O gresima, Anđelima, ženama, vukovima i senkama u romanima Branislava Jankovića

U pradavna vremena, kada je Pandora otvorila kutiju iz koje su u svet žurno, da ga svojim zadahom zaprljaju, pokuljali gresi, bolesti i sva, ljudskom umu do tada nezamisliva zla, živeli su Slovenski Bogovi koji su ono božansko, sakrili od ljudi, podeljenih između sebe i u sebi, stvorili Tajnu. Onu iz koje je, mnogo pre edenske jabuke sveznanja sve postalo, sve nastalo i sve proisteklo, i dali je na čuvanje Čoveku.



I tada se sve promenilo, postalo drugačije, tako poznato, a izmenjeno.

Tajna, Mudrost, Vukovi i Senke, postali su kletvenici, oni kojima je u genetskom kodu upisano da samim rođenjem i prvim plačem postaju, jesu i ostaju drevni čuvari neugasle vatre, plamena koji ostaje da svetli, da obasjava ljudski rod, koji je ugušen, koji pati, i muči se, i koji će se iz grehovnosti podići, Vaskrsnuti poput drevnog Feniksa iz pepela, i svojim žarom osvetliti rađanje novog doba.

Doba koje je je bilo, jeste i biće, doba borbe. Doba sagledavanja i bespoštednog zaranjanja u košmare, suočavanja sa hiljadama najružnijih lica sopstvene grehovnosti. Grehovnost, koja ima bezbroj iskeženih čeljusti, koje su poput 'ala iz 'Ada zinule, da Vuka, Čuvara, Anđela, raspopa, pašu, da Čoveka, rastrgnu.

Jer, „kada se gresi nagomilaju, put ka iskupljenju postaje neizdrživ“ i uvek vodi u Studenac, na letnjeg Svetog Nikolu, kada se nebesa raskrile, a pakao i raj sudare. Ali gde je taj put? I gde je Studenac? Postoji li mesto, u kome se nebesa otvaraju i svaki put, svaka staza, vodi do pakla.

Ili je to bio samo jezoviti vrtlog snova, koji poput vorteksa uvlači, usisava u sebe, i vodi u neku drugu stvarnost, u neki mikrokosmos u kome se u čoveku, u lice smeju i po njemu nemilosrdno šibaju svi oni gresi, nagomilani od pra vremena, nasleđeni od askurđela, do vremena pre njegovog sopstvenog rođenja. I to je ključ koji sve razrešava i koji otvara dobro zabravljena vrata duše. Da svako sagrešenje ima svoje praštanje. A, pre Novog rađanja, dolazi pad.

„Svakom čoveku nedostaje neki deo srca. Nekom onaj u kojem se nalazi hrabrost, nekom deo gde stanuje ljubav. Pojedinima fali dobrota, a drugima odanost. I čovek živi bez tih delova. Teško, ali živi. Zna on da bez celog srca nije potpun. I onda… naiđe čas kada se pojavi deo koji nedostaje. I to baš u trenutku kada je najpotrebniji.“ („Suze Svetog Nikole“)

Jer ljudi uvek žele više od onoga što imaju i zbog toga nikada nisu srećni niti zadovoljni. Takvi smo. Grešni. Nesmireni. U večitom traganju i lutanju za srećom, za ljubavlju, za smirenjem. I baš to, za čime toliko žudimo, baš to što tako očajnički tražimo, to nam beži.

Bežimo od rastrzanosti, hrlimo ka hrabrosti, suočenju sa sopstvenom prirodom, o svim našim potragama, o onome što nam beži, o onome što nas proganja, a što vidimo u sopstvenim očima, što slušamo kada sklizne sa sopstvenih usana, dok težimo ogledanju sa vukovima, senkama, gvozdenim oblacima koji se nadvijaju nad nama, zagledani u hučanje vetrova zla koji prete da će nas oduvati. A kojima, ipak, hrabro i postojano odolevamo, misli okupiranih onozemaljskim, i Anđelima kao moćnim, nevidljivim čuvarima, pod čijim krilom spavamo bezbrižno, poput deteta, nevinog i naivnog, ušuškanog u majčino naručje.

Dok Anđeli nad nama bdiju, plaču i pate. Pate, jer je bitka za nebesa završena, poraženi anđeli zbačeni su, proterani da postanu zlokobne senke, utvare, pali duhovi podnebesja, jer su se pobunili protiv Oca, i svojom iskvarenom prirodom mame, gone ljude u.

