O knjizi „Panonski admiral“ Ivana Ivačkovića

Svojevremeno sam, a ima tome (dva)desetak i više godina, mnogo voleo, u kafanskim razgovorima, ali i na kućnim sedeljkama, uvek kada je društvo bilo inspirativno za raspirivanje jedne takve diskusije, da raspalim vatru time što bih ispalio „spisak“ od „pet živih“ srpskih genijalaca iz umetničke sfere, koji su u sazvežđu najvećih svetskih imena s kraja prethodnog i početkom novog milenijuma, bez obzira na to da li je njihovo delo prepoznato i valorizovano u tom svetu sa kojim se uvek poredimo. Dva filmska reditelja sa tog „mog“ spiska nisu se baš proslavila filmovima koji su nakon toga usledili, što bi se moglo reći i za velikog dramskog pisca koji je svoja najbolja dela ipak napisao u prošlom veku, dok je književnik koga sam tu svrstao, a koji je svet osvojio svojim zaumnim romanom i čak slovio kao kandidat za Nobelovu nagradu, u međuvremenu umro, pa sam ga na spisku „živih“ zamenio drugim koji, opet, snagu i kvalitet dva svoja remek-dela, prevedena na desetak svetskih jezika, nikad kasnije nije dosegao.

Jedini među tim „mojim“ genijalcima ili bogomdanim umetnicima, koji po prirodi stvari, zbog jezičke i drugih barijera, nije mogao da osvoji svet, ali je suvereno vladao onim prostorima koji ga razumeju, bio je Đorđe Balašević. I mada je, u pomenutim raspravama (što je neminovno) bilo često i žučnih polemika, u kojima je svako imao nekog „svog“ koga bi (umesto nekog „mog“) ubacio u tu veliku petorku, koplja su se najviše lomila upravo oko Đoleta, kome niko nije osporavao pesnički talenat i veličinu, ali su tu često ubacivani i neki kriterijumi izvan umetnosti, u pomenutom slučaju najčešće oni politički, čak i nacionalistički, a bez ikakvih valjanih argumenata ubacivani su razlozi koji bi priču rasplinuli i odvukli je u potpuno drugom smeru.

Kada sam pre pet godina, kao drugi deo svoje knjige, odnosno dokaz da rokenrol u Srbiji nije propao, rešio da uradim i izbor „100 najboljih srpskih albuma od raspada SFRJ“, jedan od prvih autoriteta sa kojim sam se u tom smislu konsultovao bio je Ivan Ivačković. I, zanimljivo, tada smo u nizu telefonskih razgovora i dopisivanja putem mejla najčešće pominjali baš Balaševića, upravo kroz svetlo činjenice da ga mnogi (naročito oni mlađi) rok novinari, kritičari i analitičari, uopšte ne posmatraju kao rokera i rok poetu, što je inače naša stara boljka, zbog koje je, tako uskogrudim gledanjem, našoj rok sceni naneta nesaglediva šteta. I, sad, da ne raspredam beskrajnu priču o tome šta je rokenrol, u sličnim raspravama sa neistomišljenicima, ja uvek kao krunski argument potegnem pitanje – Da li je ikada ikom u svetu palo napamet da za Lenarda Koena kaže da nije roker, uz potpitanje na koje mi još niko nije dao valjan odgovor – Kakva je razlika između pomenutog Kanađanina i Đorđa Balaševića, koji je, opet, ako je bunt jedan od atributa rokenrola, imao mnogo više buntovnih i protestnih pesama i od samog Koena.

Još tada, pre pet godina, shvatio sam da u Ivanu imam istomišljenika. Ni on, koji je tada već spremao knjigu o Balaševiću, ni ja koji sam u Đoletu, još od šaljivog „Razdeljka“, prepoznao „dečka koji obećava“, nismo tada ni slutili da će nas Đole ubrzo napustiti. A svakako nismo mogli pretpostaviti kakvu će tugu i šta sve njegov prerani i nenadoknadivi odlazak izazvati na bukvalno svim prostorima bivše Jugoslavije. Koju je upravo on, takav kakav je bio, kako-tako držao na okupu, barem onaj njen najkvalitetniji, najobrazovaniji, slobodomisleći, pogubnim nacionalizmom neuprljan, deo populacije.

Zbog svega toga, znajući da će on taj posao uraditi na najbolji mogući način, sa nestrpljenjem sam očekivao Ivačkovićevu knjigu o Đoletu, za koju sam poodavno znao da je sprema.

Godinu i po dana nakon smrti Đorđa Balaševića pojavila se konačno, u izdanju Lagune, knjiga Ivana Ivačkovića „Panonski admiral“, koju je praktično radio poslednjih nekoliko godina, a suštinski i ceo svoj radni vek, otkako je kao klinac čuo i zavoleo prve Đoletove (još pod firmom Žetve ili Ranog mraza) singlove, pa kroz decenije njegovog samostalnog rada, brojne koncerte kojima je prisustvovao (nakon jednog od njih ga je, još kao mlad novinar, i upoznao), sve do knjige koju je, još za Đoletovog života radio i o njoj s njim razgovarao.

