Besplatna isporuka na teritoriji Republike Srbije
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

O lepim i ružnim stvarima našeg društva sa Vladom Arsićem

Do sada sam uradila preko 60 intervjua, a „vatreno krštenje“ sa intervjuima imala sam u Voždovačkim novinama.

Moj današnji gost je svoju prvu priču objavio u Voždovačkim novinama.

Velika čast mi je što prvi intervju u 2020. godini radim sa Vladom Arsićem, novinarem i književnikom. Vlada Arsić je rođen u Beogradu 1963. godine i dugi niz godina bavio se novinarstvom. Autor je brojnih dokumentarnih filmova i serijala. Prvi je urednik emisije-serijala „Od zlata jabuka“ koja se emituje na RTS-u.

Vlada Arsić je pisao za brojne dnevne novine i časopise: Press, Ilustrovanu politiku, Politikin Zabavnik, Nacionalnu reviju Srbije, reviju SAT Plus…

Autor je romana: „Lopatanje đavola“, „Izgubljene u magli“, „Armagedon“, „Kad zvona zaneme“, „Brodolom“, „Noć Arhangela“, „Neviđena Srbija“, zbirke priča „Priče uz ognjište“. Ovog meseca iz štampe izlazi i roman „Osinje gnezdo“. Vlada Arsić se pored pisanja bavi i humanitarnim, edukativnim radom kao saradnik i predavač u Fondaciji „Tijana Jurić“.

Na početku beše novinarstvo

Vlado, hvala vam što odvajate vreme za ovaj intervju. Vaša osnovna profesija je novinarstvo. Da li je novinarstvo izabralo vas ili ste vi izabrali novinarstvo i zašto?

Čini mi se da smo se prosto našli. Na početku moje karijere vladalo je pravilo da su novinari univerzalne sveznalice (ili neznalice, zavisno s koje strane posmatrate); da vas sve zanima, a da se ni u šta ne udubljujete. A ja sam po prirodi upravo takav, previše znatiželjan za sve, a premalo istrajan u bilo čemu. Naravno, u međuvremenu se štošta promenilo, pre svega u profesiji, dok sam ja i dalje manje-više isti.

Vi ste prvi urednik serijala „Od zlata jabuka“, emisije koja se bavi nacionalnom baštinom i kulturno-duhovnim vrednostima.

Posle mnoštva reportaža o ljudima i običajima, prirodnim fenomenima i neobičnim predelima, predanjima i legendama, sudbinama i raznim zanimljivostima o kojima sam godinama pisao u brojnim novinama i časopisima, pružila mi se prilika da sve to prikažem i slikom. U tom trenutku, čini mi se, imao sam tema i ideja barem za stotinak epizoda.

Kada je i kako došlo do saradnje sa RTS-om? I zašto ste tu saradnju prekinuli?

„Od zlata jabuka“ se premijerno emitovala u Republici Srpskoj, na RTRS-u, a prvobitna želja je bila da vremenom preraste u neku vrstu Nacionalne geografije Balkana, da gledaoci, pre nego što požure da obiđu svetske atrakcije, najpre upoznaju region u kome su rođeni i u kojem su odrasli. Iako je iza celog projekta stajala mala produkcija, Nacionalna revija Srbije, od prvog trenutka su postavljeni visoki standardi, kako u programsko-sadržajnom, tako i u tehničkom smislu.

Nažalost, svetski standardi ostvarivani su u domaćim uslovima, tako da sam dve godine bio i autor i urednik, ali i novinar, organizator puta, nosač stativa, često vozač i muzički urednik…. Izdržao sam dve godine i odustao.

Srećom, delo je nadživelo autora, došli su novi ljudi s više energije, pa se ova emisija, na moju veliku radost, i dan-danas snima i emituje.

Ukoliko se pravi paralela, šta je bolje: rad u štampanim ili elektronskim medijima?

Televizijska kamera pruža neslućene mogućnosti, ali ima i svojih ograničenja. Ako ste vični peru i talentovani za deskripcije, dobru reportažu možete uraditi bilo kad i bilo gde, u seoskoj krčmi ili vodenici, i po magli i po zimi, kada su dani kratki. Kamera, međutim, traži i određene uslove. Zamislite, na primer, da se otisnete na Pešter ili Homolje sa željom da prikažete tamošnje lepote, a dočeka vas magla i kiša, pri čemu niste deo tima neke bogate strane produkcije koja vam omogućava da tamo ostanete danima u iščekivanju povoljnijih okolnosti.

