Sa velikim ushićenjem i uzbuđenjem otkrili smo novu priču Džordža Sondersa, autora izvanredne zbirke priča „Deseti decembar“, ovenčanog Bukerovom nagradom prošle godine, objavljenu nedavno u Njujorkeru. Priču smo preveli sa engleskog i prenosimo je ovde.
LJUBAVNO PISMO
Džordž Sonders
22. februar, 202_.
Dragi Robi,
Primio sam tvoj imejl, sine. Izvini što ti pišem rukom. Nisam siguran da je razmenjivanje imejlova baš najpametniji potez, ako uzmemo u obzir temu, ali, naravno (budući da sada imaš već preko 180 cm, tako barem tvrdi tvoja majka?), to zavisi od tebe, dragi moj, mada, znaš: čudna su vremena.
Vreme je ovde prelepo. Jato gusaka je upravo preletelo iznad naše terase u niskom letu, a tvoja baka i ja smo, držeći svetloplave šolje koje si nam tako ljubazno poslao za Božić, u isti mah napravili okret iz kuka kad su one fijuknule ka Rosliju i, verujem, lakom ručku na tamošnjem terenu za golf.
Oprosti što ću koristiti inicijale u nastavku. Ne bih želeo da izazovem dodatne probleme G.-u, M. ili Dž. (sve su to fini ljudi, zaista smo uživali u njihovom društvu kad ste svratili prošlog Uskrsa), ukoliko se desi da ovo pismo skrene s puta i padne u tuđe ruke.
Mislim da si u pravu u vezi sa G. Proš’o voz. Najbolje je da se okaneš toga. M., kako si mi objasnio, ima uredne papire i znala je, sve vreme, da ih G. nema, je l’ tako? I ništa nije preduzela povodom toga? Naravno, ne sugerišem da je trebalo. Ali, ako pokušamo da uđemo u “njihove” glave – što mislim da je, u današnje vreme, mudro činiti – mogli bismo se zapitati, Zašto M. nije (opet, po njima, po njihovom načinu razmišljanja) uradila ono što je „trebalo“ da uradi, da obavesti nekoga na položaju o G.-ovoj situaciji? Budući da je to što smo ovde „privilegija, a ne pravo“. Jesmo li ili nismo (smuči mi se kad to čujem) „pravna država“?
Dok u isto vreme menjaju zakone onako kako im se ćefne!
Veruj mi, i meni je sve to odvratno isto koliko i tebi.
Ali svet se, po mom (prastarom) iskustvu, ponekad mrdne u određenom pravcu i, kad se mrdne, tako veliki i zagonetan, ne može da se vrati u svoj prethodni, bolji položaj, i tako, u ovoj aktuelnoj situaciji, zahteva od nas, rekao bih, da mislimo onako kako oni misle, kao i da, koliko god možemo, izbegavamo neprijatnosti koje nam mogu naškoditi u budućnosti.
Ali, naravno, pisao si mi, u stvari, da pitaš za Dž. Da, još uvek sam u kontaktu sa advokatom koga si pomenuo. Nemoj da se nadaš da će ti on biti od neke pomoći. U ovom trenutku. Na svom vrhuncu, jeste, bio je zverka koja odlučnim korakom ulazi u sudnicu, ali sad više nije onaj čovek koji je bio. Pobunio se, možda previše energično, protiv odluke Ministarstva pravde o reviziji/izuzeću postavljenih sudija i novine su to mnogo zloupotrebljavale i njegova imovina je uništena i proveo je jedno kratko vreme u zatvoru, a danas, koliko čujem, samo čeprka nešto po dvorištu, zadržavajući svoje mišljenje za sebe.