Ivan Ivačković je do sada, uz hiljade tekstova o rok muzici u raznim novinama i časopisima, objavio i sedam knjiga na temu rok muzike, od čega je čak njih pet biografskih (dva izdanja knjige o Rolling Stonesima, kao i knjige o Madoni, Bajagi i Džoniju Štuliću) pre ove najnovije o Balaševiću. Ono, međutim, što je, uz dužno poštovanje za svaku od pomenutih, obeležilo njegov spisateljski rad u ovoj sferi, svakako je knjiga „Kako smo propevali – Jugoslavija i njena muzika“ u kojoj je iz svih mogućih uglova „pretresao“ istoriju rok muzike u Jugoslaviji i za to vredno delo, kao niko do tada iz ove branše, dobio najvrednije publicističko priznanje na ovim prostorima nagradu „Desimir Tošić“. Bez želje da se sada upuštamo u bilo koje od ovih dela, treba naglasiti da je upravo knjiga „Kako smo propevali“ predstavljala metodološku matricu kojom će se Ivačković služiti i u pisanju (naglašavam radne) biografije Đorđa Balaševića. Jer pišući o Đoletu, od njegovih prvih pesama, s kojima se pojavio na našoj pop-rok sceni, pa do poslednjih dana, ali i onoga što je nakon njegovog odlaska usledilo, Ivan Ivačković nas je, kroz trista i kusur strana svoje obimne knjige, besprekornim stilom proveo i kroz sve istorijske, socio-političke, kulturološke i druge društvene sfere u kojima je radio i svoje pesme stvarao i pevao njegov (i naš) junak. I, ako mi je dozvoljeno da primetim (iako Ivačković to delo nije pomenuo u obilju onih koja su na njega uticala, iz kojih je crpeo materijal i ideje za svoju knjigu), na „prvu loptu“ mi pada napamet knjiga „Revolucija u glavi“ u kojoj nas Jan Mekdonald pedantno provodi kroz više od dvesta pesama Bitlsa, navodeći kad je koja od njih nastala, ko se pojavio sa idejom, ko je u njenom stvaranju šta dodao, ko svirao, pevao, gostovao… Na sličan način nas Ivačković vodi kroz sve Balaševićeve (na nosačima zvuka) snimljene pesme, od prvih singlova, pa preko svih albuma, komentarišući svaku od na njima snimljenih pesama, od prve na A do poslednje na B strani, uz mnoštvo detalja o tome ko na kojoj pesmi šta svira i tome slično, ali i okolnosti i razloge za nastanak pojedinih pesama. Pa i to kojim su povodom, kako i kada, nastajale pesme „Računajte na nas“, „Triput sam video Tita“ ili pak „Rekvijem“, koje Balaševiću mnogi spočitavaju kao svojevrsno „udvorištvo“, prenebregavajući činjenicu da je većina nas koji smo živeli u toj zemlji i voleli je, gajila slična osećanja, kao i to da je teško pronaći neko iole bitno ime koje tada u svom „opusu“ nije imalo i neku revolucionarnu pesmu, snimilo neku pesmu za „slet“ ili kakvu drugu prigodnu manifestaciju. I nikome se, ni naknadnom pameću, to ne spočitava, čak i ne pominje, osim Balaševiću koji svoj žal za Jugoslavijom (da ne pominjemo način na koji se raspala) nikad nije ni krio, večito noseći sa sobom i u sebi mirotvorački i pomiriteljski duh. Zbog toga je njegova smrt tako bolno odjeknula na svim prostorima bivše nam zemlje, ostavljajući tužne i obezglavljene sve one koji su osećali nostalgiju u odnosu na bivšu nam zajedničku zemlju, čak i one koji to možda i (tamo gde su) ne bi smeli da priznaju. Jer Đorđe Balašević je bio (i posle smrti ostao) amabasador mira, tolerancije i nostalgije, što mu „nacoši“ (kako bi on rekao) u svim novostvorenim državicama (pa i kod nas) nikad neće „oprostiti“.

A da se vratimo na onaj napred pomenuti „bunt“, kao jedan od atributa rokenrola, poslednje tri decenije svoga rada (i života) Balašević je bio jedan od najbuntovnijih i najkritičnijih umetnika uopšte, ma o kojoj vlasti da se radilo i osim prvih nekoliko godina nakon Petooktobarske revolucije, uglavnom je za vladajuće režime bio persona non grata, svesno noseći svoj krst na leđima i metu na čelu i ne prodajući se ni jednom režimu. Kao nepodoban bio je ujedno i nepoželjan na svim državnim medijima koji su ga, sve do smrti, ignorisali.

