O bandama, zakonima ulice i najdugovečnijem kriminalcu na kojeg su se svi ugledali: promovisana knjiga „Majmunac: Kralj beogradskih apaša“ Šimona A. Đarmatija

Nova knjiga Šimona A. Đarmatija „Majmunac: Kralj beogradskih apaša“ predstavljena je u ponedeljak 9. juna u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.

 
Nakon izuzetno zapažene knjige „Mračne tajne beogradskih vračara“, autor nas u novoj knjizi ponovo vraća u prošlost kada se lopovi nisu mnogo razlikovali od ostatka sveta.
 
O knjizi su, pored autora, govorili i pisac Đorđe Bajić i urednica Dubravka Dragović Šehović.
 
U prvim decenijama dvadesetog veka u Parizu su se pojavile organizovane bande koje su obijale, pljačkale, podvodile i bezobzirno vršile brojne zločine. Ti udruženi mladi ljudi postali su poznati kao apaši. Ovo kriminalno pleme brzo je postalo aktivno i u Beogradu. Najtipičniji predstavnik beogradskih apaša, Dragutin Dragi Mitrović, poznatiji kao Majmunac, čitavih trideset godina zadavao je muke beogradskoj policiji.
 
Ovo je mozaička hronika u kojoj iz prošlosti izranja galerija živopisnih likova predvođenih Dragutinom Mitrovićem Majmuncem, beogradskim probisvetom svetskog kalibra.
 
Urednica Dubravka Dragović Šehović ocenila je da se Đarmati  na sjajan dokumentaristički način bavi istorijom, likovima koji su zaboravljeni ili skrivani u senci previranja između ratova, na prelasku iz 19. u 20. vek...
 
„Đarmati piše publicistiku poput sjajnog romanopisca i načini tako da se čitajući prenesete potpuno u to vreme u kojem su stvari ipak drugačije funkcionisale...“
 
Majmunac kao kralj apaša bio je najdugovečniji, te se njegovo ime više od 30 godina provlačilo po štampi, a upravo te novine i članke pronalazio je autor u arhivima...
 
„Godinama se bavim sličnom tematikom, te kada tražite materijal za jednog lika, listajući novine nailazite i na druge kriminalce čija imena i sudbine vam ostaju u malom mozgu i onda ih se setite za sledeću knjigu. Krenuo sam sa baba Anujkom, pa sam nastavio sa Lelom Salević, na čiju priču sam naletao usput. Pošto je sarađivala sa vračarama, one su postale moja sledeća tema za knjigu, i preko njih sam našao i Majmunca…“, ispričao je Đarmati.
 
Ko jednom uđe u Arhiv, šaljivo će autor, i malo „mirisne tu sivu prašinu“ – postaje zauvek ovisnik:
 
„Ne bih se bunio da me ostave u Arhivu na jedno pet-šest godina i zaborave ključ, da na miru pretražujem. Za mene je veoma interesantno da pronalazim sve ove likove tamo. Tako i Majmunca koji nije bio neki poseban kriminalac, ali je bio dugovečan. Svi su se pozivali na kralja, bio je idol mladim kriminalcima, želeli su da budu u njegovoj bandi...“
 
Pisac ističe da su svi likovi i priče bazirani isključivo na podacima i činjenicama do kojih je stizao, te da nije sklon „dodavanju i ulepšavanju“.
 
„Majmunac je bio vrlo neobičan, bio je sjajan zanatlija, iz dobre porodice, brat mu je bio čuveni zlatar, simpatičan, voleli su ga kriminalci, šarmantan, znao je jezike, govorio je mađarski, rumunski, bugarski… Njegovo polje delovanja je bilo i u Beogradu, Sremskoj Mitrovici ali i u Češkoj. Kako to znamo? Pa naglo je porastao kriminal u toj zemlji“, ispričao je autor.
 
Mamunac je mogao da krene drugim putem, posle određenog perioda, i pokušao je, ali jednom kada završiš u zatvoru, obeležen si za ceo život.
 
„Zanimljivo je da je pisao pesme, nije imao žene, osim jedne koju je upoznao u zatvoru i u koju se zaljubio. Napisao joj je i pesmu, govorio joj je da se mane lošeg života… Hteo je da je preobrati, sačuva tog miljea… Poslednjih godina mu je opadala koncentracija, opijao se i hvatali su ga… Govorio je da je to veoma težak život koji odnosi danak…“
 
A nadimak Majmunac dobio je zbog spretnog preskakanja ograda, veranja gde god je stigao, a imao je i jedan prst savijen kao majmunska kandža...
 
Kao autor triler romana, Đorđe Bajić je priznao da mu je bilo izuzetno zanimljivo da čita o ovim živopisnim likovima iz Đarmatijeve knjige.
 
„Šimon zna kako od istinite priče da načini neverovatno uzbudljiv narativ, ali ne dodajući ništa lažno, nikakvu fikciju, bez varanja i nadogradnje… Knjiga je uzbudljiva jer smo mi navikli da je taj period često predstavljen romantizovano, ali interesantno je da upoznamo i drugačiju sliku i one likove s druge strane. Ti likovi su bili kriminalci, ali je vrlo dragoceno da sagledamo i taj deo društva, a Đarmati veoma dobro ume da skine prašinu sa davno zaboravljenih ličnosti i priča“, ocenio je Bajić.
 
Autor „Majmunca“ kaže da se nisu stvari mnogo promenile, drugi su ljudi, ali je kriminal ostao, „zanat ko zanat, samo se promenilo oruđe u nekoj meri…“
 
„Kada je Majmunac došao do kraja svog puta, nije se osećao komotno, došle su nove generacije kriminalaca koje ga nisu poštovale, niti zakone ulice kakvi su do tada bili, bio je razočaran i želeo je da skonča u zatvoru. Ne zna se tačno kako je završio...“