U jednoj od vaših biografija na internetu pronašla sam podatak da ste pisali za Voždovačke novine, a na drugom sajtu piše da ste u tim lokalnim novinama objavili svoju prvu priču. Da li ste posle objavljivanja priče u Voždovačkim novinama nastavili saradnju sa redakcijom novinama i zašto ste izabrali baš Voždovačke novine?

Voždovačke novine bila mi je prva, pokazalo se i poslednja stanica za čitav niz godina u novinarskoj karijeri. Tokom mog studiranja na Fakultetu se mahom teoretisalo, a zanat se učio u redakcijama.

Voždovačke novine su bile pravi rasadnik budućih velikih novinarskih imena, a ja sam, istovremeno, sarađivao i sa omladinskim novinama poput NON-a, Mladosti ili zagrebačkog Poleta.

Na sreću ili žalost, početkom devedesetih godina sam odbacio pero i u narednih 14 godina nisam napisao ni reč, čak ni novogodišnju čestitku.

Vlado, kada ste odlučili da se bavite pisanjem, odnosno šta je bilo presudno u odluci da više ne budete aktivni novinar već pisac?

Tokom mog dobrovoljnog izgnanstva mnogo sam čitao. Vratio sam se s navršenih 40 godina života, u doba kada se s karijerom ne počinje. Pokazalo se, međutim, da je to akumulirano znanje prosto „eksplodiralo“ u dodiru sa tastaturom, tako da sam za svega nekoliko meseci prošao put od dalekog spoljnog saradnika do urednika rubrike u jednom vrlo respektabilnom časopisu.

Kasnije sam promenio nekoliko redakcija, neretko sam obavljao i uredničke poslove, ali moje prirodno stanje je bilo novinar-reporter. Rečju, nisam voleo redakciju, još manje rad s ljudima, najsrećniji sam bio kada dobijem temu i utvrdim rok, a potom me tu više nije bilo.

Kao reporter obišao sam čitavu Srbiju, zalazio na mesta koje ni lokalno stanovništvo nije dobro poznavalo i donosio čudesne priče koje su izazivale emociju i veliki broj komentara.

Nažalost, vremenom je ponestajalo prostora za takve priče, novine su se sve više pretvarale u partijske biltene, prevladavala je još samo politika, estrada, sport i crna hronika. Prelazak u svet književnosti bio je iznuđen potez.

Ljubav prema pisanoj reči

Ljubav prema pisanoj reči stvara se od detinjstva. Da li je tako bilo i kod vas?

Srećom, nisu nam bile dostupne ove brze instant-zabave koje čoveka (dete) pretvara u pasivnog, statičnog primaoca informacija.

Tokom mog detinjstva vrata tog čudesnog sveta života otvarale su nam knjige, stripovi, specijalizovani dečiji časopisi, televizijske obrazovne emisije za decu i mlade… Život likova iz lektire i stripova nismo samo upijali, već smo neretko i kopirali. I sami smo stvarali družine, provodili vreme u šumi, ložili vatru, podizali kolibe ili šatore, odlazili na izlete… Čitali smo, družili se i igrali. E sad, ne želim da ovo liči kao neka „žal za mladost“, ali zaista verujem da smo kao deca bili mnogo slobodniji, aktivniji, pa čak i radoznaliji u odnosu na današnje naraštaje.

Možete li da se setite kako ste se osećali kada ste videli svoju prvu priču u novinama?

Uh… Nije to bila baš prava priča, više kao proširena vest u novinama, saga o jednom kontejneru koje su stanari jedne voždovačke ulice, iz noći u noć, krišom premeštali: da bude dovoljno daleko da ne bi osetili neprijatne mirise, a opet ni predaleko, da bi se smeće lakše iznosilo. Kontejnerski rat trajao je danima, a vest iz Voždovačkih novina prenele su i neke „velike“ novine bez navođenja izvora i autora teksta. Kako sam se tada osećao? Pa otprilike kao i sam kontejner.

„Lopatanje đavola“ je Vaša knjiga koja spada u žanr publicistike a bavi se događajima u manastiru-kampu gde su se lečili narkomani. Ta priča o Crnoj reci uzburkala je javnost tih godina a vi ste objavili knjigu pisanu iz ugla batinaša Nebojše Radosavljevića Kebe. Koliko je trajala priprema za pisanje ove knjige i kako je čitalačka publika reagovala na nju?