I zato su kažnjeni. Ili nagrađeni?

Jer, kako u svetu prepunom lepote ocrtane u detinjem obrazu koji se rumeni od sna, ili na usnama još nepoljubljene devojke, raspoznati kaznu od nagrade? I gde je ta tanka nit, ta linija koja deli kaznu od Usuda i konačni Sud od Sudbine, ucrtane na dlanu stare gatare.

Da. Anđeli žive u nama, sišli su na zemlju i žive među nama, grešnicima, da u njima, kao u ogledalu prepoznamo sve svoje mane, slabosti i nedostatke. Sakriveni među nama, uživamo u njihovom artizmu i sopstvenom neznanju, dok hodaju po tankoj žici naše duše, savijaju se kao da su načinjeni od savitljive gume naše savesti , ili nas posmatraju veštastvenim očima, gledajući u samo njima znane dubine naših sagrešenja, dok mi njih posmatramo kao nakaze, ne znajući da su se poput tajnih sudija i porotnika sakrili u čuvenom cirkusu „Felićita“.

A mi? Oprosti nam, Oče, znamo li šta činimo? Imamo li prava da bilo koga tako olako posmatramo, prosuđujemo i ocenjujemo, nesvesni da sve oko nas ima mnogo veće značenje i svoju dubinu, koje grešni i zarobljeni u sopstvenoj taštini nismo svesni.

A ipak, oni su tu, da nas razumeju, shvate i prihvate pre nego što se vrate na kapije večnog života, da nam sude, kada dođe naše vreme. Mogu li oni to? Je li zaista njihova anđeoska priroda dovoljno jaka da se suoči sa svim našim gresima, koje svakodnevno činimo, jačajući ono ljudsko, čulno, a bežeći od božanskog u nama, pitajući se: „Da li je sve to vredno?“

„Vredi li sve ovo, Sine Božji?“

„Ljudi će i dalje činiti iste stvari i greh će ih ponovo obeležiti.“

„Čemu onda sav taj bol i muke?“ –

„Šansa za one malobrojne. Da barem neko u budućnosti shvati ovu žrtvu i dokopa se raja.“  („Poslednji Cirkus na svetu“)

A lice grehovnosti najčešće ima obrise i obline žene. Jer, žena je najveća slabost i najveća Tajna. Koju je najteže otkriti jer je podignuta visoko, na pijedestal, nalik Božanstvu. Čak i onda kada njenom prirodom zavlada instinkt predatora i počini greh. Čak i onda kada su joj putevi zamršeni, prepuni bolnih i teških iskušenja kada njima korača bosa, raskrvavljenih kolena i stopala.
 
-  „Nisu čudni samo Božji putevi, već i naši. A tvoji su putevi postali  blatnjavi i neprohodni“ („Peta žica“)

Ali, nikako neoprostivi. Za svaki ženski greh postoji samilost, postoji opravdanje i oproštaj. Jer, žena je središte Univerzuma. Tajanstvena, predivna, lepa, grešna, požrtvovana, snažna i hrabra, prepuna one iskonske, paganske, potpune ženstvenosti i urođene ljupkosti. Sve je to žena. Jedna od onih koje svakodnevno srećemo: majka, supruga, sestra, ljubavnica, u čiju dušu samo muškarac, prodire tako lako i ruši stereotipe o ženi kao večitoj tajni koju muški um ne može da razume, da shvati a ponekad i prihvati.

Žene, kojima se tako lako prašta njihova putena, zemaljska prirodu i učinjena sagrešenja. Ali, ko prašta? Ko ima tu moć i to sveznanje, da vidi svu suštastvenost te grehovnosti? Ko prašta?

Otac Tadej, ili možda Jevrem Utvić, istražitelj, raspop, nesrećnik i grešnik, muškarac, ko?

Svi pomalo, i u tome je iskazana neograničena moć muškarca, da prodre u tananu žensku psihu i dotakne dušu žene i oseti ljubav. Jer, kroz sve što žena radi, kada čini, kroz sve provejava – LJUBAV.