Gde je Dž. sada? Da li znaš? U državnoj ili federalnoj ustanovi? To bi moglo biti važno. Očekujem da bi „oni“ (pristalice) rekli (sada kada iza njih stoji sudska vlast) da je Dž., iako je državljanka, izgubila određena prava i privilegije odbivši da pruži informacije koje su joj tražili o G. i M. Možda se sećaš R. i K., naših prijatelja, koji su ti, za peti (šesti?) rođendan, poklonili onu bronzanu kasicu sa Linkolnovim likom? Oni su pristalice, još uvek smo u kontaktu, a to je neka vrsta logike koju oni slede. Jedan mladić iz Brementona se upoznao sa drugim mladićem u teretani i išli su zajedno na trčanje i tako to, a onda je prvi mladić, pošto je odbio da kaže za koga je u prošlosti glasao njegov drugar, odjednom shvatio da više ne može da registruje svoje radno vozilo (on je cvećar, pa se to pokazalo kao ozbiljan problem). Evo kako R. i K. gledaju na to: osoba nije „patriota“ ako odbija da odgovori na „jednostavno pitanje“ koje mu je postavila „vlada njegove sopstvene domovine“.
Eto tu se mi nalazimo.
Pitao si me da li treba da stojiš po strani i posmatraš kako se život tvoje prijateljice ruši.
Dva odgovora: jedan kao američki građanin, a drugi kao deda.
(Obratio si mi se u periodu koji ti je sigurno težak i ja pokušavam da budem otvoren.)
Kao građanin: Mogu, naravno, da razumem zašto bi jedna mlada (pametna, privlačna) osoba (beskrajno sam oduševljen što je poznajem, mogao bih da dodam) smatrala da je njena dužnost da „učini nešto“ za svoju prijateljicu Dž.
Ali šta, tačno?
Pitanje je sad.
Kad dospeš u određene godine, shvatiš da je vreme sve što imamo. A pod tim mislim na trenutke kao što su one guske na nebu jutros, i kad sam gledao rođenje tvoje majke, i kad sam sedeo za trpezarijskim stolom iščekujući da zazvoni telefon da mi jave da se rodila izvesna beba (ti), ili onaj dan kad smo se svi skupa popeli na Point Lobos. Ona lanad, ona preglasna foka, šal tvoje sestre koji polako pada, pada na one crne stene u okeanu, novi koji si joj velikodušno kupio u Montereju, kako si je oduševio svojom pažnjom. To su bile prave stvari. To je ono (to je sve) što čovek dobije. One druge stvari su prave samo u onoj meri u kojoj se upletu među te trenutke.
E sad, možda ćeš reći (čujem te kako to govoriš i vidim izraz tvog lica dok to radiš) da ovaj incident sa Dž. jeste uplitanje. Ja to poštujem. Ali, kao tvoj deda, preklinjem te da ne potcenjuješ moć/opasnost ovog trenutka. Možda ti ovo još nisam rekao: u mladosti sam napisao dva pisma uredniku lokalnog lista, jedno ogorčeno, drugo šaljivo. Nijedno nije imalo nikakvog efekta. Oni koji su se slagali sa mnom, slagali su se sa mnom; one koji nisu, nisam uspeo da ubedim. Pošto je treći pokušaj odbijen, desilo se da su me zaustavili, bezmalo ispred kuće, a da nisam mogao da se dosetim nijednog razloga za to. Policajac (fini momak, još uvek dečak, stvarno, iz moje perspektive) upita me šta radim po čitav dan. Da li imam neki hobi? Rekoh da nemam. A on će, Čuli smo da volite da pišete. Sedeo sam u kolima posmatrajući njegovu veliku, bledu ruku. Njegovo lice je bilo lice dečaka. Njegova ruka je, međutim, bila ruka muškarca.
Kako vi uopšte znate za to?, rekoh.
Laku noć, gospodine, reče on. Klonite se kompjutera.
Gospode Bože, on onako glup i krupan u tami, zveckanje metala u predelu njegovog pojasa, činilo se da je gotovo opipljiva njegova uverenost u ideal, ideal koji ja, ni dan-danas, ne mogu da dokučim, ili da sagledam iznutra, da tako kažem.
