O romanu "Ovidije" Dejvida Višarta

Dejvid Višart - "Ovidije: zagonetka Marka Korvina" (Laguna, 2008)

 

BOJA PURPURA

 

Rimska imperija, njen uspon, pad i slava veoma su popularna tema umetničke obrade poslednjih godina, bilo da je ona književnost, film ili vrli novi svet video-igara. Počev od famoznog "Gladijatora" koji je proslavio Rasela Kroua i doneo toliko željeni Oskar Ridliju Skotu, preko fenomenalne HBO serije "Rim" koju su osmislili Džon Milijus i Bruno Heler, pa sve do video-igara "Rome Total War" i serijala "Caesar", vizija najnaprednije antičke civilizacije u našoj istoriji ne prestaje da pleni maštu kako čitalaca (gledalaca i igrača), tako i stvaralaca.

Škotski pisac Dejvid Višart je, dakle, imao dobar tajming. I svoje znanje o Rimskoj imperiji, njenim običajima, istoriji, jeziku i kulturi, ali i svakodnevnom životu običnog čoveka, znalački pretočio u pitko ali sofisticirano štivo. Njegov roman "Ovidije", prvi u serijalu "Zagonetka Marka Korvina" zatiče Rim u osetljivom trenutku početka Tiberijeve vladavine, a nakon blistave ere Oktavijana Avgusta, svakako jednog od najslavnijih rimskih imperatora. Za razliku od onoga što neupućeni čitalac može pomisliti ugledavši ime slavnog pesnika antike na koricama, Višartova knjiga se ne bavi Ovidijem niti njegovom biografijom već onim što se zbilo posle, nakon njegove smrti kojoj je prethodilo progonstvo u Tome. Avgust je, dakle, proterao slavnog pesnika, i to zauvek, da se nikad ne vrati u voljeni Rim, i ovaj je umro usamljen i tužan u provinciji, čeznući za peristilskim baštama kraj Tibra, ali tu se priča ne završava...

Naime, ostaje tajna šta je to tačno uradio nesrećni pesnik da zasluži jednu ovakvu, za slavnog građanina Rima, prestrogu kaznu? Šta je to toliko rasrdilo ostarelog trijumvira Avgusta? Šta je to Ovidije znao, rekao ili prećutao? Da li je napisao neku angažovanu pesmu koja je povredila sujetu imperatora i zašto čak i Avgustov naslednik, perfidni Tiberije, ne dozvoljava da se urna sa pepelom umrlog pesnika donese i zakopa u rimsku zemlju?

Odgovor na ovo pitanje moraće da da Višartova verzija rimskog Šerloka Holmsa, mladi patricij Marko Valerije Mesala Korvin. Oštroumni, ali takođe i inertni, u hedonizam uronjeni mladić, koji je, inače, istorijska ličnost ali sa kojom se pisac poigrao na nesvakidašnji način. Čitalac sledi Korvina u njegovoj potrazi za istinom o Ovidijevom neoprostivom grehu i tu Višart majstorski opisuje stari Rim iz Tiberijevog doba. Ništa nije ostavljeno nagađanju, svaki detalj je pažljivo obrađen, od opisa ulica u opasnim predgrađima, ustrojstva robovlasničkog odnosa i parazitske administracije do ukusa skupih vina i smrada pristaništa u Aventinu. To je ujedno i najfascinantniji deo ovog romana, studioznost i lakoća kojom Višart vodi svog junaka (i čitaoca zajedno sa njim) kroz aule patricijskih vila i mračne ulice gde razbojnici vrebaju na neoprezne. Roman je ispripovedan u prvom licu, dakle iz usta Marka Korvina lično, i to je još jedan dobar pristup. Naime, Korvin se ne libi da iskreno govori o sebi i drugima, o suštini rimske države i načinu na koji funkcioniše jedno društvo u kome je trećina stanovništva bila vlasništvo. On to čini na fascinantno šarmantan način, duhovito i sa puno cinizma i ironije. Neke od njegovih upadica i opažanja su prave pravcate sentence. Sad, ovde se već primećuje da je Višart ipak pisac ograničenih literarnih tehnika, zanatska i stilska iskliznuća postoje s vremena na vreme, pre svega u nepotrebnom detaljisanju proisteklom iz želje da se ama baš svaka sitnica iz svakodnevnog života jednog Rimljanina približi čitaocu. Takođe, nespretno građene metafore i poređenja često umeju da zaparaju uši, recimo: "Tog jutra sam imao utisak da mi je jezik gladijatorski nakurnjak." Ipak, Višartov roman se čita lako i sa nesmanjenim interesovanjem koje raste kako se radnja kreće dalje. Naime, on je znalački iza jedne bezazlene situacije kakva je problem pohranjivanja Ovidijevog pepela u plemenito rimsko tle postavio daleko mračniju tajnu. Korvinovo pripovedanje presecaju reminiscencije Avgustovog vicekonzula u Galiji Publija Kvintilija Vara koje su predstavljene u vidu njegovih (nepostojećih) dnevničkih zapisa.

Oni koji bolje poznaju istoriju odmah će se setiti jednog od najtragičnijih događaja u istoriji rimske države a to je zaseda u Teutoburškoj šumi, koja je progutala ne samo Vara i njegovu svitu već i tri elitne Avgustove legije. Ovaj sukob Rimljana i divljih Germana u mračnim šumama kraj Rajne, poznat i kao najveća zaseda u istoriji ratovanja, u kome su Germani predvođeni rimskim đakom Arminijem bukvalno izmasakrirali Rimljane, naterao je ostarelog Avgusta da maltene siđe sa uma od tuge, a Rimljane da dugo pamte ovaj poraz za koji nikad nisu uspeli da se osvete. Prema Višartu, i prema saznanjima do kojih Korvin dolazi tokom svoje istrage potaknut angažovanjem Ovidijeve poćerke Rufile, veliki pesnik je krio neke mračne tajne vezane za ovaj veliki Avgustov istorijski udes i to je bio direktan razlog njegovog progonstva. Mnogi istoričari se neće složiti sa Višartovom interpretacijom ovog tragičnog i u nekim momentima veoma jezivog događaja, ali treba imati na umu da on nije pisao istorijski roman već krimi-roman u tradiciji majstora ovog žanra (Spilejn, Čendler, Elroj...) smešten u koliko-toliko realni istorijski okvir. Višart se jednostavno poslužio istorijskim ličnostima i autentičnim događajima da ispriča svoju priču. I ta priča je ispala neočekivano zanimljiva i upečatljiva.

U današnje, post-postmodernističko vreme za književnost, pripovedanje dobre priče deluje kao neka izgubljena veština. Dejvid Višart, nekadašnji profesor latinskog i grčkog iz Edinburga je uspeo da u svoj pseudoistorijski roman ugradi dovoljno istorijske autentičnosti, ironije i intrige da on bude više od pukog krimi štiva sa zanimljivim zapletom.

 

Dejan Stojiljković