Knjiga je izašla na godišnjicu medijske harange koju su predvodili jedan nedeljnik i jedna televizijska stanica, i bila je sušta suprotnost svega što smo tada imali priliku da vidimo ili pročitamo.

Nakon prikazivanja onih „strašnih“ snimaka lopatanja štićenika Centra za lečenje narkomana u Crnoj reci, dobili smo informaciju da roditelji iz svih krajeva Srbije hrle ka Centru u nameri da se obračunaju sa instruktorima i sveštenstvom. Naravno da smo požurili i mi iz novina želeći da zabeležimo senzaciju. A onda je čudo zadesilo nas: umesto da nasrnu na sveštenike, roditelji su se ustremili na nas iz medija. Shvatio sam da ta isforsirana priča ima pozadinu i iskoristio priliku da uspostavim kontakt s roditeljima. Tokom naredne godine obišao sam 32 porodice i objavio knjigu koja na problem narkomanije u Srbiji baca potpuno drugačiju sliku.

Naime, u Crnu reku nisu dolazili narkomani početnici, oni koji su samo želeli da se reše svoje zavisnosti. Tamo su donošeni momci na nosilima, gotovo kosturi teški svega četrdesetak kilograma, ljudi koji su prošli sve oblike lečenja – od Drajzerove, preko privatnih ambulanti, ruskih klinika, čudotvornih flastera…

Ljudi koje je društvo već skinulo sa spiska živućih, a još nisu mogli biti sahranjeni jer su i dalje davali znake života. Ti i takvi su lečeni u ovom Centru. Ne znam da li su i u kojoj meri uspevali da ih skinu sa narkotika, ali su svakog podigli na noge, davali im tih nekoliko meseci ili godina života, omogućili da se barem dostojno oproste od svojih roditelja ili dece. Kada je kamp nakon te medijske harange raspušten, kada je omogućeno da svako ode kada to poželi, čak osmoro je za tih godinu dana završilo predozirano, u nekom jarku.

Ne sećam se da je iko od tih moralnih čistunaca i pobornika ljudskih prava, svih onih koje je lopata zabolela više od krstače, poslalo barem jedan telegram saučešća. Inače, „Lopatanje đavola“ štampano je u 20.000 primeraka, čitav tiraž rasprodat je za mesec dana, ali drugo izdanje nikada nije izašlo. Jedini način da se uopšte dođe do primerka ove knjige je preko mene, s obzirom na to da mi je autorski honorar svojevremeno isplaćen u knjigama, a ne u novcu.

Posle knjige „Lopatanje đavola“, na red je došla knjiga „Izgubljene u magli“ a zatim i „Armagedon“. „Izgubljene u magli“ je roman o sudbinama devojaka koje su se našle u mreži prostitucije. Po ovom romanu snimljena je i emitovana radio drama na Drugom programu Radio Beograda.

Sve tri knjige koje se bave pošastima koje prete našoj deci i omladini imale su istu ili sličnu sudbinu: nakon rasprodatog prvog tiraža drugog izdanja nije bilo. Ne bih da špekulišem, ipak je ovo pitanje za same izdavače, ali mi je malo simptomatično.

Kad je reč o „Izgubljenima u magli“ moram reći da je to jedna od prvih knjiga koja se bavi problemom trgovine ljudima. S tim pojmom smo se suočili sredinom devedesetih godina kada su se u Srbiji otvarali opskurni lokali u kojima su ordinirale neke Ruskinje, Rumunke, Moldavke, Ukrajinke… Sećam se da se tadašnja javnost sablažnjavala nad onim šta su te devojke nudile, ali ne pamtim da se iko zapitao kako su se i zašto te devojke uopšte obrele u Srbiji: da li su zaista došle s namerom da se ovde bave prostitucijom ili su stigle zavedene pričama o lepšem životu na Zapadu kakav smo mi, u njihovim glavama, još bili.

