Nil Gejmen - intervju za Politiku

Kad se tetke posvađaju oko svećnjaka

Bogovi koji ljude inspirišu da počine užasne stvari u uverenju da čine pravu stvar jesu užasni. Sve što je bilo pre i posle, i tokom napada 11. septembra, učinili su ljudi koji su bili ubeđeni da čine pravu stvar – kaže naš sagovornik

Da li volim da plašim decu? Volim da plašim čitaoce. Da ih nateram da mare za likove i da ih zasmejavam, kaže nam Nil Gejmen u telefonskom intervjuu za „Politiku”, kojim se ovaj Britanac koji godinama živi u Americi prvi put obraća srpskoj publici. Svetovi o kojima piše Nil Gejmen, autor „Koraline“, „Zvezdane prašine“ i kultnih grafičkih novela „Sendmen“ puni su fantazije, snova, morbidnog humora i jeze. Kao i njegov roman „Knjiga o groblju“, koji ovih dana izlazi na srpskom, u izdanju „Lagune“.

Mnogi junaci Knjige o groblju su pokojni. Mislite li da možemo od mrtvih da naučimo šta znači biti živ?

Ne znam, ali znam da iz književnosti možemo da naučimo šta znači biti živ. To je mnogo važnije. Pokušavam deci da govorim o velikim stvarima, kao što su Život i Smrt, te zašto je Život bitan.

Koralina je vaša moderna „Alisa“. Da li je glavni lik Knjige o groblju, dečak po imenu Niko, moderni Mogli?

Pišući dijalog između Koraline i Mačka, doista sam pokušavao da uhvatim odjeke razgovora koje bi Alisa iz zemlje čuda imala s likovima kao što je Češirski mačak.

U Knjizi o groblju paralele su prilično bukvalne. Imao sam dvadeset i pet godina, sedeo sam na groblju preko puta moje kuće i posmatrao mog dvogodišnjeg sina kako vozi tricikl. Kuća u kojoj sam tad živeo bila je vrlo visoka i uska, svaka soba bila je maltene na nekom drugom spratu i bojao sam se da će, ako vozi tricikl po kući, pasti niz stepenice i poginuti. Delovao mi je spokojno, kao kod svoje kuće. Pomislio sam: znaš, moglo bi se napisati nešto poput Knjige o džungli a radnju smestiti na groblje.

U romanu „Američki bogovi” opisali ste dihotomiju između starih i novih bogova, medijske slike Amerike i same zemlje. Da li su Vaši Novi Bogovi opasniji od starih?

Svi bogovi koji navode ljude da prestanu da misle svojom glavom su opasni. Bogovi koji ljude inspirišu da počine užasne stvari u uverenju da čine pravu stvar su užasni. Gledajući versku netoleranciju današnjice, čini mi se da najgore stvari ne rade ljudi koji misle da čine zlo, već ljudi koji znaju da čine dobro. Sve što je bilo pre i posle, ali i tokom napada 11. septembra, pa i neke od užasnih stvari koje su potom Amerikanci počinili u Iraku, činili su oni što su bili ubeđeni da čine pravu stvar.

Osmislili ste čitav koncept modernih bogova: TV, lanci brze hrane, Internet... Mislite li da su ljudi toliko opsednuti tim stvarima da u njih investiraju svoj život, obožavaju ih, svesno ili ne?

U određenoj meri da. Ali, za mene su Američki bogovi počeli mnogo prostije od toga, samim mojim dolaskom u Ameriku, i mišlju: „Ova zemlja je tako čudna”. Imate ljude koji dolaze iz celog sveta, a koji su napustili svoju kulturu. Zašto? U Engleskoj to nisu činili. Ukoliko bi se srpska porodica doselila u Englesku, ostajali bi, stotinak godina, Srbi. Dok Amerika podstiče sve da odbace kulturu, verovanja, snove s kojima bi došli, da jedu lošu brzu hranu i da veruju u Ameriku. Ti moderni bogovi za mene su način da govorim o tome čega se ti ljudi odriču, a šta primaju zauzvrat.

Poznat ste borac za prava pisaca i glasan protivnik cenzure. Postoji li sloboda govora u SAD?