Uz izvinjenje što akcenat dajem na ovu dimneziju Balaševićeve karijere Ivan Ivačković u „Panonskom admiralu“ pedantno i nadahnuto piše i o svim Đoletovim pesmama, pogotovo o antologijskim pesmama-romanima („Vasa Ladački“, „Dunjo moja“, „Lepa protina kći“, „Slovenska“…) i onima koje su ga nadživele, već odavno ušavši u formalne ili neobjavljene pesničke antologije ili kafane, o stihovima koji su postali deo našeg kolokvijalnog govora, ali i šalama i gegovima (često sa otrovnom žaokom u odnosu na vlast) koje je smišljao i na svojim koncertima njima uveseljavao publiku, postavši tako i jedan od naših prvih stendap komičara (pre njega je to činio još samo čuveni Ljuba Moljac). Ivan Ivačković nas kroz knjigu vodi, pišući tu i tamo gde je to neophodno i o Đoletovim knjigama, filmovima i drugim aktivnostima, dotičući se svega što je bitno u okolnostima kad je koja pesma (ili ploča) nastajala, koliko god je moguće ne zalazeći u Balaševićev privatan život, osim kad se tiče nastanka koje pesme, ne spuštajući se na tabloidni nivo i držeći nas podalje od „ključaonice“ kroz koju bi virili u njegovu intimu i porodicu.

Bez obzira na svoj u suštini publicistički karakter i milion u tekst vešto uklopljenih podataka, knjiga Ivana Ivačkoviča čita se lako, kao zanimljiv roman, držeći nas budnim i terajući da pročitamo još jednu stranicu, još jednu glavu, ne ispuštajući je iz ruku i mameći nam naizmenično i osmeh i suze, terajući nas da u sebi pevamo pesme o kojima trenutno piše, ali i da kopamo po starim pločama ili Jutjubu u slučaju da se nekog od pomenutih naslova ne sećamo. Posebno su dirljivi delovi u kojima (često im se vraćajući u raznim poglavljima) piše o tome kako su ga gde nakon ratova devedesetih dočekivali, a kako na kraju ispraćali u raznim mestima bivše nam domovine i na tim mestima, čak se i trudeći da izbegne patetiku, jednostavnim navođenjem činjenica, često mi je izmamio suze. Jer koliko god nam bilo žao zbog smrti Đorđa Balaševića, kao čoveka i umetnika koga smo voleli, nekako nam je možda isto toliko, ako ne i više, žao onoga što nije stigao da napravi, a mogao je, i to smo svi od njega očekivali.

I, ako bih, da ne ispadne da sve samo hvalim (a više je nego vredno hvale) Ivačkoviću imao šta i da zamerim, više zbog toga što bih voleo da je ova sjajna knjiga o Balaševićevim pesmama kompletirana i na taj način, to je da nije „obradio“ pesme koje su nakon Đoletovog poslednjeg albuma „Kao rani mraz“, sporadično objavljivane na njegovom Jutjub portalu. Ove pesme de facto nisu objavljene ni na jednom nosaču zvuka (što jeste tema posmatranja), ali i te kako postoje u obliku koji je danas skoro pa dominirajući, jer imaju milione pregleda i lajkova, više nego ijedan nosač zvuka. Neke od njih je Đole i pevao na koncertima, a neke su postigle i priličnu popularnost, kao na primer „Lega“ kojom je zahvalio vernoj osiječkoj publici koja ga je svuda pratila, ali i „Dno dna“ zbog koje je više nego zbog ijedne druge zapao u nemilost vladajučeg režima. Zbog toga se nadam da će Ivan Ivačković svoje izvesno drugo izdanje ove sjajne knjige dopuniti i osvrtima na te pesme.

Kao čovek „starog kova“ zaljubljen u gramofonske ploče, još dok je Balašević bio živ, nadao sam se da će sva CD izdanja objaviti i na vinilu, ali i da će sve ovo „virtuelno“ sakupiti i izdati kao jedan novi album nakon toliko godina. No čitajući Ivačkovićevu knjigu, shvatio sam koliko je studiozno „pakovao“ svaki album, tako da je mala verovatnoća da bi se tako nešto desilo. Ali hoću da verujem (zato ovo i pišem) da će neko biti barfem toliko „poslovan“, ali i bolećiv prema milionskoj armiji njegovih obožavatelja koji bi i jedan takav (makar kompilacijski – od „neobjavljenih“ snimaka) album voleo da ima na nosaču zvuka.

No u smislu onoga šta smo sve i koliko izgubili odlaskom Đorđa Balaševića, to je još i najmanje važno, jer izgubili smo najviše time što više nijednu pesmu neće napisati i što ga više nikada nećemo gledati na nekom od koncerata koji su već decenijama prerasli u hodošašća. A najviše zato što je otišao valjda najvažniji čovek, baš onaj koji je najbolji deo bivše Jugoslavije držao na okupu. Jer ako je iko mogao da bude pomiritelj i neukaljani autoritet oko kog će se okupljati „nebeska Jugoslavija“, to je nedvojbeno bio Đorđe Balašević.

Na sve to i mnogo štošta još će nas ubuduće podsećati ova važna i vredna knjiga Ivana Ivačkovića.

Autor: Duško Antonić
Izvor: rockomotiva.com