U međuvremenu, promenile su se samo dve stvari: trgovina ljudima je postala jedna od najprofitabilnijih kriminalnih delatnosti u svetu, a Srbija je od zemlje eksploatacije, države u koju su devojke dovođene da bi se bavile prinudnom prostitucijom, postala zemlja porekla, odnosno područje u kojem se devojke vrbuju za rad u lancu trgovine ljudima. Inače, sve tri devojke čija je sudbina opisana u romanu su stvarne ličnosti: jednu je izdao školski drug, drugu je namestio momak s kojim se u tom trenutku zabavljala, a treću je prodala majka.

Vlado, vi ste jedan od saradnika i predavača u Fondaciji „Tijana Jurić“. Knjiga „Armagedon“ govori o užasima pedofilije. Da li je do saradnje sa Fondacijom došlo pre ili posle objavljivanja ove poučne, edukativne knjige?

„Armagedon“ je jedina knjiga koju nikada nisam želeo da napišem, ponajmanje da se time uopšte bavim. Nakon „Izgubljenih u magli“ pozvali su me u MUP i zamolili da se pozabavim temom o kojoj se do tada, ne samo u Srbiji već i u regionu, niko nije bavio. Odbio sam, jer je to za mene toliko strašno i bolesno da to ne mogu ni da zamislim.

Međutim, policija ne bi bila policija da nema načina za ubeđivanje. Tokom neformalnog razgovora u Odeljenju za borbu protiv visoko-tehnološkog kriminala, pričali su mi na šta su sve nailazili na terenu, sve ono o čemu u medijima nije bilo ni reči. Shvatio sam da to ljudi jednostavno moraju da znaju, da roditelji moraju postati svesni kakve sve opasnosti i kakvi monstrumi prete njihovoj deci.
 
Armagedon i Fondaciju „Tijana Jurić“ povezuje nekoliko sudbinskih zanimljivosti.

Knjiga je u izdanju Samizdata B92 izašla iz štampe 26. jula 2014. godine, istog dana kada je u Bajmoku nestala Tijana. Trinaest dana kasnije, kada je pronađeno njeno telo, neko je pročitao ovaj roman i zaključio da je njen slučaj, gotovo identičan, već opisan u knjizi koja je napisana mesecima ranije. Ništa čudno, s obzirom na to da je obrazac ponašanja nasilnika uvek isti: nakon zadovoljavanja svojih bolesnih strasti pre će svoju žrtvu lišiti života, nego što će dopustiti da preživi i omogući da ga sutra negde prepozna i prijavi vlastima.

Igora sam upoznao tek godinu ili dve kasnije, ali smo se odmah prepoznali. Od prvog trenutka radimo zajedno, s istom strašću i željom da nikada i nigde nijedno dete ne doživi sudbinu njegove kćerke. Naposletku, moram da dodam, zahvaljujući Fondaciji, „Armagedon“ je prošle godine, pet godina nakon prvog izdanja, konačno doživeo i svoje reizdanje.

Malo je novinara, ali i domaćih pisaca koji se bave ove bolnim temama pred kojima naše društvo uglavnom zatvara oči i ćuti. Vi ste odlučili da ne ćutite. Zašto?

Na Zapadu su knjige sa ovakvim temama vrlo popularne i beleže značajne tiraže, jer ljudi vole da zavire u ono što se dešava na periferiji života. Ovde većina naroda već živi na toj periferiji, pa im još samo fali da se opterećuju i ovim, teškim temama. Međutim, ako već morate da se suočite sa zlom, onda je neuporedivo bolje da ga upoznate gledajući neki film ili na stranicama knjige koje se time bave.

Lično, ne volim da pišem o ovakvim stvarima, ne prijaju mi susreti sa roditeljima koji su na ovaj ili onaj način ostali bez svoje dece, ali to je užasna realnost, nešto pred čim ne smemo da zatvaramo oči. Rečju, neko mora i time da se bavi.

„Kad zvona zaneme“, „Noć Arhangela“, „Brodolom“, „Neviđena Srbija“, zbirka priča „Priče uz ognjište“… sve su ovo knjige sa istorijskom „podlogom“. Da li su ove knjige čitanije i popularnije od gore spomenutih koje se bave gorućim društvenim problemima?

Neko je to nazvao zabranjenom istorijom, a u stvari je obična, zaturena povesnica. Rečju, živimo na području gde su se događaji munjevito dešavali, međusobno preticali i saplitali, nije čudno što je mnogo toga zaprašeno i prepušteno zaboravu. Moja strast je upravo to rudarenje po arhivama, skidanju prašine i proveravanju legendi koje naizgled deluju kao bapske priče, a zapravo vrlo često koegzistiraju s onim što se nekada i negde zaista dogodilo. Verujem da je sve ovo ljudima zanimljivo o čemu svedoče i tiraži ovih knjiga.

