Od subote, 23. avgusta, u prodaji će se naći nova knjiga Koluma Mekena „Transatlantik“. Meken ovom knjigom pokazuje zbog čega je jedan od najhvaljenijih i najznačajnijih pisaca svoje generacije, romanom koji se visoko vinuo i pružio preko kontinenata, preskočio vekove i sjedinio osobenosti vešto stvorenih likova, kako istinskih tako i izmišljenih. Najzrelije delo nenadmašnog pripovedača, „Transatlantik“ je duboko razmišljanje o identitetu i istoriji zemaljskog šara koji, kako nam prođe koja godina, nekako postaje sve manji i sve čudesniji.
Kolum Meken je dobitnik „National Book Award“ i autor bestselera „Vrti se, veliki svete“.
Majstorski i duboko potresan roman koji istražuje granice jezika i obmane sećanja, „Transatlantik“ je epski po ambiciji, odvažan po formatu.
„Transatlantik“ nas vodi u Njufaundlend, 1919. godine. Dva avijatičara – Džek Alkok i Artur Braun – kreću za Irsku u pokušaju da prvi prelete Atlantski okean u neprekidnom letu, oslanjajući se na prepravljen bombarder, ne bi li zalečili rane iz Velikog rata.
Dablin, 1845–46. Na međunarodnoj turneji za podršku svojoj osporavanoj autobiografiji, Frederik Daglas nailazi na Irce koji saosećaju s abolicionističkim pokretom – uprkos činjenici da, dok glad hara zemljom, siromašni trpe tegobe koje su zapanjujuće čak i za američkog roba.
Njujork, 1998. Ostavivši mladu suprugu i tek rođeno dete, senator Džordž Mičel polazi u Belfast, gde mu kao sinu irskoameričkog oca i libanske majke zapalo da privede nesigurnom kraju zloglasne i ogorčene severnoirske mirovne pregovore.
Ova tri slikovita prelaska okeana povezana su nizom upečatljivih žena čije su lične priče zahvaćene talasima istorije. Počev od irske služavke Lili Dagan, čiji se put ukršta s Frederikom Daglasom, roman prati njenu ćerku Emili i unuku Loti, a dostiže vrhunac s pričom iz današnjeg vremena o Hani Karson, u kojoj se ovaploćuju sva nadanja i promašaji prethodnih naraštaja. Od irskih jezera do ravnica Misurija i vetrovite obale Njufaunlenda, njihova putovanja odražavaju napredak i oblikovanja istorije dok svaka od njih otkriva da čak i najskromniji trenuci milosti nađu put da uzburkaju vreme, prostor i sećanje.
Rođen u Dablinu 1965. godine, Kolum Meken je započeo karijeru kao novinar i pisao za razne irske novine. Početkom osamdesetih godina putovao je biciklom kroz Severnu Ameriku i radio kao vodič u rezervatu prirode u Teksasu. Proveo je godinu i po dana u Japanu, a zatim se sa suprugom Alison preselio u Njujork, gde sada živi s troje dece.
Godine 2003. Meken je dobio nagradu časopisa „Eskvajer“ kao pisac godine. Takođe je dobio i Puškartovu nagradu, nagradu „Runi“ i priznanja „Ajriš Indipendenta“, „Hjuza i Hjuzovih romana“ za 2003. godinu, a 2002. dobio je nagradu Irskog fonda i Memorijalnu nagradu princeze Grejs od Monaka.
Uvršćen je među slavne pisce Henesi Hola u Dablinu 2006. godine.
U izdanju Lagune objavljeni su mu romani „Igrač“, „Zoli“ i „Vrti se, veliki svete“.