Ne želim da se ikada nađeš u blizini, ili pod udarom, takvih ljudi.
Mislim da sad treba da odgovorim na poslednji deo tvog imejla koji me (veruj mi) nije uznemirio niti „povredio moja osećanja“. Ne. Kad dođeš u moje godine, i ako budeš imao sreće da imaš unuka kao što si ti (sjajnog), znaćeš da ništa što bi taj tvoj unuk mogao reći ne može da povredi tvoja osećanja, a u stvari, ja sam jako dirnut što si se setio meni da pišeš u trenutku kad ti je potrebna pomoć i što si tako direktan, pa čak i (priznajem) pomalo grub prema meni.
Kad pogledam unazad, da: ima stvari zbog kojih se kajem. Postojao je jedan kritičan period. Sad to shvatam. Za vreme tog perioda, tvoja baka i ja smo, svake večeri, slagali svako svoju slagalicu, za onim trpezarijskim stolom za koji znam da ti je dobro poznat, planirali smo da renoviramo kuhinju, imali smo majstore koji su nam gradili nove zidove u dvorištu što smo skupo plaćali, osećao sam prve nagoveštaje problema sa zubima o kojima znam da si mnogo (previše?) čuo. Svake večeri, dok smo sedeli jedno preko puta drugog, slažući slagalice, sa TV-a iz susedne sobe treštala je litanija svega onoga što se nikada ranije nije desilo, što nikada nismo ni pomisliti da se može desiti, što se sada dešava, a jedini odgovor od TV stručnjaka bilo je uvrnuto, satirično samozadovoljstvo koje je pretpostavljalo, kako smo pretpostavljali, da će se sve to verovatno i sigurno ubrzo poništiti i da će se sve vratiti u normalu – da će se pojaviti neko ili neki odrasli, kao što su se u prošlosti uvek pojavljivali, da postave sve na svoje mesto. Nije izgledalo da će neko (i molim te da uništiš ovo pismo pošto ga pročitaš) ko toliko liči na klovna uspeti da poremeti nešto tako plemenito i trajno i naizgled snažno, nešto sa čime smo živeli bukvalno svakog dana. Drugim rečima, jedan tako vredan dar smo uzimali zdravo za gotovo. Nismo znali da je taj dar srećna okolnost, himera, neverovatan sudar sloge i međusobnog razumevanja.
Pošto je ova destrukcija izbijala iz jednog tako nevičnog izvora, koji je (u to vreme) izgledao samo komično nasilan, koji je izgledao kao da skoro ništa ne zna o onome što remeti, i pošto je život išao dalje, i pošto su svakog dana on/oni prelazili nove granice pristojnosti, ubrzo smo shvatili da u nama više nema onog istinskog besa. Ako mi dozvoliš jednu banalnu metaforu (a siguran sam da hoćeš, ti koji si Kralj Fora de los Prdež): tip dolazi na večeru, posere se na tepih u dnevnoj sobi. Gosti se uskomešaju, viču u znak protesta: on se opet posere. Gosti misle, Pa, vikanje nije pomoglo. (Dok mu neki od njih aplaudiraju zbog smelosti.) On se posere i treći put, na sto, ali i dalje ga niko ne izbacuje. U tom trenutku nebo postaje granica kad su u pitanju buduća sranja.
Znači, iako smo tvoja baka i ja, za vreme tog kritičnog perioda, često govorili, otprilike, „Neko bi trebalo da organizuje protest“ ili „Oni je..ni republikanski senatori“, ubrzo smo se umorili od toga da slušamo sami sebe i, da ne bismo postali oni matorci koji stalno ponavljaju jedno te isto, prestali smo to da govorimo, i slagali smo naše slagalice i tako dalje, čekajući izbore.
