O knjizi „Magi – kao da je bilo nekad“, Dušana Vesića: katarza, svima potrebna

Na samom početku knjige, koja će se dugo nositi u srcu i džepu, kao podsećanje i kao opomena, dva pitanja. Zašto ponovo o Magi i zašto Dušan Vesić?

Na prvo pitanje odgovor je znatno teži, ali koristimo i pomoć samog autore koji kaže: „Način na koji je Magi živela i način na koji je umrla je tema mnogih kontroverznih tumačenja. Mada se činilo da se o njoj još za života sve znalo, a da se svakako sve znalo posle njene smrti, kontroverze su s vremenom samo rasle“.

U uvodnom delu autor piše o tome da je Margita čas slavljena kao „najveća umetnica“, a potom se o njoj govorilo kao „najvećoj narkomanki“. Njenoj umetnosti je bila neophodna valorizacija, jedno novo sagledavanje, shvatanje i tumačenje u svetlu otkrivenih činjenica i novih saznanja. U svemu za Vesića je bilo i ličnih razloga za ovu knjigu .“Što se mene lično tiče, istina je, u stvari da Margiti dugujem ovu knjigu“, naglasio je autor i dodao da knjigu ne dugujemo samo Margiti, već i sebi, uspomenama, razlozima zbog kojih živimo, to dugujemo našoj kulturi u celini.

U ovim rečima je i dovoljno objašnjenja zašto Dušan Vesić. Autor je rođen iste godne kad i Magi (1959), iz istog je beogradskog miljea, odlično poznavajući Magi, od njene pojave na domaćoj rok sceni, jedan je od najuticajnijih domaćih rok novinara sa jugoslovenskih prostora, autor osam dokumentarnih TV serija i filmova, od kojih su svakako najpoznatiji kultni serijal „Rokovnik“ i film „EKV – Kao da je bilo nekad“. Napisao je i tri knjige o „Bijelom dugmetu“. A ono najznačajnije, ujedno je i najličnije i najintimnije, uvek je gajio neskrivene simpatije prema čudesnoj heroini doba u kom smo živeli.

Knjiga „Magi – Kao da je bilo nekad“ nosi u sebi puno tuge, bola, ali i ljubavi, traga za odgovorima – da li je tako moralo biti i šta je Magino okruženje, a i mi koji smo je voleli, mogli uraditi, a nismo, da bi sve bilo drugačije. U knjizi nema nikakve proizvoljnosti, uložen je veliki rad i trud, koji podrazumeva dugogodišnje istraživanje, otkrivanje nekad i čini se beznačajnih sitnica na prvi pogled, ali kad se zagledamo u tu životnu slagalicu, zvanu Margita Stefanović, vidimo da je svaki delić, svaka kockica, sličica, veoma važna za razumevanje kompletne slike. Sve je u to uključeno, i razumevanje opšteg društvenog konteksta nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, stvaranje srednje klase, kojoj je pripadala Magi i njena porodica, poreklo porodice, porodični odnosi i konflikti i nemogućnost njihovog rešavanja u kući Stefanovića. Puno toga je napisano i o nikad adekvatno lečenoj epilepsiji kod Margite, o njenoj zavisnosti od opijata i na samom kraju o sidi, od koje je bolovala. Za razumevanje Margite Stefanović, njenog života i umetnosti, svakako je važno pratiti i tok njenog obrazovanja. Jedna od najtalentovanijih pijanistkinja svog vremena (zajedno u klasi sa Ivom Pogorelićem), čija je karijera naglo i grubo prekinuta. Tu je i opis beogradskog umetničkog i muzičkog miljea, važnog za nastanak EKV-a, opis odnosa sa članovima grupe, razna svedočenja o tom periodu 1982 – 1994. U knjizi su pomenute, a ponešto i ispričano o svim Maginim velikim ljubavima, muškarcima koji su joj mnogo značili u životu, ali je i napuštali u odsutnim trenucima i ostavljali je samu i neštićenu, odnosno nezaštićenu, kakva je i bila ceo život…

Podrobno, sa puno muke i bola, opisan je i period stradanja i nerazumevanje, vreme, kad su Magin život obeležile mnoge smrti i odlasci dragih ljudi: Vd, Milan, Bojan, otac Slavo i majka Desa. Na kraju ostala je sama, okružena jedino ljubavlju nekoliko vernih prijatelja, bolesna, iskorišćena i zloupotrebljena, napuštena gotovo od svih i bez sredstava za život. Nije ovo samo jedna bolna priča o sudbini ukletog umetnika, posebno umetnice, žene na ovim našim prostorima, ovo je svedočenje i o stradanju mnogih od nas koji se nismo snašli u jednom razorenom društvu, u kojem su izgubljeni i zagubljeni negde u vremenu naši životi.

Vesić koristi pouzdane izvore i informacije o mnogim događajima, tamo gde su protivrečna svedočenja o nekim situacijama, koristi i navodi više izvora. Ima i neprjatnih činjenica i podataka o nekom koga volite, ali ih autor ne navodi da bi širio neproverene informacije i tračeve, već samo činjenice da se što bolje razume jedna nesrećna sudbina. Vesić upravo smatra da to što je sama Margita malo govorila o sebi, svojim problemima, posebno u porodici i o njenom odnosu sa majkom da ju je to i dovelo na stranputicu, pogrešne izbore u životu.