Ljubav prema sestri, koja je svetinja. I sve što glavna junakinja ove priče radi je za ljubav, i zbog ljubavi. Jer sve patnje, sve teskobe, sva unutrašnja borba, sve želje da se one koje su nemoćne zaštite i odbrane, sve se slilo u tu jednu, jedinu reč, a u stvari u onu univerzalnu silu koja čini da se svet okreće i pokreće, koja čini da sva iskušenja nestanu kao noćne more posle spasonosnog buđenja – LJUBAV.

„Ja sam Teodora Kaluđerović. Moja sestra se zove Sofija. Mi nemamo roditelje. Samo jedna drugu. Ako je neko pipne – ubiću ga.“ („Peta žica“)

Jer, ljubav se nekada brani, i nekada može da se odbrani samo, i jedino grehom. Onim najtežim, a onda je i cena kojom se greh iskupljuje ogromna, plaća se i okajava čitavog života, baš kako je na to pristao da plati Jevrem Utvić.

Jer ženski princip, ne može da postoji bez muškog. Jin i Jang. Dva komplementarna principa koja se prate, traže i dopunjuju. Dve moćne prirode koje se sudaraju. Ono što je Sofija kao Jin, to je Jevrem kao Jang. Crno i belo. Dva lica greha i iskupljenja. Dva lica ljubavi.

Jevrem, raspop, privatni istražitelj, čovek lep kao greh koji nosi na svojoj duši oživeli kip grčkog boga, hodajući eros i čovek sa mnogim tajnama. Buntovnik. 

A klupko je sve zamršenije, intrige se pletu, stare tajne oživljavaju, čak su se i duhovi odavno umrlih uznemirili, i svi traže odgovore koje samo Jevrem može da im pruži.  

Ali, ima li i on snage, da se izbori sa sablastima i utvarama mraka i prošlosti koji plešu oko njega i stalno ga podsećaju da se u ovom životu i svetu sve vraća i sve plaća.

Može li on, takav kakav jeste, rastrzan, rastavljen na najsitnije atome svoje duše, i savesti koja ga progoni, da plati cenu za svoje grehe, i kolika je uopšte cena za nešto što se, možda i ne može platiti novcem, ali, to će morati da otkrije on sam, razapet poput Gospoda, u koga je počeo da sumnja, na krstu sačinjenog od čvrstih greda masonerije, srpske tajne policije i prave ljubavi koju je jednom osetio i koju je, već jednom, davno, skupo platio.

Može li, i mogu li se stari dugovi namiriti, ili će on, nestrpljiv, zalutan u svet duhova, utvara koje mu govore, koje se jadaju, njemu, neutešnom, morati da sačekati neko drugo vreme, da spasi sebe, da spasi svoju napaćenu i nesmirenu dušu, koja nemrtva a neživa luta svetom, i traži obrise jedne, divne, zabranjene žene, čiju je slast okusio, i zbog koje je žrtvovao sve.

Sebe, službu Bogu, sve svoje zemaljsko, ali, ne duhovno, ne ono što nosi u sebi, svoju suštastvenost i suštinu, dubinu i sva nezemaljska prostranstva svoje ljubavi, po kojima hoda, tuđa i daleka, vezana i sputana okovima zaveta, dužnosti prema rodu i porodici, a ipak samo njegova, topla, divlja i bliska – Savka Obrenović, čiju krv, čije srce i pogled u kome je njegov dom, njegova otadžbina i grob u kome će se jednom smiriti, nikada neće oprostiti.

I kada jednom bude nestao, biće to samo trenutak u kome će se vuk povući u pećinu, da prezimi dugu zimu bola, samoće i patnje, da oliže rane, i da se potom vrati, i naplati, namiri sve što mu duguju.

Sve sem ljubavi, jer ona se ne naplaćuje, za nju se živi, gine i sveti. A on je na to spreman.

Čak i onda, kada se nad njegovom glavom ponovo nadviju oblaci, teški, gvozdeni, koji nikada ne donose samo kišu, već i oluju. Oluju koja ovoga puta preti da će ga razneti na najsitnije komade. I njega i sve one u njegovoj blizini.

U haremu čuvenog turskog paše, silnika, megdandžije i krvnika Zekerija- paše, neko ubija žene. A harem, kao i svaki harem, iza svojih debelih zidova, pod mekim, šuštavim sagovima i u plavetnilu hamamske vode, krije mnoge tajne.

