O nekim prohujalim vremenima – održana promocija knjige „Farkaždin“ Ljubomira Živkova

Promocija knjige „Farkaždin“ Ljubomira Živkova održana je 20. februara u knjižari Delfi SKC. O ovoj knjizi su, pored autora, govorili i književnica Ljubica Arsić, i književnik i satiričar Bojan Ljubenović.



„Farkaždin“ je duhovita i melanholična autobiografija i kolažni memoar o jednom pitomijem vremenu. Pisac ove, na mahove setne knjige, kao kroz pukotinu napravljenu, u zaboravu plete i raspreda žive slike svog zavičaja, sve one razgovore, godišnja doba, mobe, kosidbe, svinjokolje, snegove, a pre svega ljude, među kojima je većina odavno između Jamura i Selišta, gde je seosko groblje.

Ljubomir Živkov je prvobitno sa RT Vojvodinom dogovorio petominutne priloge po imenu „Dopisnica iz Banata“. „Onda sam odlučio da pišem o Banatu kao o nečemu što znam bolje nego druge oblasti nauke, života, ili geografije. Nisam imao u planu knjigu, mada se nisam u potpunosti prilagodio ni televiziji, nisam skraćivao rečenice na primereniju formu za televiziju, pisao sam kao da me je angažovao neki književni časopis. U Filadelfiji sam upoznao profesora književnosti Pitera Štajnera, Čehoamerikanca, koji je studentima, na pitanje šta je svrha i uloga književnosti, odgovorio da je književnost potrebna da bi i ljudi poput njega mogli lagodno da žive, dobra literatura je još kako potrebna izdavačima, a i samim autorima, ako im se posreći da njihov rad bude objavljen, a još više ako im se posreći da bude rasprodat, nagrađen. Moje putovanje kroz Banat i kroz prošlost je objavljeno, sad je na vama koji ste ovde i vašim bližnjima da se delo rasproda i raščuje“, šaljivo je objasnio Živkov nastanak ove knjige. „Negde na polovini tog mog porodičnog i zavičajnog vremeplova, pomislio sam: ovo sad znate vi, ja i crna zemlja. Ovo je moje traganje za izgubljenim vremenom, samo što je Prust tragao mnogo duže, pa je i delo ispalo obimnije, i kako sada barem izgleda, znatno slavnije. Sebe sam prijatno zaprepastio onim što sam poneo iz Banata a što sam mislio da je potpuno izgubljeno i zaboravljeno. Kad sam napisao nekoliko priča, same su se preporučivale i javljale nove, imena koja nisam pominjao decenijama, lica koja nisam video decenijama, bio sam iznenađen što imam toliki ’prtljag’ iz detinjstva i ranije mladosti. Iznenađen sam, takođe, što mislim da sam napisao dokumentarnu prozu a da nisam imao nijedan jedini dokument. Sve što sam napisao se ili meni dogodilo ili nekome u mojoj neposrednoj okolini, ali svi moji izvori su strogo usmeni.“

„Slikar Anri Matis je govorio da on slika tako da izaziva vrstu prijatnosti, kao kad radnik dođe posle posla i sedne u fotelju da se odmori“, rekla je Ljubica Arsić. „Slikarstvo mora da izaziva vrstu radosti i neke epifanije u onome ko tu sliku gleda. Ja sam čitajući ovu knjigu imala upravo taj doživljaj, jednu radost življenja, jednu afirmaciju ljudskosti i čovečnosti u najuzvišenijem i najlepšem smislu te reči. Ovo nije knjiga koja će da odmara mozak, ona ima divnu melanholiju ravnice koja vas zaokuplja i koju ne možete tako lako da napustite. Pravilo koje mi je važno u čitanju iskazao je Nabokov, da je identifikacija sa likovima najniži stepen čitanja, pravi čitalac mora da se izdigne i da dobije neku vrstu svevidećeg oka. Pogled mora da stvori čitaoca, pisac koji na taj način u svojoj knjizi pripoveda, da bi čitaoca isključio iz tog najprizemnijeg poistovećenja. Ljubomir je stvorio svog čitaoca, jer dobar pisac kroz pisanje mora da formira i svog čitaoca, koji gleda junake ove knjige sa toplom zabrinutošću, što podrazumeva određenu bliskost sa junacima, ali vi tu vidite piščevo zanatstvo, znalaštvo, dar za pripovedanje, dar duhovitosti, da određene dramatične situacije podvuče humorom, i da uključi različite detalje sa mnogo različitih ljudi. Pisac vam prikazuje svet koji na prvi pogled deluje kao da je omeđen, međutim, u toj vrsti pripovedanja imate jednu kosmičku širinu.“

Bojan Ljubenović za sebe smatra da nije čovek sklon idolopoklonstvu, ali Ljubomira Živkova doživljava kao jednog od uzora. „Nije fraza ako kažem da mi je velika čast što sam ovde i što imam priliku da kažem nešto o njegovoj knjizi i o njemu. U ovoj knjižari ima nekoliko hiljada knjiga, ali sam siguran da ne postoji nijedna koja liči na ovu Ljubinu. Svako ko uzme ovu knjigu u ruke i krene da je čita, čuće muziku, prosto se nameće vojvođanski melos. Ono što je meni fascinantno u ovoj knjizi, a Ljuba je to spomenuo, je koliko taj čovek pamti. Neverovatno je koliko detalja iz svog ranog detinjstva upamtio, koliko likova, nadimaka, koliko je reči za koje nikada nisam čuo utkano u ovu knjigu. Ono što je najvažnije u ovoj knjizi je toplina. Čovek ne može da se otme utisku da je sva ljubav koju je pisac imao u sebi tog trenutka, prema svom detinjstvu, svojim najbližima, komšijama, mestu u kojem je odrastao, utkana u ovu knjigu. Ovakvih knjiga više neće biti, ovo je knjiga o vremenu koje se neće vratiti, o ljudima, o običajima, o siromaštvu, ali duhovnom bogatstvu, o ljubavi i poštovanju.“

[fg]_img/fotogalerije_inline/images/2024/Promocija Vedrana Rudan "Crnci u Firenci", 8. mart, veliki SKC[/fg]
Knjigu „Farkaždin“ možete naći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.