Mislim ovde na drugog, ne trećeg (sina), što me, budući da je bio pravi folirant, nije potreslo (iznenadilo) baš toliko.
Posle izbora, slažući nove slagalice (moja od onih teških sa slikom Ketskils planina u leto), primećujući ona prva pomilovanja (koja smo, do trenutka kad su odobrena, spremno očekivali, i tolerisali), a onda ona poplava pomilovanja (svako je utiralo put sledećem), i svečani besmisleni govori koji su pratili pomilovanja (na koje smo, opet, do tada, nekako oguglali), i incidenti u Renu i Louelu, i istrage protiv stručnjaka, i odbacivanje ograničenja na broj mandata, i zastrašivanje sudija, i dalje nismo zaista verovali u to što nam se dešava.
Imam utisak da sam te razočarao.
Samo hoću da kažem da istorija, kad se desi, možda ne izgleda onako kako si očekivao, na osnovu onoga što čitamo u istorijskim knjigama. Tu je uvek sve sasvim jasno. Čovek tačno zna šta bi tada uradio.
Tvoja baka i ja (i mnogi drugi) trebalo je da budemo ekstremniji nego što smo bili, za vreme tog kritičnog perioda, da uradimo šta god da je trebalo da radimo. A naši životi nas nisu pripremili za ekstremne situacije, da se pokrenemo i da budemo usredsređeni i motivisani onoliko koliko vidim, kad pogledam unazad, da je trebalo. Nismo bili spremni da ostavimo sve u odbranu sistema koji je, nama, bio kao kiseonik: ono što sve vreme koristimo, a ne primećujemo. Bili smo razmaženi, mislim da to pokušavam da kažem. Kao i oni na drugoj strani: koji su želeli sve da sruše zato što su bili tako brižljivo zadojeni ispraznim izobiljem u kom smo svi živeli, u blagostanju koje je ljudima omogućilo da napreduju i da izražavaju svoje mišljenje i da se šepure okolo kao kraljevi i kraljice, a da pritom ne poznaju svoju sopstvenu istoriju.
Šta bi mi savetovao da uradim? Šta bi ti uradio? Znam šta ćeš reći: ti bi se borio. Ali kako? Kako bi se borio? Da li bi zvao svog senatora? (U ono vreme, barem si još uvek mogao da ostaviš svoju bezvrednu poruku na senatorovoj telefonskoj sekretarici bez ikakvih posledica, ali isto tako si mogao i da pevaš ili zviždiš ili da puštaš vetrove, bilo je svejedno.) Pa eto, mi smo to radili. Zvali smo, pisali smo pisma. Da li bi davao novac izvesnim ljudima koji su se kandidovali? I to smo radili. Da li bi išao na proteste? Iz nekog razloga, odjednom nije bilo protesta. Organizovao bi protest? Onda i sada, nisam znao niti znam kako se organizuje protest. Još uvek sam radio puno radno vreme. Ovo sa zubima je tek bilo počelo. To ti sasvim obuzme misli. Znaš gde živimo: da li bi mi savetovao da odem u Votervil i napadnem tamošnje funkcionere? Oni su se svi slagali s nama. U to vreme. Da li bi se naoružao? Ja ne bih i neću, a ne verujem ni da bi ti. Nadam se da ne bi. Ako do toga dođe, sve je izgubljeno.
Dozvoli mi da se, na kraju, vratim na početak. Savetujem ti i preklinjem te: ne petljaj se u to što se dešava sa Dž. Tvoja umešanost ne bi pomogla (pogotovu ako ne znaš gde su je odveli, u federalnu ili državnu ustanovu), a zapravo bi moglo i da naškodi. Nadam se da te neću uvrediti ako ovde upotrebim izraz „prazna priča“. Ne samo da bi se za Dž. situacija pogoršala, već bi mogla da se pogorša i za tvoju majku, oca, sestru, baku, dedu, itd., itd. Sastavni deo ovog problema je i to što nisi sam u tome.