I grehe i tuge sakrivene kroz pašinu prepisku sa zapovednikom Leskovca, Uzun-Hajdar Agom, čovekom koji i sam krije mnoge tajne, a u središtu svih dve najveće – ljubav prema porodici, i ljubav prema ženi.

U tim redovima koji izazivaju jezu, od kojih srce trne, prepliću se mržnja, ljubav, divljenje, i zločin, čije umršeno klupko može da odmrsi samo jedan čovek – Jevrem Utvić.

U tim pismima je sve, i život, i izdaja, i greh i mržnja, samo ne ono jedino vredno - oproštaj. I pitanja. I kajanja. I prihvatanje, i k'smet, i stara mržnja, i bol, i krivica, sve to poput reke koju bujični tok izmešanih osećanja pretvara u zahuktali vodopad koji satire stara neprijateljstva, melje duše okovane i zaslepljene svojim unutrašnjim borbama, u kojima se muče, uvijaju i pate, progonjene prošlošću.

 „Uzun Hajdar-ago,

Crni oblaci nisu nešto što me uznemirava, već ljuti, jer ne volim kišu. Nekada sam ih smatrao izazovom i radovao sam im se – obećavali su borbu i promene. Sada mi samo zacrne pogled i već vidim blato na čizmama. A ti tamni oblaci nikada ne dolaze sami – prate ih vetrovi, gromovi i senke. Vetrovi pričaju, gromovi viču, a senke šapuću. Svašta šapuću, ago. Čujem i šta ne želim da čujem. Senki se treba plašiti.“
 
 „Zekerija-pašo, slavo i časti svojih predaka,

Ponekad, samo ponekad, pomislim da se dopisujem sa nekim drugim, ali, oprosti mi na tome, jer od tebe čuh samo uvrede i pretnje, pa mi ovo očinsko pisanje ne sluti na dobro...

Ostaćemo zanavek dvojica ljudi što nikada jedan drugome dobro nisu pomislili, ali, zarad politike i Porte, nismo ubili jedan drugog. I to zajedničko što pominjemo, kao da ćemo ga tako vratiti, a odlično znamo da se niko još nije vratio sa onoga sveta, koliko god kristijani pričali o Isusu, donelo nam je veću mržnju i podlost, pa zbog tog gneva u besa kao da zatiremo tu uspomenu.“ („Gvozdeni oblaci“) 
 
Ali, mogu li neprijatelji postati prijatelji, i jesu li oni za koje mislimo da su nam prijatelji, uvek i zaista uz nas, ili je sve to samo vešta varka, igra mačke i miša, velikih, surovih i moćnih koji su se sa svih strana sveta slili u Niš, ne bi li se poput gvozdenih oblaka sručili na dušu i glavu Jevrema Utvića, samo, nisu znali da Jevrem ima drugačiji dogovor i sa Svevišnjim a i sa gvozdenim oblacima.
 
„Kada je krenuo na put, jedino su ga oblaci pratili, jer, sunce za Jevremom nikada nije išlo. Oblaci teški kao gvožđe.“ („Gvozdeni oblaci“)
 
I to je čovek, sa svim svojim manama i vrlinama. Sa sitnim grehovima i dubokim padovim, sa tek ponekom pobedom, u kojoj se, kao u ogledalu, u kome pored sopstvenog lika vidimo i ono što je u nama, sve naše želje, htenja, ma koliko puste i proklete bile.

U tom se ogledalu vide sva naša traganja i lutanja, sve borbe koje su ostavile traga na našim licima i odsjaju očiju, u kojima možda još postoji plamičak svetlosti koji nas gura dalje, u nove borbe, i nove pobede. Jer, najveća je pobeda kada pobedimo sebe, svoju gordost, i kada posle svakog pada, ustanemo jači, i kada na starim fotografijama, baš kao u maloj fotografskoj radnji u Studencu, sa naših lica i tela, nestanu one zlokobne mrlje naših grehova, sakrivenih negde duboko u nama, između magije i realizma, između stvarnosti i mašte.

Ili je sve ipak izmaštana stvarnost?

Autor: Jelena Nedeljković
Napomena: U okviru konkursa „Tragom Nastasijevića“, koji je raspisala biblioteka „Braća Nastasijević“ iz Gornjeg Milanovca , u konkurenciji za najbolji esej, prvu nagradu osvojio je ovaj esej.