Da. Ali, kao i svaka druga sloboda, ona se stalno podriva. Fond za pravnu odbranu stripa, čiji sam član, upravo je potpisao peticiju protiv zakona u Americi koji kaže da je krivično delo prikazivati borbe pasa, povodom dokumentarca o jednoj vrsti pasa. Morali smo da kažemo: „Ne, ne možete tek tako reći da je sloboda govora sjajna, sem što ne sme da se govori o borbama pasa“. U suprotnom, oblast o kojoj smete da govorite postaje sve manja.

Kada ste poslednji put imali problema sa cenzurom?

Moji problemi s cenzurom su mali ali sveprisutni. Na početku karijere umalo nisam poslao mog švedskog izdavača u zatvor samo zato što sam prepričao jednu od biblijskih priča. Poslednji put, policajac u Džeksonvilu, u Floridi zapretio je vlasniku strip-radnje da će ih ugasiti ukoliko i dalje budu prodavali moj strip Smrt: Visoka cena života. I to zbog šest stranica na kraju, gde Smrt o bezbednom seksu priča sa čuvenim stripskim junakom Džonom Konstantinom, te ima kadar u kojem navlače kondom na bananu, kako bi demonstrirali bezbedan seks. Vlasnik je, srećom, pozvao Fond za pravnu odbranu stripa, koji je u svom pismu policijskoj stanici objasnio koncept američkog prvog amandmana.

Kako je to što ste ponovo zaljubljeni (i u vezi sa čuvenom muzičarkom i pevačicom Amandom Palmer), uticalo na Vaše pisanje?

Ne znam! Svakako sam blagonaklon prema ljubavi. Ali, u međuvremenu nisam napisao ništa preterano ljubavno. Trenutno radim na kratkoj priči u kojoj ljudi jedni drugima rade užasne stvari u ime ljubavi, koja se bavi isključivo osvetom, smrću i zlom, stoga mi je teško da svoju ljubav povežem s tim. Ukoliko počnem da pišem priče sa pufnastim roze zekama, onda ćete znati zasigurno. Mada, ne znam šta bi dama u koju sam zaljubljen radila s pričama o pufnastim roze zekama, pošto smo se upoznali radeći na pratećem projektu za njen album, Ko je ubio Amandu Palmer, za koji sam pisao kratke priče što prate fotografije na kojima je prikazana kao mrtva. No, mnogo sam srećniji otkako sam ponovo zaljubljen.

Tomas Pinčon je simbol smrti pisca. Uz vaš blog i Twitter, suočeni smo s piscem koji je i te kako živ, te čitaoci imaju neverovatan uvid u „priču vašeg života”. Kako nalazite pravu meru svog sajber prisustva?

Veoma teško. Trenutno me fascinira, i muči, to što sam u vezi s nekim ko veruje da treba sve pričati onlajn, dok sam ja oduvek znao gde da povučem liniju u pesku: s jedne strane, moje delo i deo života koji ću podeliti s čitaocima, s druge ono što neću. Iznenada, imam devojku koja piše blog svaki put kad joj zatreba sok od brusnice. Da budem iskren, pišem blog, Twitter i slične stvari jer uživam u njima. Biti pisac je vrlo samotan posao: samo vi i prazan ekran računara. Taj kontakt vam daje iluziju da niste sami dok sedite i nešto izmišljate. Brine me što mnogim mladim piscima danas kažu: „Vidi kako Nilu Gejmenu to dobro služi, i ti bi morao tako”, a ja na sav glas vičem: „Ne, ne, ne razumete!”

Skloni ste da prikrivate određene osobine Vaših likova, npr. da su tamnoputi ili vampiri. Je li to vaš način da se uhvatite u koštac s pitanjem rase?

Volim da se čitaoci sami malo pomuče, da dovodim u pitanje njihove pretpostavke. Dok sam pisao Anansijeve momke, pomislio sam da nikad ne bih počeo roman rečima: „Pričao sam s Fredom, koji je belac”. Budući da je većina likova u ovom romanu crna, zamislio sam tamnu put kao normu, i da identifikujem samo bele likove kao takve, kad se budu pojavljivali.
Ispod svih mitova i fantastike, većina vaših stripova i romana bavi se porodicom.