Želim ti samo dobro. Želim da i ti jednog dana budeš matorac koji piše (pre)dugačko pismo (voljenom) unuku. Na ovom svetu mnogo pričamo o hrabrosti, a nedovoljno, rekao bih, o uzdržanosti i oprezu. Znam kako će ti ovo zvučati. Neka. Ovoliko dugo sam živeo i imam pravo.
Tek sad mi pada na pamet da ste ti i Dž. možda nešto više od prijatelja.
To bi, ako je tačno, moglo, znam, (moralo) da iskomplikuje stvar.
Sanjao sam, noćas, upečatljiv san o onim danima, o onom kritičnom periodu, pre izbora. Sedeo sam preko puta tvoje bake, ona zaokupljena svojom slagalicom (kuce i mace), ja svojom (patuljci na drvetu), i odjednom smo, za tren, videli kako stoje stvari, to jest, shvatili smo da je to kritičan trenutak. Pogledali smo se preko stola sa takvim osveženjem, ako mogu tako da kažem, takvom ljubavlju jedno prema drugom i prema našoj zemlji, zemlji u kojoj smo živeli čitavog života, brojnim putevima, brdima, jezerima, šetalištima, stazama, selima koja smo znali i po kojima smo se tako slobodno kretali.
Kako je sve to delovalo neprocenjivo i drago.
Tvoja baka je ustala, sa onom odlučnošću za koju znam da ti je poznata.
„Hajde da smislimo šta treba da uradimo“, rekla je.
A onda sam se probudio. Tamo u krevetu, osetio sam, nakratko, da je ponovo bilo ono vreme, a ne ovo vreme. Ležeći tako, počeo sam da se pitam, prvi put posle duže vremena, ne Šta je trebalo da uradim? već Šta bih još uvek mogao da uradim?
Došao sam sebi, postepeno. Bilo je tužno. Tužan trenutak. Naći se, opet, u vremenu i na mestu gde delovati nije moguće.
Voleo bih svim srcem da smo mogli da ti ga predamo netaknutu. Zaista. Sad, to nije suđeno. Žaliću zbog toga i kad odem u grob. Mudrost je, danas, ako umeš što pametnije da ugodiš sebi. Ne kažem da zabiješ glavu u pesak. Dž. je sama izabrala. Ja je zbog toga poštujem. Pa ipak. Niko te ne proziva da nešto uradiš. Ti, po mom mišljenju, već činiš dobro što jednostavno ustaješ ujutru, što si prisutan i ljubazan koliko god je to moguće, što održavaš zdrav razum na ovom svetu, tako da će, jednog dana, kada (ako) ovo prođe, naša zemlja možda uspeti da nađe put i da se vrati u normalu, uz tvoju pomoć i pomoć onih kao ti.
U ovome smo, i ti i ja, nadam se, kao pećinski ljudi, koji zaklanjaju mali, preostali tračak vatre dok traje period mraka.
Ali molim te, veruj da ja razumem koliko mora biti teško ćutati i ne delati ako je, zaista, Dž. bila više od prijateljice. Ona je divna osoba i sećam je se kako prelazi preko našeg dvorišta sa onom njoj svojstvenoj gracioznošću i živošću, vrteći ključeve tvog automobila na onom dugačkom srebrnom lancu, dok njen pas (Viski?) trči pored nje.
Mislim da sam, do sada, jasno izrazio čemu sam naklonjen. Reći ću sledeće ne da bih te ohrabrio. Ali: mi imamo novac (ne mnogo, nešto) koji smo ostavili sa strane. Ako zagusti. Molim te javi nam šta nameravaš da uradiš, budući da nam je ovo (ti) jedino o čemu razmišljamo.
Mnogo te voli, više nego što možeš da zamisliš,
Deda.
(The New Yorker, 6. april 2020)
Prevela s engleskog Kristina Filipović
Foto: David Crosby