Osinje gnezdo“ roman koji treba da izađe ovog meseca u izdanju Lagune već izaziva reakcije u nekim medijima. Da li ste očekivali te reakcije pre nego što je roman izašao iz štampe?

Nisam očekivao nikakve reakcije, jer je tu knjigu u svojoj konačnici pročitao veoma mali broj ljudi, manje nego što je prstiju na stolarskoj ruci.

Zapravo, čitava furtutma je nastala samo na osnovu pogovora knjige, jedino što je do sada bilo dostupno javnosti. Oglasili su se tabloidi, ozbiljni nedeljnici, verski analitičari, istoričari, eminentni stručnjaci, čak i crkvene vladike. I pročitao sam najluđe teorije o tome kako je knjiga nastala, od toga da je plod stranih obaveštajnih sila, pa sve do toga da je knjiga i naručena od strane Srpske pravoslavne crkve. Iskreno, sve to me za sada zabavlja, ali će biti znatno manje zabavno kada roman konačno izađe iz štampe. Rečju, verujem da će se mnogi ozbiljno zamisliti nad onim što se u ovoj knjizi obelodanjuje.

U toj knjizi se postavlja pitanje da li su mošti Svetog Save zaista spaljene na Vračaru. Koliko je istine, a koliko fikcije u ovom romanu?

Svaka moja knjiga je romansirana istorija, fikcija se podrazumeva, ali se uvek oslanjam na istorijske podatke. Nisam imao nameru da rušim bilo kakav mit, samo sam tražio materijalne dokaze o samom spaljivanju. Nisam ih pronašao, a čitava priča, barem onako kako je istorijski predstavljena, prepuna je šupljina, nelogičnosti, protivrečnosti i zabluda. Ovo je roman na kojem sam najduže radio, čitavih sedam godina, a put me je vodio od Beograda i istočne Srbije do Polimlja i Cetinja. Krajnji rezultat su dva manastira s čudotvornim moštima čije isceljujuće moći često prevazilaze i one pod Ostrogom, pri čemu su u oba slučaja izložene pod imenom svetitelja koji ni na koji način tu ne bi mogli da budu. Međutim, priča o moštima je samo jedan tok priče. Ono što će uistinu uzrujati čitaoce, a posebno duhovne vlasti je nešto posve sasvim drugo.

Autor: Rada Čeh
Izvor: dnevnikslucajnedomacice.wordpress.com
Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz knjige skrivene poruke autorki penelopi vord i vaj kiland laguna knjige Prikaz knjige „Skrivene poruke“ autorki Penelopi Vord i Vaj Kiland
08.04.2020.
Sve počinje od ljubavne priče koja je pošla naopako... Šarlot je vatrena, kreativna i ambiciozna osoba, odlučna da živi život po svojim pravilima. Mislila je da je srećno verena dok nije saznala da je...
više
od ni slova do bolje no ikad šta pisci pišu u izolaciji laguna knjige Od „ni slova“ do „bolje no ikad“: Šta pisci pišu u izolaciji
08.04.2020.
Od „ni slova“ do „bolje nego inače“, u tom se opsegu kreću odgovori na pitanje šta trenutno pišu pisci u doba opšte izolacije. I ništa od toga nema direktne veze, bar za sada, sa pandemijom koronaviru...
više
sjajna edukativna knjiga za mališane u zoo vrtu zabavne aktivnosti  laguna knjige Sjajna edukativna knjiga za mališane – „U zoo-vrtu – zabavne aktivnosti“
08.04.2020.
Porodica Jovanović je u zoo-vrtu! Napravili su listu svih životinja koje žele da vide, ali im treba tvoja pomoć! Kreni sa Jovanovićima u šetnju, obeleži put, pronađi golubove ili ribe, spoj mladunce s...
više
klasici u izolaciji laguna knjige Klasici u izolaciji
08.04.2020.
Svako vreme je pravo vreme za čitanje, prelistavanje i ponovno čitanje klasika. Budući da zbog pandemije veliki deo stanovništva vreme provodi u kući, možda je baš sad prilika da se posvetite klasicim...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.