Pokušavate li da poručite nešto o porodici ili i sami tragate za odgovorima?

Ne znam. Porodica je iskonska jedinica ljudske rase, naravno da ćete uvek pisati o njoj. Tek što sam stigao u Ameriku, dok je Sendmen još uvek izlazio, fasciniralo mi je što mi ljudi govore: „Mnogo nam se sviđa Sendmen, nikad nismo videli da neko piše o disfunkcionalnim porodicama”. Nisam imao pojma o čemu pričaju. Kasnije sam zaključio da je ono što Amerikanci nazivaju disfunkcionalna porodica zapravo ono što mi u Engleskoj zovemo – porodica. Razmišljao sam da li sam ikada video ijednu funkcionalnu porodicu, i mislim da nisam. Naravno, uvek će biti ljudi koji će se koškati, svađati i neće se slagati, a ponekad se neće slagati na zanimljiv način. Ali u tome leži radost porodice. I u tome što dve moje tetke već dvadeset godina nisu progovorile jedna s drugom, jer su se posvađale oko toga koja od njih dve je trebalo da nasledi babine svećnjake. To je urnebesno. I veoma tužno. Ali mi je neizmerno drago što može da bude i jedno i drugo.

Vaš serijal „Sendmen” obiluje književnim aluzijama–- povezuje dela Čestertona, Šekspira, mnoge mitologije, pa čak i superherojske univerzume. Da li Vam je strip kao medij omogućio takvu slobodu?

Da. Pri tom je užitak pri pisanju stripa i to što vam pruža strukturu u kojoj zaista nije bitno da li će ljudi sve to shvatiti ili ne. Možete da izgradite veliki višeslojni narativ s aluzijama na sve živo. Ljudi koji ne znaju da propuštaju deo priče, nisu toga svesni. Postoji nivo na kojem sve to funkcioniše, za koji smatram da sam ga u potpunosti dosegao tek sa završetkom Sendmena.

„Sendmenu” se vraćate svakih nekoliko godina. Da li ćete ikad zauvek raskrstiti s njim? Želite li to uopšte?

Ne verujem. Zaboravio sam ko je rekao da umetničko delo nikad nije završeno, već samo napušteno. Ima u tome istine. Prilikom bavljenja umetnošću, uvek postoji trenutak kada sebi kažete: „Znaš, ako nastavim da ga i dalje čačkam, verovatno ću ga polomiti. Hajde da malo zastanemo.” Stoga nisam siguran da je išta ikada završeno. Mali je broj stvari koje sam napisao a za koje bih pomislio da je to baš ono što sam krenuo da pravim. Izuzev, možda, Knjige o groblju, gde mislim da sam na kraju učinio nešto čak znatno bolje od onoga što sam počeo da pišem. Ali, u pitanju je bila puka sreća.

Oprobali ste se u pisanju stripova, proze, poezije, stihova pesama, filmskih scenarija, pišete putopis... Hoćemo li Vas videti kako repujete na MTV-u, kupovati vaš kuvar ili igrati vašu igricu?

Od toga, najverovatnije, kuvar. Veoma sam dobar kuvar. Ali, problem je što čim pokušam da zabeležim šta činim, sve propadne. To vam je kao Hajzenbergov princip neodređenosti: mogu da kuvam, ili da znam šta radim dok kuvam, ali ne obe stvari istovremeno. Osim toga, voleo bih da se bavim pozorištem. Nikada nisam napisao originalni pozorišni komad, iako su mnoga moja dela adaptirana u predstave ili brodvejske mjuzikle. Kad pišete za pozorište, bavite se nečim što će se svake večeri menjati, i nikad neće moći da se ponovi, što me fascinira.

Čuo sam da je jedan dramski pisac, kada su postavili njegov komad u Kraljevskom pozorištu u Londonu, dolazio svake večeri, na sve reprize, objašnjavajući: „Čitav život sam čekao da mi izvode komad u Kraljevskom pozorištu, nećete valjda reći da bi bilo bolje da ostanem kod kuće i gledam televiziju?”

 

Draško Roganović - Politika

[objavljeno: 29/08/2009]