u stilu: „Umukni, sedi i prati svoje misli. Ah da, uzgred rečeno, to što smatraš sobom zapravo ne postoji“. Volim minimalizam kojim pristupa svemu.

Kasnije sam puno izučavao psihologiju. I ono što je iz tih istraživanja ostavilo najveći utisak jeste to koliko je nepouzdan naš um kada se treba izboriti sa istinom. To me je još više učvrstilo u zenovsko-stoičkoj ideji „neznanja“ i skepticizmu prema našim osećanjima i predrasudama.

Samoposmatranje i introspekcija – kao što je redovno večernje razmišljanje o proteklom danu i našem ponašanju tokom njega – bili su veoma važni za stoike. Mislim da tvoja knjiga na sjajan način podstiče čitaoce da se prihvate toga i ti pišeš o „ljuštenju crnog luka samosvesti“. Kako je to promenilo tvoj život? Šta si naučio o sebi pišući o ovim temama?

Jedna od opasnosti bavljenja temama samopomoći jeste da su ljudi skloni da pretpostave da: a) samo zato što pišeš o tome, samim tim si time i ovladao; i b) da te stvari pišem samo zarad njihovog dobra a ne i sopstvenog.

Pisanje mi je terapija, prosto rečeno. Uvek je to bilo. Čak i pre nego što je to iko počeo da čita. Sve o čemu sam pisao na blogu i u knjigama bilo je nešto sa čim sam nekada borio ili to i danas radim. Pisanje, čak i kad je u pitanju običan dnevnik, jeste fantastičan način da razjasniš svoje misli i osećanja kako bi ih lakše shvatio. Tako da ohrabrujem svakoga da zapisuje svoje misli.

Takođe sam, iz istog razloga, veliki zagovornik terapije i meditacije. U osnovi, svaka vežba koja vas navodi da posmatrate svoje misli i osećanja i distancira vas od njih, stvarajući tu samosvest, biće neverovatno korisna i značajna za sve oblasti u vašem životu.

Da li si primetio da je neka vežba ili ideja iz knjige naročito korisna čitaocima ili da o njoj najviše pričaju?

Crni luk samosvesti je donekle hit, ne samo zbog svoje korisnosti, već i zbog humora (poenta: samosvest je poput crnog luka, uvek su tu novi slojevi za ljuštenje i što ih više ljuštite veća je verovatnoća da ćete spontano zaplakati).

Načelo „Učini nešto“ iz poglavlja o neuspehu je takođe omiljeno među čitaocima. To je zgodan mali trik koji pomaže ljudima da prevaziđu emocionalni otpor i oklevanje. Do đavola, da sam kul tip nazvao bih ga „tajna uspeha“.

Priznajem da knjizi nedostaju jasna uputstva. Međutim, to je namerno. Kada pišete knjigu o vrednostima (i značaju toga da čitalac sam otkrije svoje), čvrstog sam mišljenja da se, što je više moguće, moram suzdržati od davanja izričitih smernica.

Jedno teško pitanje za pisca: kako si se ti lično pripremio za mogućnost da knjiga ne prođe dobro? Da li si razmišljao o tome? Da li si se bavio kritikama ili prodajom? I sada, pošto je po svakom merilu primljena tako dobro, kako da budeš siguran da neće zeznuti sve za šta mariš?

Volim to pitanje. Ono se nikada ne postavlja a trebalo bi.

Veoma sam razmišljao o tome. I premda je bilo bolno i neprijatno, mislim da mi je pomoglo da se držim prioriteta ili, bolje rečeno, da brinem o pravim stvarima.

U suštini sam pitao sebe: „Ako bi zasigurno znao da niko neće kupiti ovu knjigu, da li bi je ipak napisao? Da li bi se i dalje ponosio njome?“ I da je odgovor bio ne, znao bih da sam na pogrešnom putu.

Što se tiče pitanja o tome da li je uspeh uticao na mene, ako je do toga došlo, onda toga nisam svestan. Iskreno, biti pisac je apstraktna stvar – nikada nemate priliku da vidite kako ljudi čitaju vašu knjigu. Izdavač mi je poslao brojke o prodaji, a ja sam pomislio: „Opa, to je baš mnogo“, ali onda bih se vratio svom doručku ili čemu već. Mislim da ima veze i to što su me već čitali milioni ljudi preko bloga, tako da sam donekle već bio navikao na pažnju i kritike.

Jednu stvar sam uvek imao na umu: naša kultura brzo zaboravlja. Nema garancija da će se knjiga i dalje prodavati. Nema garancija da će sledeće što napišem biti dobro, nema garancija da će svi ti ljudi koji danas misle da sam sjajan, mariti za mene ili mi bar pamtiti ime za nekih 5 ili deset godina. Tako da jeste, objavio sam veoma uspešnu knjigu. Ali to će, kao i sve ostalo, proći. I uskoro ću biti isti onaj momak koji se budi svakog jutra, bulji u prazni dokument u Vordu, pita se šta sledeće da kaže i da li će iko mariti da to pročita. A tako i treba da bude.

Izvor: dailystoic.com
Prevod: Vladimir Martinović
Foto: © Maria Midões