Posebno vredan deo knjige je onaj koji se bavi porodicom Stefanović, poreklom Maginih roditelja (značajan opis porodice Margitinog oca Slavoljuba Stefanovića Ravasija, poznatog TV i pozorišnog reditelja, rođenog u okolini Čačka, odraslog u zanatskoj porodici, mađarskog porekla Ravasi, nakon smrti oca, kada se majka preudala). Slavoljub Stefanović Ravasi do kraja života nije prekinuo veze sa Čačkom, ali se o tome malo zna i ima malo pisanih svedočanstava o tim vezama. Odrastanje pored dominantne majke, koja je sve svoje ambicije prenela na malu Margitu, a kasnije grubo prekinula njenu uspešnu muzičku karijeru, uticalo je da se Magi povuče u sebe i ne zatraži pomoć, a ni izvesnu zaštitu od oca i drugih njoj bliskih ljudi, koja joj bila neophodna da nastavi dalje. Sve to skupa, uticalo je da se Magi povuče u sebe, ne govori o problemima, a zbog čestih glavobolja, kao posledice nelečene epilepsije, nastale još u detinjstvu, posegne prvo za raznim tabletama, a kasnije „utehu“ i „spas“ potraži i u teškim drogama, koje će u znatnoj meri, kao i kasnije otkrivena sida, uticati na Maginu propast, ali i propast čitave jedne generacije, pripadnika srednje klase odrasle u socijalizmu. Oni se nisu snašli u novonastalim okolnostima, bliskom kraju zemlje u kojoj su odrasli, a kasnije i njenom potpunom raspadu, ratovima, siromaštvu. Opis nastanka, uspona i na kraju propasti srednje klase, a samim tim i umetničke ekspanzije iz nje proistekle osamdesetih godina, koja je dominirala kulturnom i subkulturnom scenom Jugoslavije, veoma je značajan u ovoj knjizi za razumevanje čitavog konteksta priče. „Ekatarina Velika“ i mnogi akteri knjige su pripadali tom svetu i sa njegovim krajem ostali poput siročića, usamljeni i napušteni, bez zaštite i pomoći institucija sistema. Čitava jedna kultura se urušila, a njeni pripadnici su ostali nemoćni da bilo šta urade za sebe i za druge. Posebno teška u svemu je bila sudbina žena, umetnica, poput Margite Stefanović i Sonje Savić. U mnogo čemu njihove sudbine su se podudarale, ili preplitale, a u jednom su bile u potpunosti istovetne, po svojoj tragičnosti i po odbijanju mnogih, koji su to mogli, da im pomognu. Njihov vapaj za pomoći, tačnije krik, bio je zakasneo, mnogi nisu želeli da ga čuju, a oni koji jesu, nisu umeli, znali, niti su imali moći da dovoljno i pravovremeno pomognu. I Margita i Sonja su puno uradile za jugoslovensku i srpsku kulturu, ali su nekako iz nje nezvanično prognane i skrajnute i još uvek zvanično nemaju mesto i značaj koji zaslužuju i koji im pripada.

Dragocena su brojna svedočanstva, kao i prilozi, koje je otkrio i publikovao vredni, istrajni, iskreni istraživač Dušan Vesić, a koja se mogu otkriti u poštenoj, emocijama ispunjenoj knjizi „Magi – Kao da je bilo nekad“. Pored nekih od do sad neobjavljivanih Maginih fotografija iz svih životnih faza, tu su i njene priče, crteži, delovi neobjavljenog intervjua sa Margitinom nastavnicom klavira Lilikom i na kraju sjajni tekst Jelene Marković „EKV – Kultura droge, sloboda i identitet“, koji na posve drugačiji način baca svetlo na stvaralaštvo popularne grupe. Značajni su i dokumenti o Margitinim započetim i nikad u potpunosti dovršenim solo projektima i zamislima.

Sve u svemu, ova knjiga je jedno bolno i tužno podsećanje na život jedne značajne umetnice, pijanistkinje, klavijaturistkinje, kompozitora, tekstopisca, nikad u potpunosti ostvarenog arhitekte, na jednu epohu, njen i naš uspon i pad. Podsećanje i na vreme, kome je nedostajalo više iskrenosti, razgovora, razumevanja i solidarnosti. Značaj ove knjige za shvatanje života i sudbine velike umetnice i jedne epohe je ogroman samim njenim pojavljivanjem u javnosti. Sa novim činjenicama i dopunjenim izdanjima u budućnosti, značaj i uticaj biće još veći. Kulturna i umetnička zaostavština Margite, a pogotovo njenog oca Slavoljuba Stefanovića Ravasija, rođenog u okolini Čačka, pripadaju u izvesnom smislu i zavičajnom kulturnom nasleđu Čačka.

I za kraj, citat iz pesme „Zajedno“ (1993), sastava EKV – Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko, ova borba je bila ispod časti, protiv razuma.

Autor: Dušan Darijević
Izvor: caglas.rs